Kapitalizam u krizi: istorijsko upozorenje od pre 80 godina

Kolaps banaka je razorio Evropu, izazvavši i rat. Danas – ponovni neuspeh verovanja u slobodno tržište.

Tačno pre 80 godina, međunarodni kapitalizam se našao na ivici propasti.

Kolaps bankarskog sistema u leto 1931. poslao je svoje udarne talase širom Evrope, obarajući njene vlade na kolena – a hiljade ljudi na ulice.

U SAD, sve zabrinutiji predsednik i njegovi kritičari iz Kongresa vodili su ogorčenu bitku oko vladinih troškova i povišica poreza.

A u Britaniji, čija je laburistička vlada bila skrhana ekonomskom krizom, nova koalicija pod dominacijom konzervativaca je nametnula najveća kresanja javnih troškova u generaciji, smanjujući sve socijalne beneficije, a sve to u pokušaju da povrati poverenje u državne finansije.

Uz banke koje su odbijale da daju pozajmice, i milione ljudi koji su izgubili posao, i sam kapitalizam je izgledao potpuno diskreditovan.

U drugim zemljama, mnogi su prišli ekstremnoj desnici, što je jako pojačalo redove nacista i njihovih saveznika.

A u Britaniji, čitava generacija intelektualaca je okrenula leđa kapitalizmu, pružajući poverenje utopijskom idealizmu sovjetskog komunizma i zatvarajući oči na užase Staljinovog varvarskog režima.

Tokom kasnijih decenija, ovaj izuzetni istorijski trenutak – kada se činilo da je kapitalizam propao – bio je zaboravljen, i izgledao je kao nešto iz antičke istorije.

Ali – u leto 2011. godine, sa evrozonom u haosu, sa britanskom ekonomijom u stagnaciji i sa SAD obogaljenim dugovima, sa zaustavljenom socijalnom pokretljivošću i milionima običnih porodica koje su pod takvim pritiskom da jedva dišu, ono od nekada se sve čini zastrašujuće  poznato. 

Samo tokom prethodna dva dana, berze širom kapitalističkog sveta su u slobodnom padu. Uz investitore koji očigledno gube poverenje u Španiju i Italiju – dve od najvećih evropskih ekonomija, više se ne može isključiti druga uništavajuća svetska recesija.

Mada pad cena berzanskih akcija još nije ni blizu onog jezivog volstritskog sloma iz 1929. godine, gužva od ove nedelje je ipak jezivo podsećanje na potpunu lomnost kapitalističkog sistema.

Ako se dogodi ono najgore, ako Španija i Italija zaista padnu i evro se raspadne – onda će svetska ekonomija zaista zapasti u teškoće.

Još pre samo 20 godina, kapitalistički Zapad je sebi čestitao pobedu u hladnom ratu. Berlinski zid je pao, sovjetska imperija se raspala, a američki istoričari su čak i proglašavali “kraj istorije“.

Marksizam je bio mrtav, a kapitalizam je trijumfovao – ili tako su nam, bar, govorili. Sistem slobodnog tržišta nije mogao biti pogrešan, jer izdigao je milione ljudi na Zapadu iz siromaštva, snabdeo ih svakojakim dobrima i prilikama za napredovanje.

Danas je slika savim drugačija. Mada se levica nikada nije oporavila od pada SSSR-a, kapitalizam je retko kada izgledao u očajnijem stanju.

Dok bankari i dalje u svoje džepove trpaju džinovske bonuse i Evropom se širi talas oštre štednje, čak i politička desnica počinje da se pita nije li taj sistem neprihvatljivo opterećen u korist bogate elite iz metropola.

Eto, prošle nedelje je, na primer konzervativni narodni poslanik Daglas Karsvel (Douglas Carswell) primetio: „prečesto se vidi da to slobodno tržište uopšte nije slobodno za sve, nego da je to kriminalna mućka u korist samo nekolicine.“

Rekao je da moderni konzervativci treba da budu „...isto toliko sumnjičavi u odnosu na veliki biznis i korporacije, kao što smo i mi bili u odnosu na preveliku koncentraciju moći u rukama centralne vlade.“.

Površno gledano, ta izjava može zvučati šokantno. Pa, ipak – ako se malo udubimo nije teško videti zašto je toliko ljudi izgubilo veru u slobodno tržište.

Pa, najzad, čitava premisa kapitalističkog sistema je da će se vredan i naporan rad na slobodnom tržištu sam po sebi isplatiti. Za kapitaliste najvažnija stvar su podjednako pristupačne šanse svima. Ako uložiš trud – postaćeš bilo šta što želiš, bez obzira na svoje poreklo.

I tako, kada je Margaret Tačer, jedna od najvatrenijih pristalica kapitalizma konkurisala za vođstvo konzervativne partije 1975. godine, definisala je svoje najcenjenije vrednosti kao “ohrabrivanje i podsticanje mnogostrukosti izbora, kao i mogućnosti individualnog izbora, pružanje poštenih podsticaja i nagrađivanje sposobnosti i vrednog rada, kao i veru u široku pristupačnost individualne privatne svojine“

A, kada je četiri godine kasnije ušetala u Dauning strit [sedište premijera], obećala je da će obezbediti “da se vredan rad isplati“.

Ali, ne moraš baš biti član neke levičarske partije, pa da ipak uvidiš zašto se milioni ljudi – ne samo u Britaniji nego i širom sveta – osećaju potpuno prevarenim.

Kada većina nas razmišlja o rezultatima pohlepe bankara, onda priča o “poštenim podsticajima i nagrađivanju sposobnosti“ zvuči kao odvratan vic.

Obične porodice širom Evrope, bez ikakve sopstvene krivice, plaćaju nepodnošljivu cenu zbog neshvatljive pohlepe finansijske elite.

Najnoviji podaci za prošlu godinu pokazuju da su bonusi londonskim bankarima dospeli do zapanjujuće cifre od 14,5 milijardi engleskih funti – a da je samo jedan od njih – šef Barklej banke, Bob Dajamond u džep strpao neverovatnih 6,5 miliona engleskih funti – i to povrh onih 8 miliona koliko mu iznosi godišnja plata.

Istovremeno, banke odbijaju da daju pozajmice običnim porodicama i sitnim preduzetnicima.

Prošlog meseca banke su kao depozit primile tri milijarde engleskih funti više no što su dale pozajmica – što u priličnoj meri pruža objašnjenje zbog čega skoro da i nema porasta privređivanja.

Lord Oukšot (Lord Oakeshott), bivši predstavnik za javnost ministarstva finansija ove koalicije, izjavio je: „Nije nikakvo čudo što se jedva vidi neki ekonomski rast, jer banke stalno isisavaju milijarde iz ekonomskog sektora.“

To su, baš kao slučajno, one iste banke – kao što RBS i HBOS. Njih su bitanske poreske platiše bile prinuđene da spasavaju od propasti do koje su dospele usled sopstvene proždrljivosti.

Pre tri godine, vlada je potrošila 500 milijardi engleskih funti da spase bankarski sistem koji je bio u stanju kolapsa. A sada – dok se bankari međusobno nazdravljaju najskupljim šampanjcem, mi – ostali – treba da plaćamo te račune.

Ali ta bankarska pohlepa je samo simptom jedne šire patologije. Ogoljena istina glasi da milioni običnih porodica osećaju da im taj sistem ne pruža šanse za uspeh.

Činjenicama je nemoguće suprotstaviti se. Dete rođeno 1971. godine ima manje šansi za (socijalno-ekonomski, prim. prev.) uspon od onog rođenog 1951. godine.

Povrh svega toga – procep između bogatih i siromašnih je od sedamdesetih godina bivao sve dublji, a najveći porasti su se dogodili baš u 13-godišnjem periodu vladavine režima novih laburista.

Pre pola veka, pedesetih-šezdesetih godina, lakša pristupačnost kvalitetnim školama, veći broj radnih mesta u proizvodnji, kao i ukidanje klasnih stega, dali su deci radničke klase osećaj da imaju pristojne šanse za napredovanje.

Svako na svoj način, premijeri koji nisu bili školovani na elitnim, privatnim univerzitetima, kao Harlod Vilson, Ted Hit, Džim Kalagan, Margaret Tačer i Džon Mejdžor, pružali su utisak da svako može da uspe – bez obzira na svoje socijalno poreklo.

Čak i 1931. godine, za vreme poslednje velike krize kapitalizma, britanski premijer je bio Remzi Mek Donald (Ramsay MacDonald), vanbračni sin nekvalifikovanog radnika i siromašne služavke. U vremenu kada je najjednostavnije bilo misliti da moć pripada isključivo bogatašima, Mek Donald je bio izraziti primer socijalne mobilnosti.

Danas, pak, niko ne može, pogledavši naše vođe da dođe do takvog zaključka.

Od Kamerona, preko Klega i Ozborna – gledano po redu: sina milionera, bankara i naslednika barona – do Eda Milibanda i Ed Bolsa (prvi je sin intelektualca iz severnog Londona, a drugi je profesorski sin, školovan u privatnim školama), politika u Britaniji je postala igračkica u rukama siđušne elite, zagledane u sebe i potpuno lišene bilo kakvog kontakta sa običnim porodicama.

Posmatrajući našu političku klasu, počinješ da misliš da je moderni kapitalizam pun prednosti za one koji ionako već uživaju bogatstvo i moć. To je postao zatvoren sistem u koji možeš prodreti samo uz izuzetnu sreću.

I druge činjenice pokazuju istovetnu sliku.

Kako je prošle godine u svojoj provokativnoj knjizi pokazao konzervativni ministar, Dejvid Vilets (David Willetts), britanska omladina je puštena da besciljno pluta. Delom i zbog strahovite konkurencije sa imigrantima iz Istočne Evrope, radnici 20-to godišnjaci, danas zarađuju mnogo manje nego što su njihovi roditelji zarađivali u istom uzrastu.

A još – uz sve više cene nekretnina i odbijanje banaka da daju hipotekarne zajmove, oni nemaju mogućnosti da se “popnu ni na najnižu prečagu kućevlasničkih merdevina“.

Rezultat toga je da je stari konzervativni san o “ kućevlasničkoj demokratiji“ sve više rezervisan za one sedokose.

Većina eksperata je saglasna da je kućevlasništvo jedan od ključnih uslova za stabilno, prosperitetno i vredno društvo – ali, uprkos tome, još od 1997. godine, kućevlasništvo ljudi u 20-tim godinama sve više i stalno opada.

Jeste bilo nekad ono vreme kada je obrazovanje nudilo pomoć za uspeh, ali ti dani su izbledela uspomena. Zbog neoprostivog ukidanja kvalitetnih škola (gimnazija – prim. prev.), procep između privatnog i državnog sistema obrazovanja se pretvorio u provaliju.

U državi koja za sebe tvrdi da ceni takmičarstvo, više je nego sramno da samo iz četiri izuzetno skupih privatnih škola (Eton, Westminster, St Paul’s, St Paul’s Girls) na univerzitete Oksforda i Kembridža dolazi onoliko isto studenata kao i iz svih 2.000 državnih škola, uzetih đuture.

A u međuvremenu, vladine reforme obrazovanja znače da će se deca radničke klase suočiti – ukoliko odaberu univerzitetske studije, sa perspektivom da otplaćuju po 9.000 funti sterlinga za svaku godinu studija.

To sve se, naravno odigrava u vremenu kada zadrigli čelnici (rektori i prorektori) univerziteta koji ionako imaju besplatne kuće i neograničene budžete za reprezentaciju, imaju i prosečnu godišnju platu koja premašuje 220.000 funti sterlinga.

Ne bi bilo zgoreg da Dejvid Kameron na svom letovanju u Toskani (što je ionako daleko od mogućnosti većine britanskih familija), provede bar jedno popodne listajući knjigu “Sibil“, svog velikog prethodnika Bendžamina Dizraelija.

U toj knjizi, koja je prvi put objavljena 1845. godine, najveći konzervativni državnik viktorijanske ere je upozorio da je tada Britanija “postala dve nacije.....koje nemaju međusobna saznanja o drugoj, o njenim običajima, mislima, osećanjima.. kao da su stanovnici neke druge vremenske zone, ili čak i neke druge planete. Odrastaju uz različito vaspitanje, hrane se različitim namirnicama, imaju različito ponašanje, i ne drže se istih zakonitosti: to su siromasi i bogataši.“

Dizraeli nije bio socijalista. Ali, i sam je bio autsajder, rođen u jevrejskoj porodici, i shvatao je da kapitalizam može jedino da se ukoreni u srcima i dušama običnih ljudi, ukoliko im pruži i nešto za njih.

U svojoj osnovi, kapitalizam je isto toliko moralni koliko i ekonomski poduhvat. Ako oni koji su toliko sretni da postanu uspešni, ignorišu vrline disipline, umerenosti i moralnu obavezu da vode računa o slabijima – kapitalizam degeneriše u nepotizam i sebični interes.

U svom najboljem izdanju, slobodno tržište je neverovatno velika oslobodilačka sila. Tokom pedesetih i šezdesetih godina pružio je milionima ljudi šanse koje njihovi roditelji jedva da su mogli zamisliti: sretno detinjstvo, dobro školovanje, dobro plaćene poslove i udoban penzionerski život.

Ali, kada kapitalizam ne uspeva – kao što je to bilo tridesetih godina, onda on omogućava bujanje ekstremizama.

Tokom te nesretne decenije, neki su bili začarani lažnim obećanjima staljinističke Rusije, a drugi su bili privučeni okravaljenim zastavama ekstremne desnice.

Osamdeset godina kasnije, kapitalizam je ponovo zalutao. Britanija je ponovo u opasnosti da postane dva naroda: milioni su izdani od strane loših škola, isključeni sa tržišta rada, zaboravile su ih banke i napustili ih političari.

Nije da moderni kapitalizam ne može iskupiti svoje grehe. Ali – on ima ogromnu potrebu da ponovo pronađe svoje moralne dimenzije, koje su zatrpane u svoj onoj gužvi oko zaštite privilegija uske elite iz metropola.

Nastupilo je vreme da naši političari udare na milijardere bez stalnog mesta boravka, kao i vreme da obezbede da elite plaćaju svoj pošteni udeo u državnim porezima.

Ako Dejvid Kameron stvarno želi da oživi veru britanskog naroda u kapitalistički sistem – onda treba da ide i dalje. Treba da prinudi banke da običnim ljudima i malim preduzećima daju više pozajmica i tako ponovo pokrenu privredni sistem.

Treba da obnovi kult takvičenja i kvaliteta u našim državnim školama, dajući deci radničke klase istinski osećaj da mogu da se penju uz društvene lestvice. Takođe treba da prioritet da tome da se ostvare realna radna mesta u realnim firmama proizvodnog sektora koji je toliko dugo bio zabataljen.

Sve to povlači ogromne rizike i šanse. Ukoliko kapitalizam ne uzme u zagrljaj običnog čoveka, čitava jedna generacija će zaključiti da on onda nije ništa više od “smokvinog lista“ za super-bogataše.

To bi ila tragedija. Jer uprkos slabostima kapitalizma – uprkos nedostacima, nejednakosti i hipokriziji, koji su svi neizbežni sastojci bilo kog ljudskog napora i sistema – on ipak ostaje jedini način za promociju stvarnih i trajnih mogućnosti.

Drugi sistemi su isprobavani, i pali su u okrvavljenim ruševinama. Jedino kapitalizam – ta slobodna razmena robe, umeća, usluga i ideja se pokazao da odgovara ljudskim prirodnim instinktima.

Danas nam ostaje samo da se nadamo da će pristalice i vođe kapitalizma naučiti lekcije istorije.

Jer – ako ne uspeju, posledice toga bi mogle biti jezivije od uobrazilje.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis