BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Rus daje život za srpsku braću

Rus daje život za srpsku braću
13.11.2011. god.

 U  prošlu nedelju po podne, na Vojničkom groblju u Višegradu, tokom otkrivanja spomenika ruskim dobrovoljcima koji su se borili u srbskim jedinicama tokom minulog rata u Bosni, jedan korpulentni mladić je i stasom i glasom i svojom pričom privlačio pažnju skoro svih učesnika velikog čina srpske zahvalnosti ruskoj braći po krvi i veri.
Aleksej Aleksandrov (26) je sin Aleksandra Aleksandrova iz Sankt Peterburga, ruskog dobrovoljca koji je poginuo u ratnim okršajima 21. maja 1993. godine blizu Sarajeva.

 

 
Nosio je uniformu Vojske Republike Srpske i, kako svedoče neki od njegovih saboraca tokom ranijih ratnih okršaja kod Višegrada i Skelana, bio je borac koga bi poželela svaka vojska na svetu.
 
Kao Bikavac, visoki i široki Aleksej je imao samo sedam godina kad mu je otac, prilikom odlaska na Balkan, ostavio zavet:
 
- Rekao mi je tada da ide da ratuje za svoju pravoslavnu srpsku braću i da ja, ako se njemu nešto desi, moram jednog dana doći u Srbiju i Bosnu, upoznati srbski narod i ako zatreba isto ga braniti... Eto, već pet godina živim na Palama i osećam se odlično - započeo je Aleksej svedočenje o ispunjenju očevog zaveta.
 
Živim svoj život
- Ne znam da li neki Bošnjaci sa kojima povremeno imam kontakt znaju da je moj otac ratovao i dao život za Srpsku, ali to me ne interesuje. Ja ovde živim svoj život, trudim se da nikoga ne opterećujem sa pričom o mom ocu. Za sada nisam imao problema niti u Srbskoj, niti u Federaciji. Mislim da su ovde ljudi hiljadu puta bolji od onih slika kakve u svetu kruže o njima. Ovaj narod treba dobro upoznati da bi ga zavoleo - kaže Aleksej.
Ipak, prvo je prelistao nekoliko stranica iz ratne priče o junačkom stradanju njegovog oca.
 
- Otac je bio vojni inženjer i često je, poslom, tokom svog radnog veka putovao u Srbiju i Bosnu, upoznavao tamo ljude, družio se sa njima i pričao o njima. On je zaista bio zaljubljen u tu srpsku dušu. I kad je počeo rat u Bosni odmah je spakovao stvari i rekao: "Idem". Niko ga od toga nije mogao odvratiti - priča Aleksej.
 
Pukovnik Aleksandar Aleksandrov je posle nekoliko žestokih ratnih okršaja u okolini Višegrada, ranjen na ratištu blizu Skelana. Teška rana i dugo lečenje u Sankt Peterburgu nisu pokolebali Aleksandra. Obećanje dato nekim srbskim saborcima da će se vratiti održao je i samo što su rane zacelile, ponovo se vratio. Na žalost, veliko junačko srce odvelo ga je u smrt na sarajevskom ratištu.
 
- O smrti mog oca mnogi su mi pričali i sve te priče mogu da stanu u jednu reč. Otac je bio "junak" i junački je poginuo. Ponosan sam na njega - kaže Aleksej, koji je nakon rata od Republike Srpske dobio očevu penziju, a kad je napunio još neku godinu setio se i zaveta.
 
 
Vojničko groblje u Višegradu: Spomenik ruskim dobrovoljcima
- Dolazio sam nekoliko puta sa majkom na Pale, pričao o tome da bih želeo da tu živim i na nagovor nekih očevih saboraca odlučio da na Palama upišem fakultet 2006. godine. U stvari, nisu oni mene mnogo ni nagovarali - kaže kroz osmeh Aleksej, koji je na paljanskom Univerzitetu upisao srbski jezik i književnost i već stigao do kraja.
 
- Ostalo mi je još nekoliko ispita i gotovo. A posle, videćemo, postoje razne kombinacije. Danas živimo u vremenu kad se malo toga može pouzdano planirati.
O studentskim danima u zemlji, za koju je njegov otac položio život i svojim srbskim prijateljima, Aleksej priča sa puno ljubavi i poštovanja.
 
- Verujte, dani i godine provedeni u ovoj zemlji za mene su nešto veliko, gotovo sveto. Ovde sam stekao mnogo, mnogo prijatelja, imam ih u gotovo svakoj varošici u Bosni. Gde god maknem, sretnem nekog jarana, neko na koga mogu da računam i ko na mene može da računa u svakom trenutku.
 
Aleksej nevoljno priznaje da je zbog napunjenih 26 godina izgubio pravo na očevu penziju i da se sada malo teže finansijski snalazi na Palama. Međutim, kaže, uspeva da preživi zahvaljujući tome što povremeno nešto prevede ili nađe drugi posao.
 
- Dobro, nešto pošalju mati i baba od kuće, nešto se ovde zaradi, nije problem. Bitno je da ću još malo završiti fakultet, a posle može da se desi svašta - ponovo širi osmeh Aleksej, teško priznajući kako je na nekoliko koraka od bračnih voda sa devojkom Milicom, "kršnom Hercegovkom".
 
- Samo, pazite "Vesti", ako Milica ovo pročita mogu da se pakujem i vraćam u Rusiju!
Na kraju, Aleksej je još priznao da bi, ako zatreba njegovoj braći, krenuo očevim putem i da bi, ako zatreba njegovoj braći, dao i ono što je dao njegov otac.
 
Kad čovek upozna Alekseja Aleksandrova i, uz to, čuje sa strane nekoliko sjajnih reči o ovom ruskom mladiću, ostaje mu samo da sebi kaže: "Danas sam imao mnogo sreće".

Aleksej Aleksandrov (26) je sin Aleksandra Aleksandrova iz Sankt Peterburga, ruskog dobrovoljca koji je poginuo u ratnim okršajima 21. maja 1993. godine blizu Sarajeva. Nosio je uniformu Vojske Republike Srpske i, kako svedoče neki od njegovih saboraca tokom ranijih ratnih okršaja kod Višegrada i Skelana, bio je borac koga bi poželela svaka vojska na svetu.

Kao Bikavac, visoki i široki Aleksej je imao samo sedam godina kad mu je otac, prilikom odlaska na Balkan, ostavio zavet:

- Rekao mi je tada da ide da ratuje za svoju pravoslavnu srpsku braću i da ja, ako se njemu nešto desi, moram jednog dana doći u Srbiju i Bosnu, upoznati srbski narod i ako zatreba isto ga braniti... Eto, već pet godina živim na Palama i osećam se odlično - započeo je Aleksej svedočenje o ispunjenju očevog zaveta. Živim svoj život- Ne znam da li neki Bošnjaci sa kojima povremeno imam kontakt znaju da je moj otac ratovao i dao život za Srpsku, ali to me ne interesuje. Ja ovde živim svoj život, trudim se da nikoga ne opterećujem sa pričom o mom ocu. Za sada nisam imao problema niti u Srbskoj, niti u Federaciji. Mislim da su ovde ljudi hiljadu puta bolji od onih slika kakve u svetu kruže o njima. Ovaj narod treba dobro upoznati da bi ga zavoleo - kaže Aleksej.Ipak, prvo je prelistao nekoliko stranica iz ratne priče o junačkom stradanju njegovog oca.

- Otac je bio vojni inženjer i često je, poslom, tokom svog radnog veka putovao u Srbiju i Bosnu, upoznavao tamo ljude, družio se sa njima i pričao o njima. On je zaista bio zaljubljen u tu srpsku dušu. I kad je počeo rat u Bosni odmah je spakovao stvari i rekao: "Idem". Niko ga od toga nije mogao odvratiti - priča Aleksej.
Pukovnik Aleksandar Aleksandrov je posle nekoliko žestokih ratnih okršaja u okolini Višegrada, ranjen na ratištu blizu Skelana. Teška rana i dugo lečenje u Sankt Peterburgu nisu pokolebali Aleksandra. Obećanje dato nekim srbskim saborcima da će se vratiti održao je i samo što su rane zacelile, ponovo se vratio. Na žalost, veliko junačko srce odvelo ga je u smrt na sarajevskom ratištu.
- O smrti mog oca mnogi su mi pričali i sve te priče mogu da stanu u jednu reč. Otac je bio "junak" i junački je poginuo. Ponosan sam na njega - kaže Aleksej, koji je nakon rata od Republike Srpske dobio očevu penziju, a kad je napunio još neku godinu setio se i zaveta. 

- Dolazio sam nekoliko puta sa majkom na Pale, pričao o tome da bih želeo da tu živim i na nagovor nekih očevih saboraca odlučio da na Palama upišem fakultet 2006. godine. U stvari, nisu oni mene mnogo ni nagovarali - kaže kroz osmeh Aleksej, koji je na paljanskom Univerzitetu upisao srbski jezik i književnost i već stigao do kraja.

- Ostalo mi je još nekoliko ispita i gotovo. A posle, videćemo, postoje razne kombinacije. Danas živimo u vremenu kad se malo toga može pouzdano planirati.O studentskim danima u zemlji, za koju je njegov otac položio život i svojim srbskim prijateljima, Aleksej priča sa puno ljubavi i poštovanja.

- Verujte, dani i godine provedeni u ovoj zemlji za mene su nešto veliko, gotovo sveto. Ovde sam stekao mnogo, mnogo prijatelja, imam ih u gotovo svakoj varošici u Bosni. Gde god maknem, sretnem nekog jarana, neko na koga mogu da računam i ko na mene može da računa u svakom trenutku.

Aleksej nevoljno priznaje da je zbog napunjenih 26 godina izgubio pravo na očevu penziju i da se sada malo teže finansijski snalazi na Palama. Međutim, kaže, uspeva da preživi zahvaljujući tome što povremeno nešto prevede ili nađe drugi posao.

- Dobro, nešto pošalju mati i baba od kuće, nešto se ovde zaradi, nije problem. Bitno je da ću još malo završiti fakultet, a posle može da se desi svašta - ponovo širi osmeh Aleksej, teško priznajući kako je na nekoliko koraka od bračnih voda sa devojkom Milicom, "kršnom Hercegovkom".

- Samo, pazite "Vesti", ako Milica ovo pročita mogu da se pakujem i vraćam u Rusiju!Na kraju, Aleksej je još priznao da bi, ako zatreba njegovoj braći, krenuo očevim putem i da bi, ako zatreba njegovoj braći, dao i ono što je dao njegov otac.

Kad čovek upozna Alekseja Aleksandrova i, uz to, čuje sa strane nekoliko sjajnih reči o ovom ruskom mladiću, ostaje mu samo da sebi kaže: "Danas sam imao mnogo sreće".



  • Izvor
  • Rusija RS


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa.  Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi


Nemojte od Vučića praviti entitet koji personifikuje Srbiju, niti izjednačavati srbski narod sa onim što Vučić radi, koga su Zapad i NATO postavili da nama vlada, poručio Gajić u...

Tlingitsko selo uništeno 1882. godine prihvatilo je „odavno zakasneli” gest



Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...


Ostale novosti iz rubrike »