ZAŠTO NEMAMO OTADŽBINU

Sami sebi najveći neprijatelji

Živimo u vremenu nacionalnog raspada, konfuzije i dezorjentacije. Usudiću se reći da mi nemamo Otadžbinu! Srbi iz dijaspore su manji apatridi od nas, jer nose sećanje  na Otadžbinu. Mi živimo u Srbiji i samim tim mislimo da nema potrebe da se spominjemo Otadžbine, koje zapravo i nemamo. Republika Srbija je tužni relikt, jednog dela, SFRJ, koji postoji kao istorijska inercija, zahvaljujući (sve manje) žilavom i otpornom srbskom duhu i Predanju koje je toliko snažno da nas drži na površini, iako ga mi nismo ni osvestili. Žalimo se na neprijateljstvo  suseda i velikih sila. Činjenica je da oni hoće da slome naš duh , a naši susedi bi najradije da nas biološki eliminišu. Ali sopstvenu propast kreirali smo sami. Mi smo samoraspadajući korpus od kojeg nastaju posebni entiteti kojima je naša Tradicija, Predanje, istorijsko pa i eshatološko biće potpuno strano. (Mislim na CG i Vojvodinu, a i pre toga na dobar deo muslimana pa i katolika koji su nekad bili Srbi)

Greh otpadništva

Raspadamo se jer smo prekinuli kontinuitet našeg istorijskog trajanja. Napustili smo sopstveno biće i pokušali da živimo na drugačiji način. To se desilo stvaranjem SFRJ. Problem sa tom državom nije u tome što se zvala Jugoslavija i što smo hteli da živimo u istoj zajednici sa nesrbima i imamo isto ime sa njima, tako što ćemo se odreći svoga. Sve to ipak nije najveći problem! Problem je odricanje od sopstvene Tradicije, od vere, pisma, istorije, običaja, etosa, pogleda na svet… Ne samo da smo se odricali svoga već smo prihvatili tuđe (pismo, npr.) gradili novi identitet, novi koncept i način života pa smo, čak  stvarali i novu religiju. Kult titoizma, nije ništa drugo nego moderno paganstvo, mitotvorstvo novog doba. Taj pad u idolopoklonstvo, značio je promenu habitusa naše nacije. Mi nismo više svetosavski narod, mi nismo Karađorćevi Srbi, mi smo postali „titovi pioniri“(internacionalni zamorčići), stvorili potpuno drugačiji pogled na svet i nikad se toga odrekli.

Raspad SFRJ

Raspad te države Srbi su dočekali kao potonuće Atlantide. On je počeo kad je umro njen gospodar, njen faraon sa božanskom atributima. Katalizator raspada bili su potisnuti nacionalizmi. Mislim da je besmisleno objašnjavati da srbski nacionalizam iako prokažen kao najkrivlji,  u krajnjoj liniji bio je statičan i prosta reakcija na nacionalizme drugih. Na talasu i energiji ovih nacionalizama a uz pomoć međunarodne zajednice, koja je tu nacionalističko-šovinističku plimu tumačila kao demokratsko oslobođenje od komunizma, razbjena je SFRJ i stvorene su nove jugo države.

Reaktivni nacionalizam

Srbska nacionalna svest je probuđena kad smo shvatili da smo u toj našoj državi, ugroženi. Kad smo shvatili da nepostoje ni elementarna ljudska prava za Srbe i to ni manje ni više nego na svetoj zemlji Kosovu i Metohiji, da je slična situacija bila i u Hrvatskoj, a da je u kulturnom modelu u  BiH,  pripadnost srpstvu bilo isključeno kao mogućnost. Republika Srbija se pretvorila u UŽAS (uža Srbija) praktično zatočena dvema pokrajinama. Nećemo sad da ulazimo u detalje i da objašnjavamo kako je došlo do osme sednice, „događanja naroda“ i čuvene rečenice „niko ne sme da vas bije“ koja je izgovorena na Kosovu i od jednog gradsko apartčika beogradskih komunista stvorila pseudo-vožda. Ne bismo sad išli u pojedinosti, već i na osnovu ovoga mislim da ne grešimo kad uočavamo da je srbski nacionalizam bio reaktivno-defanzivni, da je on sav u kontekstu SFRJ (njene državne ideologije) i da njegova intencija nikad nije  bila stvaranje nečeg novog nego samo očuvanje SFRJ. I nikad Srbi do dana danšnjeg nisu iznedrili ideju koja bi bila osnov-temelj nove države. Naš nacionalizam je “kalimerovski“, stalno smo zatečeni „svetskom nepravdom“, stalno nešto „nećemo“ i „nedamo“, ali ne znamo šta hoćemo.

Stvaranje Miloševićeve Jugoslavije

Kad je propala, raspala se SFRJ,  Slobodan Milošević je u skladu sa svojom ideološkom papazjanijom stvarao malu Jugoslaviju – SRJ. Što je bilo besmisleno, jer Jugoslavija je zamišljena kao okvir u kojem će da se u jednoj državi najpre nađu Srbi, a da pri tom ostali narodi ne bidu kolonizovani. Kad se taj okvir raspao i kad su zapadni Srbi ostali izvan zajednice sa maticom trebalo je tražiti novi modus nacioanalne integracije. Zapravo, to je trebalo činiti, još,  pre raspada. Međutim Srbi su izabrali opciju jugoinercije, koja je sprečila pojavu nove nacionalne paradigme. Stvaranje SRJ je  paradigmatični primer da smo potrebu stvaranja novog nacionalno koncepta i sledstveno tome državotvornog rešenja zamenili inercijom. Ta jugoinercija traje do dana današnjeg i sada sa pričom o Jugosferi dobija na zamahu. No, da se vratimo SRJ. To je bila jedina država bez naroda, jer je bila sastavljena od Srba i od Srba koji su se smatrali Crnogorcima. Iako su u to vreme montenigerski šovinisti bili sektaška manjina. Jugosloveni su u toj državi bili statistička greška. Oni koji su se tako osećali kao identifikaciju imali su onu, „veliku“ Jugoslaviju.  SRJ je bila država bez identiteta. Niko, shodno tome, nije ni hteo da paricipira u tom identitetu, koji nije ni postojao. Najtragičnije su bile sportske manifestacije na kojima je publika zviždala i urlala protiv „svoje“ himne. Obrazloženje za postojanje SRJ i nastavak kontinuiteta Jugoslavije bio je u tome da se ona smatrala jedinim sukcesorom SFRJ. Naravno da je i ovo bilo besmisleno i tu teoriju nam niko u svetu nije podržavao. Posle 5. oktobra prekinulo se sa tim „kontinuitetiom“, ali se ni tada nije pošlo sa stvaranjem nečeg novog. Nova Otadžbina nije izronila iz pučine, a stara je definitivno potopljena. Ime Jugoslavije, je ipak po inerciji ostalo, sve dok Havijer Solana, isti onaj što nas je bombardovao, nije preveslao Vojislava Koštunicu i nagovorio ga da stvori državu oročenu na tri godine, koja se zvala SCG. Bukvalno tako, to je bio provizorijum bez imena, samo sa skraćenicom. Šalili smo se sa prijateljem koji se zove Jugoslav, da treba da se preimenuje u Scgoslav. U ovoj šali je zaista bilo pola istine, naravno da on nije trebalo da menja ime, koje je starije od države koja se tako zvala, već smo želeli da kažemo da država u kojoj smo tada živeli nije imala čak ni ime.

Nismo stvorili Otadžbinu

Pre nešto više od  pet godina Milo „pobjednik“ svih izbora, ostvario je na referendumu neovisnost montenigerima, a Srbija je ostala sama „sirak tužni bez iđe ikoga“. I tu dolazimo do suštinskog problema, nemamo Otadžbinu jer je nismo stvorili. Naša država je gnjila kruška otpala sa stabla Jugoslavije. Svaka država nastaje na nekom događaju: Moderna Francuska na revoluciji, SAD na oslobođenju od Britanije, koje oni opet zovu revolucijom, moderna Srbija, koja je utopljena u Jugoslaviju, na Karađorđevom i ustanku, koji je Miloš Obrenović znao da kapitalizuje,  Republika Srbska ima kult otadžbinskog rata, jedino Srbija nema „rodni događaj“ nema ontološki podmet kao razlog svog postojanja.


Država u kojoj živimo je kuća nasleđena od predaka. Svaki naraštaj mora tu kuću da obnavlja što je ponekad ravno ponovnom građenju. Da podupire temelje, ako klize, da kreči zidove, menja dotrajala vrata i prozore, pretresa krov, pazi da se bedem koje ograđuje domaćinstvo  ne sruši… Mi ne znamo kako to da činimo, pošto nemamo osećaj da je to naša kuća već je doživljavamo kao nasledstvo u kojem smo privremeno smešteni, pa otuda i ne tražimo „projekat obnove i izgradnje“. Sa setom se sećamo zemlje dembelije nadajući se da ćemo u EU opet živeti u njoj. Dok, sanjamo o Evropskom raju, naša se kuća i dalje raspada, jer joj je to imanentno, budući da je nastala raspadom stare šestodomke. Još su nam nomadska plemena kavkaskog porekla uz pomoć Nato konjice, otela najvažniju prostoriju u kojoj se nalazi najveći deo porodičnog (rudnog) blaga i tapija kojom dokazujemo da smo potomci onih od kojih smo kuću nasledili.

Kako do obnove

Temelji klize, a mi ne znamo kako to da zaustavimo, jer nismo domislili na čemu počivaju naši temelji, niti nas to preterano zanima. Neki moleri, partijaši, farbaju, ne zidove, nego naše oči. Ne znamo gde vrata da postavimo, gde je ulaz, a gde izlaz. Za prozore znamo, njih smo okrenuli ka EU i sa njih se pogled stalno proširuje: Srbija u Evropi 2007, 2013, 2021… Ti prozori su doduše toliko musavi da se ne vidi baš najbolje pa moraju ambasadori da dođu da nam objasne stanje stvari. Izlaz pravimo malo ka Evropi, malo  ka Rusiji, malo ka Turskoj, pa nesvrstanima, na „četiri stuba diplomatije“ namigujemo, a ni na jednu stranu iskreno ne težimo. Oni koji vladaju su u „fazonu“ ko da više, a narodu to mnogo ne smeta, jer je duh oportunizma postao najveća vrednost postkataklizmatične Srbije.

Krov – zajednička kultura

Kakva je situacija sa krovom?! Pre svega da vidimo šta bi bio krov. To je zajednička kultura, zajednički sistem vrednosti, koji proizilazi iz centalne ideje jednog naroda  i predstavlja nešto što nas sve okuplja, bez obzira koliko pod tim krovom u kući različito mislili i bili različiti po svojim karakteristikama. U Srbiji ne postoje krovne organizacije,institucije, koje bi bile opšteprihvaćene kao vrednost i stvarale minimum jednomislija potrebnog za zajedničko delovanje pa i za očuvanje bezbednosti i integriteta. Nemamo krunu, Crkva, vojska i Akademija nisu neosporne vrednosti međ’ Srbljima.  Mi nemamo VIŠI CILJ, zato je oportunizam postao najveća vrednost, „snalazi se kako znaš“.

Postoje dve ekipe koje se, načelno, bave krovom. Oni koji žele da ga „preokrenu“ i rasture i  nacionalni fariseji. Prva ekipa u orgijastičkom autošovinističkom besu razbija i onako ruiniran krov, a druga ne želi ni da se popne na njega. Što da se umaraju, da glavnu gredu-osnovnu ideju menjaju, da budu smatrani ludacima, čudacima i neozbiljnim tipovima. To nije oportuno, a rekli smo da je oportunizam najveća vrednost, te da je ne biti takav u današnjoj Srbiji isto što u antičkoj Grčkoj apolitičan. Dakle, idiot! Najveća sramota u Srbiji jeste kad neko nije sposoban  da se snađe. Zato naša inelektualna elita ne želi da suštinski zatalasa mrtvo more, da ponudi alternativu, oko koje ćemo se okupiti. A ne, lakše je analizirati i prepamećivati po patritskoj blogosferi. Da budem samoironičan, kao što i sam, upravo sada činim.

Simptomatična je priča o Kosovu kao o 15 odsto naše teritorije, a ne priča o Kosovskom zavetu, junaštva i žrtvovanja. Ekipa oko Preokreta je jasna, oni stvaraju Antisrbiju. To su Srbi koji mrze Srbe, i kad ne bi postojala Srbija njih bi njihovi mentori a naši kolonizatori smatrali prosvećenim kosmopolitima. Međutim, po meni, veći su problem fariseji. Fariseji su bili oni koji su se gradili pobožnima ali su se sile pobožnosti odrekli. Naši nacionalni fariseji grade se čuvarima identiteta, tradicije i interesa srbskog naroda ali ne pokušavaju da pronađu vrelo života naše nacionalne zajednice. Zato njihov patriotizam nema stvaralačku snagu,gradilačko- menjalačku, da pozajmim termin Saše Barca. Naš nacionalizam je reaktivan. Nema ni novog sistema vrednosti, zato što nema ideje koja je antropološki zasnovana. Ideje koja ima suštinski značaj za naš život, i za koju vredi živeti i umreti. Samim tim takav patriotizam je društveno nekonstruktivan. On je sav u velikim temama ali nema snagu i moć da se bavi svakodnevnim žitejskim problemima „malog“, odnosnog običnog čoveka.

Šta nam je činiti

Uvek se postavlja ovo pitanje. Da znam ne bih pisao ‘voliko. Poveo bih vas, braćo i sestre Srbi, u borbu za slobodnu i dostojansvenu Otadžbinu! Ali znam šta treba da radimo, što do sada nismo radili. Da „presaldumamo“ , konačno, ko smo to mi i šta, stvarno, želimo!

Dejan Perišić
 
Izvor: Vidovdan.org