Evropa u stegama multikulturalnosti

Suđenje protiv tri žene optužene za kršenje zabrane da se na javnim mestima nosi muslimanska marama, započeto u ponedeljak u francuskom gradu Nantu, ponovo je privuklo pažnju javnosti za problem odnosa hrišćanske i muslimanske kulture u savremenoj Evropi. A u širem planu za sudbinu multikulturalnosti koja se još pre nekoliko godina samtrala jednim od ideoloških oslonaca jedinstvene Evrope. Mišljenje Petra Iskenderova.

Zaoštrena kriza u zoni evra i projekti preformatiranja jedinstvene evropske valute kao krajnjeg sredstava za spas koje su objavili lideri Francuske i Nemačke, za izvesno vreme preveli su diskusije o sudbini EU u finansijsko-ekonomsku ravan. Čini se ipak da su i dužnički problemi Grčke, i unutarpolitičke promene u Italiji i pad rejtinga investicionog poverenja Španije, Portugalije i Irske različite pojave jednog istog procesa – krize evropskog identiteta. Radi se o tome što je EU u poslednjoj deceniji uspela da razradi i čak negde da nametne evropljanima neophodnost praćenja zajedničkih modela ponašanja u najrazličitijim oblastima – od čuvene politikorektnosti i tolerancije prema imigrantima do funkcionisanja jedinstvene evropske ekonomije. Ipak, kako se ispostavilo, slični modeli ne samo da još uvek slabo funkcionišu u okviru širokog evropskog prostora, već mogu i da izazovu odbiajnje velikog dela stanovništva zemalja članica EU. Za sada isti taj multikulturalizam ili neophodnost praćenja zajedničkih parametara budžetske politike nisu napuštali okvire političkih deklaracija o namerava – posebnih problema nije bilo. Ipak čim su recepti EU naišli na konkrente događaje i uslove u pojedinoj zemlji, nastao je oštar konflikt, koji je odmah stekao široki društveni odjek.

Treba podsetiti da se i problem – da li da se nose muslimanske marame ili ne, pojavio u Francuskoj ne danas. Njegovi koreni u krajnjoj liniji sežu u dramatične događaje s kraja 2005. godine, kada se parisko predgrađe pretvorilo u arenu masovnih nereda, čiji su pokretači bili upravo iseljenici iz muslimanskih zemalja. I Nikola Sarkozi, tada još ministar unutrašnjih poslova, posebno je podvlačio da samo vatrogasne brigade plamen Pariza neće ugasiti: potreban je kompleksan program adaptacije legalnih imigranata i proterivanja ilegalnih. Ali da li je EU uspela za proteklih 6 godina da izradi sličan program. Odgovor je negativan.

Ipak kriza multikulturalnosti i drugih integracionih modela ima ne samo unutarevropski, već i širi geopolitički kontekst. Jer u svetu postoji mnogo onih koji žele da iskoriste slabost jedinstvene Evrope. Reč je o konfliktu, između ostalog civilizacijskog karaktera, istkala je u razgovoru sa reportetom Glasa Rusije ekspert u oblasti uporedne politikologije MGIMO MIP RF Jelena Ponomarjova.

Meni se čini da ovde radi još jedan važan momenat. Ja nazivam to psihološko-istorijskim ratom. On se sastoji u tome što naši oponenti ne shvataju naš pogled na svet. I konačno ispada da slično nerazumevanje izaziva mržnju. Poslednjih godina realna evropska integracija kao uzajamno korisna saradnja ravnopravnih partnera često se zamnjivala nametanjem pojedinih modela. 90-ih godina Zapad je aktivno nametao svoje viđenje sveta balkanskim narodima, stanovnicima bišve Jugoslavije. 2000-ih godian došla je era nametanja socijalno-ekonomskim odela i principa politkorektnosti već u okvirima čitave Evrope. Ali istovremeno i iseljenici iz islamskih zemalja nameću čestitim evropljanima sopstvene modele ponašanja – pri čemu čine to sve agresivnije. Danas se već može konstatovati da je Evropa postala žrtva sopstvenih geopolitičkih ambicija i samouverenosti. I teško da će problem moći da se reši zabranama nošenja marama ili, naprotiv, demonstrativnim proterivanjem nekoliko desetina Roma ili Albanaca.

Ocenjujući nerede koji su nedavno zahvatili britansku prestonicu, londonski Tajms vrlo je tačno primetio da sada političari treba da ponude koncepciju preuređenja zemlje. To se odnosili na vladu Velike Britanije. Ipak pod time neusmnjivo mogu da se potpišu stanovnici čitave jedinstvene Evrope.