Partizanska drama Čegevare kroz prizmu vremena

 Prvi deo

Čegevare nema među živima već više od 45 godina. Njegovi savremenici bili su Šarl de Gol, Mao Ce Tung, Ho Ši Min, Džon Kenedi i Nikita Hruščov. Oni su odavno zauzeli svoja počasna mesta u udžbenicima istorije, a Čegevara je i dalje idol. Ostao je jedan od najupečatljivijih kultnih heroja našeg doba.

Kao sin svoje burne epohe, ovaplotio je u sebi njene protivrečnosti, ideološke ćorsokake i tragediju neobične ličnosti. Evrokomunisti su tražili tada izlaz iz krize levog pokreta na putevima demokratske alternative. A čuveni komandant Kubanske revolucije Čegevara oslanjao se na oružanu borbu protiv imperijalističkog terora u zemljama Latinske Amerike, Azije i Afrike. U tome je on video jedini put oslobođenja naroda trećeg sveta. Čegevara je sebe žrtvovao svojim ubeđenjima, težeći da da revolucionarni impuls uparloženom levičarskom pokretu.

U martu 1965. godine – šest godina posle pobede Kubanske revolucije, on je nestao bez traga. Najveći listovi sveta su se pitali: kud je nestao komandant? A on je smatrao da je do tada ispunio svoj dug prema Kubanskoj revoluciji. Šest meseci kasnije Fidel Kastro objavio je oproštajno pismo Čegevare, u kojem je on odbio svoju dužnost zamenika ministra i visoku dužnost u komunističkoj partiji. Sada su moji skromni napori revolucionara, pisao je on, potrebni u drugim zemljama planete. Ipak, lokacija nestalog komandanta nije bila imenovana. Proći će mnogo godina pre nego što se saznalo da je njegovo pismo došlo iz Afrike, iz Konga. Tamo je Čegevara sa stotinom kubanskih boraca tajno učestvovao u građanskom ratu na strani sledbenika Patrisa Lumumbe – prvog šefa nacionalne vlade ove zemlje posle proglašenja nezavisnosti. U odredu je bilo mnogo kubanskih mulata, čijim žilama teče krv afričkih predaka. Ipak novi talas ustaničkog pokreta u Kongu nije opravdao nade koje su se u njega polagale. Njegovi rukovodioci sami su doneli odluku o prekidu borbe u toj bivšoj belgijskoj koloniji.

U novembru 1965. godine kubanski odred koji je ratovao u Kongu duže od 6 meseci, krenuo je u domovinu, ali bez svog komandira. I to nije bilo slučajno. Če se izvesno vreme nalazio u Tanzaniji, a zatim u jednoj od socijalističkih zemalja Istočne Evrope. Po rečima Fidela Kastra, on nije hteo da se vraća na Kubu, pošto mu je pomisao o tome bila vrlo bolna. Čeova smetenost se mogla razumeti: u oproštajnom pismu on se odrekao kubanskog državljanstva i obećao da će odneti sa sobom „ na nova polja bitaka revolucionarni duh svog naroda“. Opasna strana ekspedicija Kubanaca planirana je na nekoliko godina, a morala je da se prekine za pola godine. Fidel Kastro je ipak uspeo da nagovori Čea da se tajno vrati na Kubu, kako bi u uslovima stroge tajnosti započeo pripremu realizacije njegovog davnašnjeg sna – formiranje partizanskog žarišta u Latinskoj Americi. Če je formirao malu grupu dobrovoljaca iz redova iskusnih boraca koji su, između ostalog, prošli Kongo. Ona je trebalo da postane jezgro buduće ustaničke armije. I ponovo sa karabinom i partizanskom torbom na leđima on je krenuo da se bori za pravdu u drugoj zemlji, ovog puta u Boliviji.

Če nije imao nadu da će njegove planove u Latinskoj Americi podržati velika komunistička sila Sovjetski Savez, mada je on bio pouzdani oslonac Kubi. Moskva je vodila politiku ublaživanja napetosti i miroljubive koegzistencije dva svetska društveno-politička sistema. Latinoameričke komunističke partije, oslanjajući se na SSSR, takođe su ispoljile suzdržanost. Zato je mnoge komunističke lidere Latinske Amerike komandant nazvao kabinetskim revolucionarima. Sačuvan je snimak jednog od poslednjih istupanja Čegevare na Kubi, koji je namenjen predstavnicima levih snaga Latinske Amerike, u prvom redu komunistima.

Neka svu vašu braću u Latinskoj Americi koja kažu: Ništa ne možemo da učinimo, zato što u našim zemljama nisu sazreli uslovi, inspiriše na borbu Kubanska revolucija. Ona proglašava: uslovi će sazreti ako počnete da delujete. I kada drugovi u Latinskoj Americi navode takve razloge: vojske naših zemalja su snažne, imaju novo naoružanje, iza njih stoji imperijalizam – glas Kubanske revolucije im odgovara: nema takve snažne vojske koja bi mogla da se suprotstavi naoružanom narodu.

Argentinac po poreklu koji je postao heroj Kubanske revolucije, Čegavara, smatrao je svojom velikom domovinom čitavu Latinsku Ameriku. Sa malim internacionalnim odredom on je računao da će razbuktati plamen ustaničke borbe prvo u samom centru Anda – u Boliviji, a zatim da će on preći na susedne zemlje, između ostalog na njegovu domovinu Argentinu. U novembru 1966. godine započela je partizanska epopeja Čegevare u Boliviji. Komandant je iskreno verovao da sa šakom iskusnih ljudi može da ubrza revoluciju u ovoj najsiromašnijom zemlji Južne Amerike, kao što se to ranije desilo na Kubi. Šta je bilo kasnije, dobro se zna. U oktobru 1967. orede je poginuo u planinama Bolivije zajedno sa svojim čuvenim komandirom, koji je, ne trepnuvši, pogledao smrti u oči.

Za pogibiju partizanskog odreda Čegevare Fidel Kasto je optužio u prvom redu Maria Monhea, tadašnjeg rukovodioca bolivijskih komunista. Njegov tajni sastanak sa kubanskim komandantom u partizanskoj bazi NJjankauasu u planinama Bolivije nije doveo do uzajamnog sporazuma: oni nisu našli zajednički jezik. Pa i kako su mogli da ga nađu ako je stav rukovodstva komunističke partije Bolivije bio unapred drugačiji. Da čujemo objašnjenja Marija Monhea:

Kada sam prvi put govorio sa Fidelom Kastrom na Kubi 1962. godine, rekao sam mu: ne smatram da iskustvo revolucije u Rusiji, Kini i na Kubi odgovara Boliviji. Ne verujem u sličan eksperiment kod nas. Prilikom sastanka sa mnom još 1964. godine Če je pitao: Zašto tebe ne oduševljava ustanička borba? Odgovorio sam: Imaš u glavi samo automat, u mojoj glavi je politika.

Ovaj snimak je napravljen ne u davna vremena, već ovih dana, u studiju Glasa Rusije. Mario Monaze koji ima već 82 godine i živi u Moskvi došao je na naš poziv. On je pristao da odgovori na pitanja o bolivijskoj epopeji Čegevare i o svom susretu sa legendarnim komandantom u njegovom partizanskom logoru u NJjankauasu. Obojica su tada bili mladi. O tom sastanku zna se uglavnom na osnovu kratkih beležaka u čuvenom Dnevnku Čea u Boliviji, izdatom na mnogim jezicima. Po mišljenju Monhea, u Dnevniku se daje prilično jednostrani rezime njihovog razgovora. Smatramo da ni sećanja bivšeg rukovodioca bolivijskih komunista nisu lišena subjektivne obojenosti. Ali to je nesumnjivo zanimljiv ljudski dokument, pogled levog političara koji se nije slagao sa Čeom na partizansku dramu koja se pre 45 godina odvijala u planinama Bolivije.

Razgovor sa Mariom Monheom u studiju Glasa Rusije vodi novinar Leonid Kosičev. Danas ćete čuti njegov početak, a nastavak narednih dana.

Mario, stav rukovodstva Komunističke partije Bolivije o dejstvima Čegevare i njegovog odreda bio je podvrgnut kritici. Bez obzira na to što je prošlo toliko vremena, ostalo je još mnogo nejasnog u pogledu onog što se tiče početka partizanskog rata u Boliviji. U mnogim knjigama se tvrdi: Mario Monhe na jednom od sastanaka sa Fidelom Kastrom u Havanu preuzeo je obaezu da sarađuje sa partizanskim pokretom. Ali, kada je partizanski odred Čegevare stigao u Boliviju, rukovodilac bolivijskih komunista i kubanski komandant nisu mogli da se dogovore i kasnije je Mario Monhe počeo da istupa protiv partizanskog pokreta u Boliviji. Mario, kako je bilo u stvari?

U stvari sve je počelo u maju 1966. godine u Havani kada mi je Fidel Kastro rekao: Jedan naš zajednički prijatelj želi da se vrati u svoju zemlju. Molim te da mu pomogneš da se vrati u domovinu preko tvoje zemlje. Shvatio sam da je reč o Ernestu Čegevari, i odgovorio sam: Spremam se da mu pomognem i garantujem mu prolaz... onda je Fidel pitao: Koliko ljudi planiraš da pošalješ sa njim? Odgovorio sam: Mogu da odaberem tri ili četiri komuniste spremne na sve. Pod uslovom da oni sami požele i da rukovodstvo Partije to odobri. Tada će oni pratiti našeg druga do granice sa njegovom zemljom. Nije bilo reči o partizanskom ratu u Boliviji... Fidel je znao da sam protiv partizanskog pokreta u Boliviji i znao je to odavno. Ali Če je rešio da deluje bez usaglašavanja sa Komunističkom partijom Bolivije. On se oprostio sa Kubom. U tom trenutku Če je smatrao Boliviju jedinom latinoameričkom zemljom koaj odgovara za ostvarenje njegovih ciljeva. Po njegovom priznanju, nije više imao gde da ide, a Kubu je morao da napusti. Tako mi je on rekao.

Šta misliš, zašto je tako rekao? Imao je nekakva neslaganja sa Fidelom Kastrom?

Ne mislim da je bilo neslaganja sa Fidelom Kastrom. Radi se o tome što je Če preživljavao svoj unutrašnji konflikt. U suštini, on je bio čovek akcije. Osećao je da život prolazi i bio je spreman da se žrtvuje.

Čegevari se nije sviđalo da zauzima administrativne dužnosti, da bude birokrata...

Mislim da ne samo da mu se nije sviđalo, već uopšte nije bio za to stvoren. On je bio u najvećoj meri čovek nemiran, nije imao dečiju želju za doživljajima, on je bio čovek akcije.

I tako Če sa svojim odredom stiže u Boliviju. Šta se dešavalo zatim?

Po dolasku u Boliviju on počinje da poziva Bolivijce da stupe u njegov partizanski odred, ne osvrćući se na volju naše partije. On im kaže: Vi treba da birate – partija ili partizanski rat.

Meni se čini da se radi o tome što je Čegevara ocenjivao latinoameričke Komunističke partije, osim, možda Urugvajske, kao revizionističke. On je smatrao da su izgubile pravu revolucionarnu svest.

Smatram da to potiče od davnih vremena, to je bila ideja samog Fidela Kastra. U jednom razgovoru još 1962. godine on je tako govorio meni o rukovodiocima Komunističkih partija Latinske Amerike 60-ih godina. Veruješ da ovei rukovodioci mogu da svhate promene koje se dešavaju u svetu? Misliš da ovi rukovodioci mogu da stanu na čelo revolucije? Ali dijalektika ne ulazi u njihove glave! Takvog se mišljenja pridržavao i Če. U skladu sa njim oni su gradili odnose, s visine se odnosili prema starim rukovodiocima Komunističkih partija Latinske Amerike.

Na tome danas završavamo prvu emisiju Partizanska drama Čegevare kroz prizmu vremena. Nastavak sa učešće Marija Monhea možete da čujete-pročitate sutra u isto vreme.

Leonard Kosičev,