Protiv lažnog jedinstva Hrišćana

Tragično iskustvo poslednjih pokolenja donelo je svetu jaku žeđ za mirom. Sada se mir smatra za dobro veće od mnogih ideala za koje su ljudi ranije sa radošću prolivali svoju krv. Ovome veoma doprinosi činjenica da rat često nije ono što je bio u prošlosti – sukob između nepravde i pravde, nego je postao sukob bez smisla, između nepravde i nepravde. Iskustvo laži i licemerstva koje su različite partije upotrebljavale da se pokažu pravičnim u očima svojih pristalica, dovelo je do toga da ljudi izgube veru u postojanje pravde, pa ne uspevaju da vide pred sobom ništa što bi bilo vredno odbrane. Tako se rat, u bilo kom obliku, čini kao nešto potpuno apsurdno.

Sv. Marko Efeski Mir bez istine

Ovo protivljenje jednog dela čovečanstva bilo kakvom sukobu bilo bi dostojno divljenja kada bi bilo plod duhovnog zdravlja. Kada bi nepravda, mržnja i laž prestale da postoje, onda bi mir bio ispunjenje ljudske sreće. Jedinstvo bi bilo prirodni, a ne veštački rezultat. Ali, primećuje se nešto sasvim različito. Danas, kada se govori o miru i jedinstvu – samoljublje i mržnja, laž i nepravda, slavoljublje i pohlepa su na svom vrhuncu. Svako na svoj način govori o ljubavi prema čoveku, ljubavi prema čovečanstvu. Međutim, nikada nije postojalo veće licemerstvo od ove takozvane ljubavi. Ljubav prema nečem teoretskom, umišljenom, kao što je pojam «čovečanstvo», takođe je teoretska i umišljena. Nema veze sa ljubavlju prema pojedinom čoveku koga imamo pred sobom. Ova ljubav prema određenoj ličnosti, kada postoji, jeste jedina stvarna ljubav. Ona je ljubav prema našem bližnjem koju Hristos traži.

Ovaj pojedinac, sa svojom nesavršenošću i slabošću, umesto da je voljen, omrznut je danas više nego ikada. Štaviše, osuđivan je, ponižavan i smatran za «stvar» bez neke posebne vrednosti, sredstvo za postizanje «viših ciljeva», deo mase. Oni koji najviše govore o ljubavi prema čoveku i čovečanstvu, o miru i jedinstvu, upravo su ti koji mrze svog bližnjeg, najviše svog poznanika. Oni vole čoveka – proizvod svoje mašte, ali ne i stvarnog čoveka. Ovo obožavanje idola «čoveka» je, u stvari, samodopadanje, uživanje u samom sebi.

Bilo bi naivno stoga da neko veruje kako pacifističko raspoloženje koje danas karakteriše čovečanstvo – proizilazi iz ljubavi. Ove reči o ljubavi su licemerstvo i samoobmana. Želja za mirom proizilazi iz gubitka ideala, iz straha i ljubavi prema udobnosti. To je želja da nas ostave na miru u uživanju zemaljskih dobara; zajednička saradnja radi dostizanja dobara koje pojedinačne osobe ne bi mogle zadobiti. Ona je sveopšti plod nečega što je postalo strast cele zemlje: telesnost i materijalizam. To je proizvod potrebe.

Mir o kome govori svet je bezuslovna kapitulacija svega dobrog, svetog i velikog, diktatura uskogrudnosti, osrednjosti i mlakosti. To je brisanje ličnosti pojedinca i naroda, marmelada od kompromisa i kalkulacija, more licemerstva, ravnodušnosti prema istini, kao i izdajstvo svega što je sveto.

Rat je užasna stvar, rezultat ljudskog pada, i niko nema nameru da ga hvali. Ali, mir za koji se svet cenka je nešto beskrajno strašnije. Groznica je vrlo neprijatna, ali bar pokazuje da organizam reaguje na nešto što mu je strano. Mir koji hoće da uspostave nije, na nesreću, onaj koji dolazi od pobede nad zlom, nego onaj koji dolazi od poraza. Odsustvo groznice u mrtvom organizmu...

Na kraju, mir kome ljudi teže je ne samo mir oružja, no i mir savesti. Oni hoće da pomire dobro sa zlim, pravdu sa nepravdom, vrlinu sa grehom, istinu sa laži – da bi zadobili lažni mir savesti.

Nije bilo deljenja

Takozvani hrišćani igraju značajnu ulogu u svetskom naporu za mir. Sa parolom «jedinstvo hrišćana» oni odlaze na pijacu gde će prodati istinu. Nekada su hrišćani imali veru i bili spremni da umru za nju. Danas se njihova revnost za istinu ohladila. Počeli su da je smatraju nečim drugorazrednim. Za njih su razlike među crkvama, zbog kojih su se u ranijim vremenima mučenici sa radošću žrtvovali, Oci bili progonjeni, a verni sakaćeni – nevažne i nedostojne pomena.

Većina njih su bolesni i nepopravljivi sentimentalisti koji misle da je Hristova religija samo etički sistem što se bavi ljudskim odnosima. Drugi teže političkim ciljevima i mračnim interesima. Svi oni zajedno zidaju grad Antihristov. Oni traže jedinstvo, a ravnodušni su prema istini; traže spoljašnje zbliženje ignorišući unutrašnje razmirice; zahtevaju slovo, a ravnodušni su prema duhu.

Kako je moguće da se nadaju da ono što nije uspelo u prvim vekovima papskog raskola – uspe sada, kada su se razlike u dogmama i mentalitetu, kroz vekove, proširile i od uvala postale provalije?

Sama činjenica što govore o jedinstvu «crkava» pokazuje da je njihova zamisao potpuno antihrišćanska. Oni time priznaju da je JEDNA, SVETA, SABORNA I APOSTOLSKA CRKVA koju ispovedamo u svom Simvolu vere, prestala da postoji; da je bila «rasparčana» u mnoge «crkve» koje više nisu bile saborne, to jest katoličanske, i više ne sadrže celu blagodat i istinu, kao pomesne pravoslavne crkve, nego imaju veći ili manji deo blagodati. Shodno tome, oni misle da istina više ne postoji na zemlji i da je Hristos došao uzalud. Jer je u zbrci od istine i laži nemoguće ponovo otkriti istinu koju je Hristos došao da svedoči. Otuda je nemoguće ponovo otkriti Hrista Koji je Sam Istina.

Ali onda zašto je Hristos rekao da će biti sa nama do kraja sveta: «I evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka»? Zašto je On rekao da će Duh Sveti voditi do punoće istine i da vrata paklena neće odoleti Crkvi? Ako bi Crkva bila podeljena i imala potrebu za jedinstvom, znači da je nejedinstvena, a onda je sve što je Hristos obećao – laž! Ali, sačuvaj nas Bože od takvog svetogrđa! Crkva živi i živeće do kraja sveta nepodeljena i nepovređena, prema obećanju Gospodnjem. Svi koji govore o «jedinstvu crkava» jednostavno poriču Hrista i Njegovu Crkvu Pravoslavnu.

Kada jedan pravoslavni patrijarh prihvati učešće Pravoslavne crkve u protestantskom Svetskom savetu crkava kao jedne od mnogih «crkava», šta drugo on čini nego javno ispoveda, kao protestanti, postojanje mnogih crkava i stoga podelu jedne svete, saborne i apostolske Crkve! Šta drugo čini – do odbacuje Hrista. Zvanično, ti pravoslavni predstavnici ne poriču da je njihova Crkva jedina prava, ali često nemaju hrabrosti da to kažu javno.

U svojim profanim naporima, ovi ljudi navode crkvene liturgijske tekstove i samog Hrista kao svog saveznika. Zaista, Hristos se molio za svoje učenike da «svi budu jedno» i Crkva se moli na svojoj liturgiji «za jedinstvo svih». Ali, ove reči ne znače kako se Crkva moli da hrišćani jednog dana budu ujedinjeni zajedničkim kompromisima u njihovoj veri. One ne upućuju na traženje sporazumnih rešenja kojima bi se raznoimeni elementi ujedinili. Nemaju nikakve veze sa savezničkim protokolima, ugovorima ili sporazumima, kao na primer između raznih nacija, koji su potpisani posle mnogih pregovora. Ne, ove reči ne znače ništa od toga. Crkva se ne moli Bogu da se različiti suprotni elementi ujedine, nego da svi ljudi budu JEDNO.

Drugim rečima, da svi prime istinu sa velikom skrušenošću, smireno kleknu pred Crkvom i budu ubrojani u njene članove. Da shvate zabludu u kojoj su živeli i požure ka svetlosti i istini, to jest – Crkvi. Za to se Crkva moli, kao na Liturgiji Sv. Vasilija Velokog: «Vrati (Gospode)one u zabludi i prisajedini ih Tvojoj sabornoj i apostolskoj Crkvi». Samo ovakva molitva i želja proizilazi iz istinske ljubavi, zato što teži da isceli bolesne, a ne da ih obmane.

Ponuda, a ne diskusija

Poneko naivan među pravoslavnima misli da se ovo zbližavanje ne događa radi jedinstva, no sa ciljem prosvećenja i misije među nepravoslavnima. «Ovo je», kažu oni, «manifestacija ljubavi prema našoj braći. Ako se mi zatvorimo u svoje ljušture, ako ne prisustvujemo međunarodnim konferencijama i ne šaljemo posmatrače na papski sinod, kako će onda zapadnjaci poznavati Pravoslavnu crkvu i šta bi ih onda privuklo njoj?»

Ali, kako bi zapadnjaci naučili da je Pravoslavna crkva jedina istinita Crkva, kada je vide da opšti sa lažnim «crkvama» kao sa jednakima? Neće li oni misliti zato da je pravoslavlje, isto tako relativno i delimično? Ili, da li je razumno da se neko nada da će ovakvi sabori fanatičnih alhemičara i pastora u mantilima ikada biti u stanju da prepoznaju istinu? Oni samo laskaju pravoslavlju sa ciljem da ga privuku na svoju stranu. Kada bi imali iskrenu želju da ga upoznaju, ne bi im trebala zasedanja i konferencije. Otišli bi da piju direktno sa izvora pravoslavnih Otaca i Svetitelja.

Najbolji način da ubediš druge u istinu jeste da i sam veruješ u nju. Nemoj diskutovati o njoj, nego ispovedaj. Zasedanja i konferencije raspravljaju o njoj, a to je izdajstvo, jer u ovakvim slučajevima se ne radi o savetovanju i prekorevanju jeretika, nego o diskusiji sa «crkvama». Hristos ne traži one koji će da raspravljaju, već one koji će da ispovedaju. Istina kojoj nas je On učio nije takva da se o njoj može diskutovati. Na raznim ekumenskim konferencijama diskusija uzima oblik trgovine, gde se razmenjuju kompromisi u stvarima vere da bi se došlo do konačne saglasnosti. Pod takvim okolnostima, i samo prisustvo pravoslavnih na ekumenskoj konferenciji je izdajstvo Hrista. To izdajstvo Boga nevernicima za 30 srebrnjaka, jer prisustvujući, pravoslavni priznaju da se o njihovoj veri može raspravljati i dozvoljavaju pretpostavke da će i ovi činiti kompromise uz odgovarajuću razmenu.

Kada bi, umesto ovoga, svi oni koji danas govore o jedinstvu ispovedali pravoslavlje kao jedinu, apsolutnu istinu, i odbacili svaki zvanični i nezvanični crkveni kontakt sa jereticima, ne bojeći se da ih imenuju kao takve, onda bi se njihov glas čuo mnogo dalje; što je još važnije, bio bi poštovan i navodio na razmišljanje.

Sada je njihov glas – glas kompromisa koji ne pokreće nikoga, kojeg duboko unutra niko ne poštuje. Oci nisu ulazili u diskusije sa jereticima. Oni su ispovedali istinu i pobijali njihova tvrđenja bez uglađenosti i komplimenata. Nikada nisu postigli međusobno razumevanje sa jeretičkim «crkvama». To nikada nije bila diskusija Crkve sa crkvama, nego dijalog između Crkve i duša koje su izgubile svoj put. Crkva ne diskutuje, zato što ona ne traži. Ona jednostavno daje – zato što ima sve od Boga.

Spasenje od sveta

Zašto se naši hrišćani tako lako pokreću propovedima o jedinstvu crkava? Umesto da budu revnosni u prenošenju istine ovom svetu, kome ona tako mnogo nedostaje, oni se naslađuju karamelom o miru, vagajući ima li više stvari koje razdvajaju ili koje ujedinjuju hrišćane. To je zato što oni sami ne poznaju istinu. Većina njih su članovi društveno-hrišćanskih organizacija i bratstava i od malena su katehizirani u nekom etičko-filozofskom sistemu sa hrišćanskim premazom, što ih je dovelo do toga da veruju kako je cilj hrišćanstva da postigne miroljubivu koegzistenciju ljudi u duhu ljubavi.

Večnost i Božanska vizija su vrlo daleki za sve hrišćane i vrlo često nisu ni od kakvog interesa. Većina njih, budući ekstravertni, usmereni spoljašnjem, ljudi su od akcije koji su pristupili hrišćanstvu da bi našli organizovani i rukovođeni modus vivendi, način života, kao dobri i časni građani na ovoj zemlji. Za ovakve ljude Bog je Veliki Sluga njihovih ličnih interesa, a večni život slaba nada za obnovu.

Propovedi o jedinstvu brzo privuku hrišćane kao što su ovi. Zaista, kako bi bilo dobro da se krug naših poštenih i moralnih ljudi proširi na ceo svet. Mogli bi da obavljamo poslove bez straha da ćemo biti prevareni; mogli bi da imamo dobre i miroljubive odnose, a da nikada ne budemo u opasnosti od progona i borbe. Što se tiče istine, «šta je istina»?Mi svi verujemo u Hrista i to je dovoljno. Osim toga, svet se danas suočava sa teškim vremenima. Hrišćani se moraju brzo ujediniti da bi se suprotstavili komunizmu, na primer. Oni postavljaju pitanje: «Ko će voditi i ko će spasiti savremeni svet?» - «Samo jedna, ujedinjena Hrišćanska crkva», njihov je odgovor.

Hristos nije postao čovek da bi spasao ovaj svet koji leži u pokvarenosti. On je došao da spase vernike Njegove od sveta, da ih izvuče iz vrste zlih, da ih ujedini sa Sobom, oboži ih blagodaću i sa njima spase svet koji pati. Svet ide stazom smrti. Prati kneza ovog sveta, Božjeg neprijatelja: “ne molim se za svjet, nego za one koje si mi dao” (Jn.17,9). Međutim, ovi promisni ljudi uzimaju deo od ovog sveta i žrtvuju dragulje hrišćanske vere i života zbog te đavolske stranke koja nikada neće biti spasena. Nije Hristos taj koji traži “jedinstvo crkava”, nego svet.

Hristos ne traži ujedinjenje laži sa istinom, nego je svet taj koji hoće da prostituiše istinu, da je učini relativnom i parcijalnom. Zbog toga se dešava da se, kada se povede diskusija o ujedinjenju crkava, vidi da je oduševljeno podržavaju ljudi koji nikada ranije nisu bili zainteresovani za religiozne stvari. Ujedinjenje u laži je najbolji način neutralizacije hrišćanstva, a što je đavolska stranka izumela. To je početak razvodnjavanja hrišćanstva i njegovog potčinjavanja političkim ćefovima; pretvaranja hrišćanstva u slugu interesa ovoga sveta.

Sa ovim lažnim jedinstvom hrišćanstvo može dobiti više svetske moći, ali će izgubiti svu svoju duhovnu snagu, upravo ono što smeta svetu. Zar se to već nije dogodilo u Rimokatoličkoj crkvi? Politička žeđ za svetskom moći učinila je da se spuste do utabanih staza političkih mahinacija, sa kojih su se pojavili kao oruđe velikih političkih centara.

Svi oni koji govore o jedinstvu, nisu razumeli razlog Hristovog dolaska na svet. Oni misle da je On došao da propoveda neku veštačku moralnu pouku, poput njihove, i da nas nauči kako da živimo na ovoj zemlji kao “dobri” građani. Stalno ponavljaju kako ljudi moraju da slede Hristov zakon, tako da Carstvo Božije može konačno da dođe na ovu zemlju. Neki govore o “hrišćanskoj Grčkoj”, drugi o “hrišćanskim demokratijama” ili o “hrišćanskim kraljevinama”, ali ni8ko od njih ne uviđa koliko ta očekivanja podsećaju na nade Jevreja u Mesiju kao zemaljskog cara.

Oni ne žele Hrista kakav On jeste; ne žele Hrista Koji je odbio da se pokori đavolskim iskušenjima u pustinji. Hoće Hrista koji bi im se potčinio. Žele Hrista koji hoće zemaljsko carstvo, Hrista koji bi promenio kamenje u hlebove da bi se ljudi nasitili, koji bi preplavio svet čudesima što izazivaju strahopoštovanje i prinude ljude na pokoravanje.

Drugim rečima, ovi ljudi ne čekaju Hrista, nego Antihrista. Do Drugog dolaska Hristos će ostati skroman i skriven, daleko od zemaljskih sila i udobnosti, ne primoravajući nikoga da Ga sledi, tražeći jedino one koji bi Mu se približili i oponašali Ga u skromnosti i povučenosti, ne očekujući ništa zemaljsko.

Hrišćani koji govore o «Božjoj naciji», «hrišćanskoj Grčkoj», «svetskom hrišćanstvu» i «ujedinjenju crkava» - ne žele takvog Hrista. Kao i Veliki Inkvizitor Dostojevskog, oni su spremni da bace Hrista na lomaču zato što On smeta njihovim planovima koje su godinama pripremali. «Ti si došao i učio nas hrišćanstvu koje je nehumano i teško», kaže Inkvizitor Hristu, «i mi smo se trudili mnogo vekova da ga učinimo humanom religijom. I sada, kada smo uspeli, Ti si došao da pokvariš naš mnogovekovni trud. Ali neće Ti uspeti. Sutra ću narediti da Te spale na lomači kao jeretika».

Da, ljudi hoće Hrista koji će govoriti o ovom životu, a ne o drugom, Hristu koji će ponuditi zadovoljstva ovoga života, a ne budućeg. Oni ne žele bogatstvo koje se ne može izvagati i dodirnuti, već bogatstvo koje je opipljivo ovde i sada. Oni Ga ne žele kao Vladara budućeg veka, nego sadašnjeg.

Zato oni ne mare šta će se desiti sa istinom kada se uskomešane i takozvane hrišćanske crkve ujedine posle hiljadu i jednog kompromisa. Zato se ne interesuju šta će ostati od života u Hristu posle invazije mnoštva religijskih varvara na čisto tlo pravoslavlja. Istina ih ne interesuje, niti život u duhu i blagodati. Njih jedino privlači zemaljska moć koju daje ujedinjenje i vladavina svetom pod jednim mišljenjem.

Ovi ljudi hoće da se zovu hrišćanima, a da to zaista ne budu. Mnogi samo misle da su istinski hrišćani zato što ne znaju šta je hrišćanstvo, a mešaju ga sa filozofskim učenjem i «svetskim teorijama» - da upotrebimo njihov omiljeni izraz. U stvarnosti, oni su sledbenici Antihrista, kao i većina Jevreja u Hristovo vreme.

Jevreji su čekali Mesiju vekovima, i kada je On došao, samo manjina ga je prihvatila, a većina predala Rimljanima na krst. A zašto? Zato što Hristos nije bio ono što su oni čekali. Zato nisu bili u stanju da prepoznaju Mesiju u Njegovoj Ličnosti. Oni su čekali zemaljskog cara, svetskog osvajača. Čekali su nekoga ko bi Jevrejima potčinio sve narode na svetu, ko bi prisilio sve vladare da mu se pokore i služe mu, dajući moć i slavu svojim sledbenicima.

Kada su ga videli siromašnog i skromnog, krotkog i punog mira, Njega, Koji nije nudio zemaljska dobra nego govorio o Nebeskom carstvu, i ne samo to, nego je čak tražio od njih da se odreknu zemaljskog i opipljivog, da bi oslobođeni mogli dostići nebesko i nedodirljivo – zaključili su da On nije za njih. On nije Mesija koga su čekali, nego upravo suprotno. On, Koji je odbio da pretvori kamenje u hlebove da bi se nasitili, Koji nije hteo da porazi gomilu Svojom moći, niti se složio da potčini zemaljska carstva – nije bio odgovarajući vođa za njih. Zbog toga su Ga se odrekli i počeli da čekaju drugog. I oni ga još uvek čekaju. Zajedno sa Jevrejima su i milioni drugih koji takođe čekaju jevrejskog mesiju, a većina njih se naziva hrišćanima. Međutim, nemaju pojma da čekaju lažnog mesiju, kao i Jevreji.

Antihrist

Tragedija je u tome što će mesija koga Jevreji čekaju – doći. Čuli smo iz usta samog Hrista i Njegovih Apostola, i zapisano je u knjigama Novog Zaveta. Mesija Jevreja će doći. On će dati samo zemni hleb koji je Hristos odbio da da i zajedno sa njim sva materijalna dobra koja On nije hteo dati. Preplaviće ih znacima i čudesima kojima će se ljudi do kraja sveta diviti i kojih će se bojati, a oni će puzeći pasti pred njegove noge. Ujediniće sve narode i rase, i sva carstva sveta u jednu državu. Biće po srcu književnika i fariseja – po srcu svakog plemena «jevrejskog». Da, jevrejski mesija će doći. On će biti ono što Hristos nije, i neće biti ono što Hristos jeste. To će biti Antihrist (protivnik Hrista).

«Djeco, poslednji je čas, i kao što čuste da Antihrist dolazi...(1Jov.2,18)

Ali vas molim, braćo, u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa Hrista i našega sabranja u Njemu. Ne dajte se lako pokolebati umom, niti uplašiti, ni duhom, ni rečju, ni poslanicom – tobože našom – kao da je već nastao Dan Hristov. Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer neće doći dok najprije ne dođe otpadništvo i ne pojavi se čovjek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i preuznosi iznad svega što se zove Bog ili svetinja, tako da će sam sesti u hram Božiji kao Bog, tvrdeći za sebe da je Bog. Zar ne pamtite da sam ovo kazivao još dok sam bio kod vas? I sad znate šta ga zadržava da se ne javi do u svoje vrijeme. Jer tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava. I tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih i uništiti pojavom svoga prisustva; onoga je dolazak po dejstvu sataninu i sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prijevarom nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu obmane, da vjeruju laži; da budu osuđeni svi koji ne vjerovaše istini, nego zavolješe nepravdu.» (2 Sol.2:1-1-12)

Antihrist se neće pojaviti u istoriji na strašan i šokirajući način kojim bi ga svi prepoznali, neće imati odvratan izgled, niti će, pak, činiti nemoralne stvari. On će doti na takav način da će samo nekolicina shvatiti ko je on. Doći će posle duge pripreme, kroz vekove, koja je počela još od prve, Hristove dane, i koja se nastavlja pojačano napredujući u naše dane. Čovečanstvo će videti u njegovoj ličnosti svog velikog dobrotvora.

Toliko mnogo vekova otpadništva su obrađivali čovečanstvo i pripremali ga za to prihvatanje. Čovečanstvo ga čeka kao svog idealnog vođu. Sav razvoj istorije vodi Antihristu.

Tajna bezakonja

Katolicizam je dozvolio da svetski duh hrani hrišćanstvo Zapada. Prezasitio je hrišćansku misao racionalizmom i paganskim načinom razmišljanja antičkih Grka. Konačno, odlukom o nepogrešivosti pape, katolicizam je uveo mehanički element u odnosu između Boga i čoveka, učeći ih kako je Bog obećao da govori kroz usta grešnih i oholih ljudi, kakvi su bili mnogi od papa. Humanizam i renesansa su bili kruna skretanja zapadnog sveta ka idolatriji. Oni su zaista bili manifestacija čovekovog razočaranja krivotvorenim hrišćanstvom. Danas je humanizam postao religija epohe, koju propovedaju, na žalost, i takozvani hrišćani – pod etiketom «helensko-hrišćanske» civilizacije.

Protestantizam je doveo papistički racionalizam do njegovih ekstremnih zaključaka. Odbacio je svetost Crkve i njeno rukovođenje Svetim Duhom, zato što nije video ni svetost niti istinu u «Crkvi»Zapada. Tako je ukinuo tradiciju i ostavio svoje vernike bez kriterijuma za istinu i laž, zauvek odstranjujući blagodat Božju iz njenog carstva.

Od protestantizma nije više bilo daleko do ateizma i materijalizma. Mnoge filozofije su počele da pretenduju na poziciju hrišćanske vere u ljudskim umovima, i na kraju je nauka osvojila svet. Imala je posebnu moć pridobijanja masa, jer su njena dostignuća na polju tehnologije izazivala čuđenje i oduševljenje masa, koje, nemajući duhovni kriterijum, postaju lak plen materijalizma. Nauka je dala svetu lažan osećaj znanja. Mogla bi da promeni svoje poglede i teorije svakog momenta, ali svaki put bi ovi imali svetost dokazanog znanja. A to utiče na ljudske umove na magičan način.

Na kraju, kada je čovečanstvo, spustivši se ovakvim stepenicama, bilo porobljeno stastima materijalizma, proklijao je komunizam.

Pošto su ljudi došli dotle da veruju kako je jedino stvarno dobro novac, bilo je prirodno da zahtevaju njegovu pravilnu raspodelu od vlada koje su bile ravnodušne prema patnjama siromašnih ljudi. Ovaj zahtev je ispunio duše mržnjom i pakošću i učinio ih još nesrećnijim, otvarajući nepremostive ponore među ljudima i vodeći mnoge do kainovske mržnje. (Ovo nikako ne znači da pravedna raspodela novca nije obavezna, i to osnovna, svake vlade.) Tako je započeo rat između kapitalizma i komunizma, iako su oni u stvari dva bratska sistema, podjednako materijalistička i idolopoklonička, podeljena jedino sopstvenim interesima i borbom oko raspodele. Njihov zajednički program je da pretvore kamenje u hlebove, da ujedine svet pod svojim uticajem i zaprepaste ga dostignućima koja čovek nije mogao ni da zamisli. Tako je čovečanstvo postepeno došlo do spoljne kapije Antihristovog carstva. Došlo je do tačke kada ne samo da ima volju, već i mogućnost da odgovori pozitivno na kušanje Lucifera. Još malo, i sve što je potrebno jeste da Antihrist lično preuzme vođstvo svetske države, da zauvek raščisti s glađu i siromaštvom, izobilno snabde ljude materijalnim dobrima, tako da u njihovim srcima, punim zadovoljstva i udobnosti, ne bude više mesta za Boga.

Ujedinjena religija

Kada uzmemo u obzir sve ovo, shvatamo da u čovečanstvu, koje ne interesuje ništa drugo osim vlastitog mira – nema nikakve svetinje, niti ičeg svetog, osim vlastitih materijalističkih interesa. U svetu koristoljubivih ljudi, koji smatraju svaku diskusiju o istini nepotrebnim naklapanjem, ujedinjenje crkava ne samo da nije teško, već nasuprot, ono je neminovno.

Štaviše, usuđujem se da kažem kako je ujedinjenje takozvanih hrišćanskih crkava neizbežno, a i ujedinjenje svih religija uopšte.

U svojoj državi Antihrist neće trpeti neslogu. Neće tolerisati religije i njihove svađe oko verskih pitanja. Sedeće u hramu Božjem kao Bog i svi ljudi na zemlji će tu zver obožavati, jer «dana joj je vlast nad svakim rodom i narodom i jezikom i plemenom. I pokloniše se njoj svi oni koji žive na zemlji, čije ime nije zapisano u Knjizi života» (Otkr.13:7-8). Za ove ljude, «čija imena nisu zapisana u Knjizi života», postojaće samo jedna religija, religija Antihrista.

Već sada postoje primeri religija koje pretenduju da obuhvate sve druge; one su preteče ideologije Antihrista. Jedna takva je i slobodno zidarstvo – masonerija. Već je prigrljena od strane progresivnijih svetskih vođa. Svojim sinkretizmom, ujedinjavanjem i izjednačavanjem može da pomiri, u glavama budala, sve religijske suprotnosti čovečanstva i prevaziđe sve prepreke i teškoće ujedinjenja sa kojima bi se razne crkve suočile. Uopšte, kakav je razlog činjenja tolikog napora da se pronađu prihvatljiva rešenja za dogmatske i druge razlike između različitih veroispovesti, pa tek onda za razlike između religija? Zašto ne bi napredovali direktno ka ujedinjenju svih religija u neku vrstu masonerije?

Shvativši ovo, većina današnjih verskih vođa, bar među «najvećima» i «najvažnijim», potrčala je (budući progresivna) da postanu masoni, što ih ne sprečava da i dalje nose svoje odežde i služe svoje liturgije. Ali, pošto laici još nisu potpuno spremni, neophodno je da ovi zadrže svoje uloge i postignu prvo ujedinjenje crkava, pa tek onda ujedinjenje religija.

Pogled u prošlost

Ovako bi, prema tome, izgledao razvoj događaja u ne tako dalekoj budućnosti. Zato se Gospod pita da li će naći vernika kada ponovo dođe na zemlju: «...Ali Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći vjeru na zemlji?» (Lk.18,8)

Pogled u prošlost će nas naučiti mnogo o pravcu u kojem su se crkvene stvari odvijale i u kojem će se odvijati.

Težnje vizantijskih imperatora da se ujedine sa zabludelim papstvom bile su, srećom, odsečene držanjem naroda i padom Vizantije pod tursku vlast. Ali, čim je grčki narod opet našao svoju slobodu, stara iskušenja su ponovo zakucala na vrata. U početku su istinoljubivi Grci, ljudi naroda i tradicije, odolevali struji evropeizacije. Ali, oni su bili nepismeni i, mada su lili krv za slobodu svoje otadžbine, brzo su gurnuti u stranu od novodošlih školovanih ljudi koji su, uz svu uobraženost koju polu-naučenost daje, imali i vlast suda kralja Oto-a.

«Oni su ponizili Otadžbinu i veru, koja je sada uzdrmana od nevernika. U to vreme turske okupacije ni jedan kamen sa starih crkava nije bui narušen. Međutim, ovi obmanjivači su objedinili svoje interese sa okuženim fanariotima i sličnim zaraženima u Evropi, i pokvarili naše manastire i crkve – jedne ukaljavši, a druge pretvorivši u štale. Napatili smo se ovoga zla od mnogih takvih sveštenika, laika, vojnika i političara. Iako smo prolivali krv, u opasnosti smo da izgubimo Otadžbinu i religiju.» Macriyannis, Memories, str.398

Ovi poluobrazovani intelektualci preziru grčki narod strašću petokolonaša.

Omalovažavaju svoj jezik, ponašanje i duhovno ustrojstvo. Upotrebili su sva raspoloživa sredstva da iskvare istinu svoje vere i nakaleme sekularizam i racionalizam na sveto drvo pravoslavlja, koje je za tako mnogo vekova ostalo neoskvrnavljeno od varvarskih osvajača. Da bi pogodili Crkvu u srce, ciljali su na njene manastire. Neke su zatvorili, drugima konfiskovali imovinu, a nekima poslali «progresivne» igumane, koji su ih raspustili lakše nego ikakav državni dvosekli mač.

Bez svojih manastira i episkopa, porobljena državom, Crkva je postala nebranjeni vinograd. Vaspitanje nacije je, oteto iz ruku Crkve, palo u ruke humanističke države, koja i pored svog licemerstva o helensko-hrišćanskoj civilizaciji, ostaje potpuno paganska. Sve se počelo prilagođavati ukusu «nouveau riche» i provincijskog atinskog društva.

Crkveno bogosluženje je počelo da slabi i postalo nešto sasvim svetsko, crkvena muzika da se evropeizira i degeneriše u pozorišnu, četvoroglasnu harmoniju, a ikone da izgledaju suviše stroge i ružne u očima žena iz više klase, koje su htele «slatkog Isusa», punog popustljivosti za njihova sagrešenja, nesposobnog da izazove strahopoštovanje. Brade i duga kosa sveštenika su zasmetale, pa je sveštenstvo, osetljivo na zahteve savremene publike, počelo da se doteruje. Jednostavno i osvećeno malo kandilo, sa svojom pokajnički skrušenom atmosferom, zamenjeno je Edisonovom sijalicom, što je učinilo da crkva podseća na carsku salu, prigodnu za venčanja i promocije zvanične vladajuće klase.

Ali, to nije bilo sve. Ne samo osnovne i srednje, već i više obrazovanje je oduzeto iz ruku Crkve. Tako se bogoslovi, budući sveštenici i jerarsi nisu više rađali u nedrima Crkve – njihove prirodne majke – već u nedrima državnih univerziteta, punih racionalističkog smrada i duhovne plitkosti, bez ikakve mogućnosti da osete tajanstvenu svetinju života u Hristu, koji jedino daje istinito bogoslovlje. I tako su, proklijali kao bršljan, u Crkvi bogoslovi koji su napunili svoje umove mnogim filozofskim teorijama protestantskog ili rimskog porekla, dok im u srcima nedostaje život pravoslavlja.

Ovi ljudi nisu bili u stanju da vide ponor koji deli Istočnu crkvu od zapadnih «crkava». Oni su to smatrali samo pitanjem dogmatskih formula, a ne za stvar životnu i suštinsku. Za njih je život u Hristu samo niz emotivnih stanja i etičkih postupaka, kao i za zapadnjake. Otkrovenje (unutrašnje viđenje) Boga, živo iskustvo prisustva Hristovog i unutarnje prebivanje Duha Svetog, tj. obitavanje istine u čovekovom srcu, nepoznati su za njih. Kada govore o istini, oni misle na nekakvu prepariranu, osušenu dogmu. Za njih, kao i za zapadnjake, dogma je poseban svet intelektualnih formula, dovoljno opterećujuća, a čiju vrednost, posle rascepa između života i vere, nisu u stanju da cene.

I tako je sam temelj, na kome su čak i naši najdobronamerniji bogoslovi nameravali da grade odbranu svog pravoslavlja, podriven do srži. Zastrašujuće je kada se uzme u obzir da je ceo grčki religiozni život izgrađen na ovim osnovama. Nekada se narodna pobožnost širila iz manastira koji su bili duhovni bedemi i vođe, dok je u kraljevini Grčkoj pobožnost dospela da bude zasnovana na teolozima, laicima ili sveštenicima kakve smo upravo opisali. Ovo su, oponašajući zapadne primere, organizovali bratstva i hrišćanska društva, i uzeli propoved i veronauku u svoje ruke. Dok je ranije pobožnost u jednom mestu imala kao svoj centar lokalni manastir i sveštenika Crkve, hrišćanin iz mesta A se nije ni na koji način razlikovao od hrišćanina u mestu B, jer su svi bili deca iste Pravoslabne crkve.

Sada su teolozi organizovali grupe, pa sada u jednom mestu imamo hrišćane grupe A i grupe B, uvek suparničke i nepoverljive, podeljene, a da ni jedna strana ne razume u čemu su njihove razlike. Ali, uprkos netrpeljivosti i podeljenosti među njima, grupe se slažu da, što se tiče zapadnjaka, «ima više stvari koje nas približavaju nego razdvajaju» i «da moramo obratiti više pažnje na stvari koje nas ujedinjuju, nego na one koje nas dele». Drugim rečima, oni smatraju ljubav i jedinstvo prema njihovoj zapadnoj «braći» (koju nikada nisu videli ni upoznali) lakšim od ljubavi prema svojim zemljacima i bližnjima koje viđaju svaki dan i poznaju. Kao što smo rekli, danas se ljudi trude za svetsku ljubav, za apstraktnu ljubav čovečanstva, u isto vreme ne budući u stanju da vole svog bližnjeg.

Pitanje starog kalendara

U ovoj atmosferi pogoršanja, iznenada je došao, posle pritiska od strane države, prvi zvanični korak Grčke crkve prema papi: uvođenje papskog kalendara. Na žalost, malo je njih razumelo značaj predmeta «starog kalendara», kako je slučaj nazvan.

Mnogi pripisuju otpor starokalendaraca njihovoj uskogrudnosti, ograničenosti neobrazovanih, što je još jedan pokazatelj dubokog prezira koji uobraženi neobrazovani neguju prema neukima. Ali, da bi se ovi neobrazovani oduprli, kao što jesu, morali su, ako ništa drugo, imati religioznu revnost i duhovnu brigu koja je nedostajala masama ravnodušnih, što su, ne poznajući pravu prirodu problema, pošli za većinom pripadnika jerarhije.

Nijedan od prosvećenih teologa ili njihovih sledbenika nije pokazao makar nagoveštaj tuge nad rascepom u Grčkoj crkvi, niti je ijedan pokušao da odgovori na bolna zapomaganja mnogih hiljada vernih. Većina je bila na njihovoj strani; brojnost im je oduvek davala osećaj sigurnosti. U stvari, oni čak nisu imali ni broj na svojoj strani. Jer, iako je bilo samo nekoliko hiljada starokalendaraca, a nekoliko miliona sledbenika novog kalendara, sumnjivo je da li je među njima bilo i par hiljada istinitih vernika. Oni su se samo podrugljivo osmehivali ovim prostim novim ispovednicima pravoslavlja, govoreći kako oni odbijaju da poprave svoj netačni kalendar zbog sujeverja.

Međutim, problem nije bio u tome. Oni su bili nepravedni u optuživanju starokalendaraca što se bore za kalendar. Stvar nije bila u tome: koji je od dva kalendara tačan? Poznata je činjenica da su oba kalendara netačna. Nisu starokalendarci insistirali na starom kalendaru, niti su novokalendarci uveli novi kalendar iz razloga astronomske tačnosti. Razlog za odluku da se novi kalendar uvede u Grčkoj nije bio ni astronomski ni bogoslovski. Jednostavno, bila je to jedna od mnogih predaja (porobljene državom) svome gospodaru, koji je to tražio od njih da bi olakšao svoje poslovne transakcije.

Razlog za odbijanje starokalendaraca da se povinuju bio je bogoslovski i izvirao je iz duboke crkvene svesti. U stvari, liturgijsko jedinstvo Crkve je rizikovano u korist političkih interesa. Promenu kalendara je sledilo narušavanje liturgijskog sklada između Grčke crkve i ostalih pravoslavnih crkava koji čuvaju stari kalendar do danas. I ne samo da je stvar u neskladu liturgijskog života između voinstvujuće Crkve, već je i harmonija između voinstvujuće i toržestvujuće Crkve takođe - narušena.

Kada u Grčkoj crkvena zvona zovu verne da slave Božić i pojci radosno pevaju: «Hristos raždajetsja, slavite», milioni naše pravoslavne braće širom sveta i na Svetoj Gori su još u postu zbog predstojećeg dolaska Spasiteljevog, pa ne čuju zvona niti pevaju radosne božićne pesme.

Može li neko da zamisli išta gore za Crkvu od ovog prekida liturgijskog sklada, koji nas otuđuje duhovno ne samo od drugih pravoslavnih, već i od svih pravoslavnih koji su nam prethodili, od toržestvujuće Crkve onih koji su usnuli u Hristu i od Svetitelja koji su slavili i služili liturgiju po starom kalendaru, koji smo mi odbacili?

Našim Ocima je trebalo mnogo truda i mnogo sinoda da se uvede taj praznični kalendar – i sve to da bi se postigla liturgijska harmonija među hrišćanskim crkvama, jer ovaj sklad izražava unutrašnje liturgijsko jedinstvo Crkve. To je ono što vidljivo čini Crkvu jednom, uprkos mnoštvu pomesnih crkava. Crkva nije učinjena jednom na način kako papa misli, strogom disciplinom i poslušnošću pretpostavljenoj hijerarhiji, na čijem je vrhu osoba koja tvrdi da zamenjuje Hrista na zemlji, nego je Crkva učinjena jednom – Svetom Tajnom Pričešća Telom i Krvlju Hristovom. Svaka crkva gde se služi Sveta liturgija i gde su verni sakupljeni «na jedno mesto», sadrži potpuni lik jedne, svete, saborne i apostolske Crkve. Ono što čini da se jedna parohija uključuje u jedno telo sa svim ostalim parohijama, kao i neka eparhija u jedno telo sa svim ostalim eparhijama, jeste Sveta Tajna Pričešća sviju Telom i Krvlju Hristovom u Svetom Duhu i istini.

Jedinstvo Crkve je stoga tajanstvena sveza koja se ostvaruje na Svetoj liturgiji pričešćem vernih Telom i Krvlju Hristovom. Hrišćani su jedno telo, kakao oni koji žive na zemlji danas, tako i oni koji su živeli pre nas u ranijim vekovima, kao i oni koji će živeti u godinama koje će tek doći, jer imaju zajednički koren – Telo Hristovo: «Mi, budući mnogi, jedan smo hleb, jedno telo, jer se pričešćujemo jednim hlebom».

Jedinstvo Crkve zato nije administrativno, disciplinsko ili organizaciono, već