Duhovnost i pravoslavlje naš su štit

  Veoma važno je da se krsni hod iz Rusije nastavi po Srbiji, jer ruska južna granica prolazi kroz srbska srca. Mi smo deo ogromne slovenske civilizacije koja se proteže od Jadranskog mora do Tihog okana, gde je ista duhovna civilizacija, isti Simbol vreme, ista služba na crkvenoslovnskom jeziku – kaže pukovnik Konstantin Krilov 
      
      
     Već treću sedmicu Srbiju, i srpske zemlje obilaze naša braća – Rusi, Kozaci. Mnogo je povoda za njihov dug put od Sibira do Balkana. A svega toga ne bi ni bilo da njih sedmorica, uz predvodnika, shimonaha Ilije iz Optinske pustinje nisu nosili čudotvornu Tabinsku ikonu Bogorodice koja im je pokazivala put. Došli su, u čast 90-godišnjice Prvog ruskog svetskog zagraničnog Sabora koji je održan 1921. godine u Sremskim Karlovcima. Suština pohoda kroz srpske zemlje jeste veće približavanje i učvršćivanje bratstva Rusa i Srba. Možda su, u izvesnom smislu, preteča ujedinjenom slovenskom svetu. 
      U isto vreme ovo je prilika da pokažemo koliko poštujemo vojni, diplomatski i materijalni doprinos Rusije u našim ratovima u 19. i 20. veku. I njihove dobrovoljce, koji nisu štedeli živote u prohujalim ratovima, i nedavnom... a bilo ih je mnogo... 
      Manastir Rakovica. Vedro nebo i topao oktobarski dan. Ulazimo u portu, sa leve strane pristupamo grobu patrijarha Pavla, gledamo u kandilo koje neprekidno gori i beli mermerni krst sa natisom „ Budimo ljudi, a nikad neljudi”. 
      Tražimo ljude u uniformi, kojima je pravoslavlje jedina vodilja. Iz susreta sa Kozacima, mnogo toga smo naučili i o njima, ali i o nama. Pored glavne crkve dočekao nas je Vladimir Ivanov Tihonov, pitamo gde su ostali. I gde je čudotvorna Tabinska ikona majke Božje. Korakom odlučnim, britkih pokreta i savršenog držanja išao je ispred nas Kozak. U prijemnoj sobi sede gosti i domaćini. Kozake predvodi pukovnik Konstantin Krilov Vadimovič. Krilov je rukovodilac krsnog hoda po Rusiji, Uralu... Tu su i ostali, i shimonah iz Optinske pustinje. 
      A jedan Kozak je uvek pored ikone, u susednom hramovnom zdanju, koji je namenjen za bogosluženje. I sa dubokim poštovanjem stoji, i deli male ikone svakome ko dođe na poklonjenje. Nikada do sada nismo videli toliko vere, istinskog poklonjenja, duboke odanosti pravoslavnoj veri kao kod kozaka. Nije onda nikakvo čudo što je ikona ruska pronašla svoje mesto u blizini počivšeg patrijarha Pavla. 
      Gosti su za veliki respekt i zbog toga što jesu, i zbog činjenice da su prevalili daleki put da bi bili što više sa srbskim narodom. Ti ljudi su krenuli u molitveni pohod u Srbiju sa željom da se oduže senima svojih predaka i da svojom čudotvornom ikonom pomognu bratskom srbskom narodu. Ikona je Rusiji pomagala u mnogim ratovima. I onda kada je sve izgledalo beznadežno! 
      A kako su dočekani u Srbiji, posebna je priča! 
      U eparhijama banatskoj i sremskoj ikona i gosti su bili predvođeni arhijerejima. Na hiljade vernika je stiglo na poklonjenje, bio je to praznik za goste i domaćine! Ali je Irinej sadašnji vladika Bački, nije ukazao ni minimalno gostoprimstvo Rusima, čak do te mere, da somborskom svešteniku nije ”dao blagoslov” da se uopšte otvori crkva (koju su inače Rusi izgradili) za ikonu i Kozake. 
      Zašto su vrata crkve u Somboru bila zaključana, i otkada je potreban „blagoslov” za ulazak u hram na ruskom groblju. Onima koji nam dolaze, onda kada nam je teško, i hiljadama kilometara na svojim rukama nose ikonu za molitvenu pomoć, tešku preko 120 kilograma – vrata su zatvorena! 
      Ovaj događaj pokazuje, koliko je malo, istinskog hrišćanskog odnosa nekih koji zvanično predstavljaju SPC!. 

 

     Shvataju sve Kozaci, vele, da preživljavamo teška vremena i da nam samo Božje čudo može pomoći. I naša vera. 
     - „Ljubavlju i jedinstvom ćemo se spasiti”. Tako stoji na spomeniku svetom Sergiju Radonješkom u Novom sadu, posvećenom srbskom narodu, gde je pisalo nekada zlatnim slovima na dar i „Srbskom narodu od ruskog naroda”. Upravo su kozaci došli da potvrde tu misao! 
      
     Šta znači biti kozak?- pitamo Vasilija Docenka. 
     – Biti kozak znači ići kroz život sa verom u Boga, otadžbinu. Znači voditi jedan tradicionalan način života sa porodicom, vaspitavati svoju dece u pravoslavnom duhu. I prenositi na decu drevno vaspitanje kozačke tradicije. Dečaci da stasavaju u dobre vojnike, a devojčice u sjajne majke i domaćice. Naravno, nikome od njih nije uskraćeno obrazovanje. Još jedna sveta obaveza za Kozake jeste spremnost da se u svakom trenutku položi život za svoju braću, za Rusiju.To su osnovni principi života Kozaka. Naša država priznaje i podržava kozaštvo. Prema poslednjem popisu u Rusiji, ima preko sedam miliona Kozaka. Može se reći da je kozaštvo-ruski narodni stalež koji ima svoju specifičnu, autentičnu kuluru, tradiciju, i ono što je najbitnije – kozaštvo je čuvar pravoslavne vere. Mi smo, takođe, registrovani kao poseban deo ukupnog vojnog potencijala Rusije ! 
      Vladimir Ivanov Tihonovič dolazi iz čeljabinske oblasti. Njegova kozačka stanica se zove Verni Uraljsk. 
     – Kada smo stigli pre dve nedelje, bio sam ganut toplim prijemom na stotine Srba koji su dočekali ikonu Tabinsku i nas. Na samom aerodromu održan je moleban - molitva. Svi smo plakali.Toliko ljubavi, i toliko puno nade! Ovakav doček, je i u Rusiji prava retkost! Srbija je prekrasna zemlja, sa prelepom prirodom, krajolicima, manastirima, odličnim sveštenstvom i monaštvom. Kada smo bili u manastiru Fenek, molili smo oca Makarija za poslušanje. Iskopali smo tada jednu rupu, dva metra visine i dubine i pronašli tada neke kosti. Srpske ili ruske!Tu, u blizini je groblje. 
      
     Opištite nam život u kozačkoj stanici. 
     – Kos nas nema neprijateljstva, trudimo se da jedan drugom pomažemo. Ljudi se pretežno bave poljoprivredom. Kozaka ima mnogo: donski, orenburški, sibirski, čeljabinski, kubanjski, uralski... Ima sedam velikih kozačkih prostranstava. 
     
     Išli ste po Srbiji stazama svojih predaka. 
     Teško je to opisati, srce nam se stezalo, i Bogu sno zahvalni što nam se pružila mogućnost da posetimo, poklonimo senima svojih predaka koji su ovde ratovali. Dali živote! Pokonili slobodu i Rusiji i Srbiji. Kada dođem kući svojoj braći, prijateljima, porodici, pričaću o Srbiji. Silno se oseća te velika srbska ljubav i privrženost.
     Tu je Aleksandar Vasilijev Petrovič. I on govori o utiscima, svemu onome što neće zaboraviti iz susreta sa srbskom braćom. 
     – O Srbiji, nisam puno znao, i zbog toga je za mene sve ovo što sam video i doživeo pravo otkrovenje; vaš način života, ali i pravoslavna vera koja se sačuvala na ovim opasnim prostorima. Mada, ruku na srce, kroz istoriju je ruska crkva mnogo više proganjana, i ono što neću zaboraviti, i što dirljivo, jedan čovek je rekao: „Nas i Rusa, trista miliona”.Tim rečima, čovek je položio veliku nadu i odgovornost u Rusiju, ali i u kozaštvo koje je svojevrstan simbol Rusije. Svaki Rus koji dođe u Srbiju, siguran sam, da oseća, neku vrstu odgovornosti prema Srbima. Potrudićemo se da bude opravdana ta dirljiva nada srbskog naroda u sve nas i našu zemlju. 
     Njihov starešina Konstantin Krilov, kazuje nam o tome koliko je važan sloveski svet i da je uloga pravoslavlja, u tom smislu, od neprocenjivog značaja. 
     – Ubeđen sam da će se jednog dana ujedini slovenski narodi. U neku ruku, možda smo mi vesnici takvog vremena. Ma koliko ovo nekima izgledalo „čudno” sve što činimo, zapravo je naš trud da ispunimo volju Božju. Ovde smo zbog toga. I zbog obaveze, i duga koji osećamo - da pomognemo srbskom narodu!Ovo je moj prvi dolazak u Srbiju, ali, neverovano je to, što se, i pored drastične vremenske razlike, ovde osećam kao da sam živeo oduvek. I , eto, po duhu smo veoma slični, pa želim da poručim da je u Srbiji mnogo – braće Kozaka!!Srbski narod mnogo strada, nažalost, ta stradanja ne urazumljuju ljude. Sada mnogo više znam o Srbiji, i moram da kažem, da je dolazak u vašu zemlju, za nas velika mogućnost da bolje sagledamo stanje u Rusiji.Ovde u Srbiji se vidi, tako očigledno, da mi imamo samo jedan put - pravoslavni. Svi drugi putevi i staze su za nas i Srbe i Ruse - pogubni. U Srbiji je to najočiglednije. I teško mi je da to kažem, ali svi mi imamo vlast kakvu zaslužujemo. 

Kako funkcionišete u kozačkom svetu? 
     Mnogo je Kozaka, hvala Bogu, mi koji smo danas su Srbiji, samo smo mali deo velikog bratstva. Naše kozačko bratstvo je bratstvo Tabinske ikone presvete Bogorodice. Mi smo po blagoslovu mitropolita Orenburškog, Valentina, krenuli na put u Srbiju. Ikonu smo izneli iz naše države, sa zvaničnom dozvolom ruskog Ministarstva kulture. Mi samo ispunjavano zaveštanje velikog ruskog svetitelja, mitropolita Jovana sanpeterburškog, on je naime, prorekao de će Tabinska ikona postatiti nada i uteha celog sveta.Te reči su zapisane i u akatistu! 
      
      
     Podsećamo našeg sagovornika, na istoruju Drugog svetskog rata, da je ikona Bogorodice, spasila Rusiju, u vreme Staljingradske bitke. I da je sam Staljin tražio da se ikonom Bogorodice, ogradi, kao štitom Rusija, ruska vojska. 
      Mnogi su me pitali, a kako to govorim, kada ikonu Tabinsku poštuju samo u Rusiji. Odgovorio sam - biće na pomoć celom svetu!I šta se desilo, sada se pred tom ikonom mole ljudi širom sveta - u Americi, Australiji, Kanadi, Kini, na Kavkazu, u Abhaziji, Ukrajini, Belorusiji! A sada u Srbiji! Mi smo dužni da se objedinimo pod krovom presvete Bogorodice. Sada se u svakom momentu, svugde u svetu čita akatist. Moram još da naglasim, da je Tabinska ikona pokrovitelj i čuvar ruske vojske. I pod njom su sve ruske parade! Mi bismo želeli da ona postane pokrovitelj srpske vojske!! 
      Autor projekta „Kozački pravoslavni pohod Rusija-Srbija” je prof. Radmila Vojnović, inače, laureat nagrade Akademije„Ivo Andrić”, dobitnik Gramate Svjatjejšeg patrijarha Kirila 2011, Zlatne značke KPZ za 2011. Vojnovićka je predsednik Moskovskog srbskog doma... Vojnovićka priča o ideji pokloničkog putovanja kozaka kroz Srbiju. 
     – Na Svetog Savu, lane u Međunarodnom slovenskom fondu pismenosti i kulture u Moksvi, održala sam tada predavanje o Svetom Savi. Bio je prisutan i shimonah otac Ilija, koji je sada ovde sa kozacima. Bili su svi prijatno iznenađeni kada su čuli da je naš Rastko Nemanjić, kao mlad pošao sa ruskim monasima na Svetu Goru. Da je postrižen u ruskom manastiru. Na kraju predavanja sam rekla da se u novembru ove godine navršava punih 90 godina, od Prvog velikog svezagraničnog ruskog Sabora u Sremskim karlovcima. To je, ujedno i prilika da pozovome braću kozake, koji su 2010. godine obnovili, 1919. prekinut krsni hod, litiju koja je bila pod tabinskom čudotvornom ikonom neprestano i pod carskim ukazom od 1848. godine. Ikona se proslavila još u 16. veku, postoje dokumenta crkvena, kada je spasavala cele gradove od kuge, pošasti, ratova, nesreća...Sva ta čudesa su u akatistu, koji je napisao veliki molitvenik za srbski narod mitropolit sanpeterburški Jovan Sničev. Veliki motropolit, naš savremenik, je podsticao Ruse da pomažu srbski narod u nedavnom nesrećnom građanskom ratu. 
      
     Pozvali ste kozačko bratstvo da dođu u srpske zemlje u čast i spomen svojih predaka žrtava, koji su dali živote za srpsku slobodu, u našim ratovima za oslobođenje, od Prvog srbskog ustanka, pa sve do poslednjih u bivšoj Jugoslaviji. 
     – Odmah smo napravili maršrutu, tako kada su Kozaci stigli prvo smo ih poveli u Belu Crkvu, na rumunskoj granici, gde se nalazi Ruski kadetski muzej, gde su nekada živeli ruski kadeti i gde se nalazi veliko rusko groblje i ruski hram. Muzej je osnovao Vladimir Kastelanov. Obišli smo Veliku Remetu, i Manastir Arhiđakona Stefana gde se takođe nalazi rusko groblje, pa Bezdan, Batinu, Kulu, sve do najnovijeg groblja na Petrovaradinu. Bili smo u 20 manastira na Fruškoj gori, u Sremskim Karlovcima, koji je bio centar ruske bele emigracije i postoji spomenik Sv. Sergeju Radonješkom...i evo nas u manastiru Rakovica, ali idemo dalje po srbskim zemljama. Samo u Drugom svetkom ratu u Srbiji je poginulo preko 34 hiljade ruskih vojnika! 
      
      – Veoma važno je da se krsni hod iz Rusije nastavi po Srbiji, jer ruska južna granica prolazi kroz srbska srca. Mi smo deo te ogromne slovenske civilizacije koja se proteže od Jadranskog mora do Tihog okeana, gde je ista duhovna civilizacija, isti Simbol vreme, ista služba na crkvenoslovnskom jeziku. Naravno da će ovo da smeta rusofobima i srbofobima, ali takvi napadi kod čoveka izazvivaju samo veliku tugu, koja je bila vidljiva u kozačkim očima. Mi smo samo ljudi koji se bave, istorijom, kulturom, duhovnošću, volimo srbski i ruski narod, želimo da se što više zbliže i tako će biti dokle postojimo. Dolaze mnogo bolja vremena za slovenske narode - poručuje Konstantin Krilov. 
     Putovali su Kozaci sa ikonom Tabinskom do Kosmeta. Nekim svojim stazama, duhovnom svetu samo znanim. Bili nekoliko dana zajedno sa Srbima na svim barikadama. Nisu ni slutili šta je to značilo za njih. Bili su hrabri Srbi oduševljeni. Muškarci, žene su od sreće plakali. Svi su bili zagrljeni. I zajedno su pevali. Usledila su i bratimljenja, opštine Zvečan sa uralskom kozačkom stanicom. Dostojanstveno su išli kozaci od barikade do barikade. Na zaprepašćenje svih Srba, KFOR i Euleks, KPS su se uspaničili. Gde god su kozaci stajali, patrolirala su borna, oklopna kola, i neprekidno ih je nadletao helikopter. Sve dok kozaci nisu otišli 
     – Teška srca smo se rastali sa našom braćom sa Kosmeta, ali obećali smo, da ćemo se vratiti- poručio je Konstantin Krilov.