Ruski farmer u srbskoj provinciji

Ja sam se na Balkanu našao slučajno. Istina, u slučajnosti ne verujem, kaže 20-godišnji peterburžanin Anatolij Čeremnih. Njegovo poznanstvo sa Srbijom započelo je prilično standardno: Nekako na Internetu naišao sam na nekoliko materijala o Balkanu, sprski jezik mi je postao hobi, upoznao sam se sa Srbima preko društvenih mreža. Onda sam otišao u Srbiju kao turista, zatim sam putovanje ponovio. I shvatio da ću povezati život upravo sa tom zemljom.

A nastavak priče je neobičan: Završivši koledž ishrane, Anatolij Čeremnih se preselio u Srbiju, a pre godinu dana kupio je zapušteno imanje u planinskom selu Bresnik, u okolini Kraljeva. Na svojih 20 hektara Anatolij, njegova devojka i otac sada se bave poljoprivredom.

Prvo do našeg imanja nije bilo čak ni puta, pa i najbliža prodavnica se nalazi 15 kilometara daleko, govori on, ali otac i ja samo iz Peterburga, geni su nam sibirski, tako da to nije ništa strašno. U velikom gradu teže je naći sebi mesto za život, objašnjava Anatolij uzroke prelaska u Srbiju – a ovde sam se uverio da u 21. veku u Evropi može da se živi od naturalnog domaćinstva.

Shvatili smo da je proizvodnja ekološki čistih namirnica vrlo perspektivna. Tako je ispalo da smo počeli da se bavimo uzgojem rasnih koza, da pravimo sir. Dobro ide: nismo morali da smišljamo nekakve marketinške korake, čak u našem gradu Kraljevu možemo lako da prodamo svoje proizvode.

U Srbiji je koza vrlo malo, nastavlja Anatolij, navešću dve cifre: do Drugog svetskog rata bilo je 2 miliona koza, a sada samo nekoliko stotina hiljada. Koza imamo za sada oko 20, ali za nekoliko nedelja očekuje se priplod. A ako ćemo o planovima za budućnost, možda ćemo se baviti uzgojem ovaca. Uz to postoje uslovi za uzgoj ribe. Planiramo da držimo pčele.

Sa svojom budućom suprugom Olgom Anatolij se upoznao još u Rusiji.

Prvo se ona čudila mojoj želji da se preselim u Srbiju. Zatim sam joj rekao da sam video jedno mesto, i ona je pristala da krene sa mnom. Olga je veterinar po obrazovanju, tako da ovde ima i teoriju i praksu, ne napuštajući granice imanja.

Mnogo pomaže Anatoliju i otac Aleksandar, čovek sa nekoliko visokih obrazovanja, između ostalog inženjerskim.

Tada shvata da još 10-15 godina i on više neće moći zbog godina da radi punom snagom. U takvim uslovima teško je živeti daleko od sina. Otac se odlučio na preseljenje zato što je rodom sa Urala. Tamo su iste planine kao ovde, pa i mentalitet ljudi je po nečemu sličan. Tako da tata kao da se vratio u mladost.

Sada Anatolij i njegova porodica ustaju u pet ujutru, sastavljaju plan za dan i rade, zamenjujući jedan drugog, praktično bez vikenda i praznika.

Ali to je i dobro. U gradovima moji vršnjaci traže čime da se bave, a ja imam posla i previše. Istovremeno, radim za sebe, sve što zaradim ostaće deci.

Porodica Anatolija Čeremnih ima dobre odnose sa srbskim susedima. Oni su, istina, prvo bili prema došljacima pomalo oprezni – kakav je to Rus, što je došao, ne radi li za specijalne službe?

Prilično lako sam objasnio ljudima i sada su svim u principu zadovoljni takvi komšijama zato što se omladina ovde na prste može prebrojati i selo bi za nekoliko godina moglo prosto da nestane. Uz to Srbi su shvatili da smo došli ne da sedimo, već da radimo zajedno sa svima.

A ponekad može prosto da se posedi u kafani uz čašicu rakije ili kafu, kada postoji dobar povod i u dobrom društvu, ovde sa tim nema problema, ističe sagovornik. U slobodno vreme porodica Čeremnih preko Interneta pomaže ruskim građanima koji žele da kupe kuću u Srbiji. Odmerena atmosfera, način mišljenja i života ovih ljudi, ovde mi sve odgovara, govori Anatolij. Planiram svadbu po srbskim tradicijama, a dece u porodici, smatram, treba da bude najmanje troje.