Miloserdie.ru

 Služba «Milosrđe» nalazi se u samom centru ruske prestonice, u ulici Boljšaja Ordinka. Upravo ovamo svakog dana od devet do pet dolaze ljudi s takvim problemima koje većina nas ne može ni da zamisli.
Socijalnoj službi «Milosrđe» obraćaju se ljudi koji su po pravilu tražili pomoć od rodbine, prijatelja ili činovnika, ali oni zbog nekih okolnosti nisu mogli da im pomognu u nevolji.

«Nema posebne statistike. Dnevno može doći do 20 ljudi, ponekad malo više, može doći i troje ljudi. Naravno, uglavnom su u pitanju molbe materijalne prirode. Jer, kad se čovek razboli, u porodici invalida mama sama ostane s mnogo dece, vrlo im je teško da izađu na kraj s prihodima koje porodica ima. Ovde je čak nedovoljna i pomoć socijalnih službi. Jako mnogo molbi dobijamo od starijih ljudi – za pomoć u domaćinstvu, da se nešto odveze-doveze. Ove molbe primaju naši operateri. Tada se već priključuju dobrovoljci, to ne zahteva nikakva materijalna ulaganja,» - rekla je Tatjana Sinjajeva, rukovodilac odeljenja za rad s moliocima socijalne službe «Milosrđe».

Najčešće je ipak potreban novac: za invalidska kolica, kad se stara pokvare, a rok koji su činovnici odredili za kupovinu još nije nastupio, ili je čovek teško bolestan, potrebna je skupa operacija, a nema državne kvote za nju. Svaki slučaj je jedinstven na svoj način.

Ako čovek dođe s gomilom dokumenata i fotografija odmah je jasno da je situacija krajnje teška. Olga Pičilina iz Ljubereca u Podmoskovlju nastradala je od nesavesnih graditelja – firma je uzela novac za remont stana i nestala.

«Imamo porodičan dečji dom: jedna deca odlaze, drugu uzimamo. Sad imamo četvoro dece. Uslovi su strašni. Zbog toga što smo dospeli u takvu nevolju sa stanom svi živimo u maminom stanu, a njen stan je komunalni, odnosno u njemu živi nekoliko porodica,» - kaže Olga Pičilina, organizator porodičnog dečjeg doma.

«Pa, pokušaćemo. I mi imamo izvesne mogućnosti. Možemo da napišemo članak u novinama, možda će se odazvati neko od dobrih ljudi, i na sajt možemo da stavimo. Ili ima dobrovoljaca koji mogu da pomognu,» - odgovara Evgenija Rjabikova, dežurni socijalni radnik službe «Milosrđe».

Dobrovoljce i dobre ljude koji mogu da prilože velike iznose za skupo lečenje ili stan socijalna služba nalazi u mreži. Tačnije, mecene se same pojavljuju – priče o svima onima kojima je potrebna pomoć nalaze se na sajtu «Milosrđe». Na članke Jelene Verbenjine odazivaju se i imućni ljudi, i oni koji nisu bogati, koji za dobro delo izdvajaju samo nekoliko rubalja.

«Svi smo mi ljudi. Jednostavno, imamo različite mogućnosti. Ipak, nije nam strano ništa ljudsko. I u tome smo svi potpuno jedanki: karo baka-penzionerka tako i čovek koji se vozi «mercedesom», džipom. I on je isti čovek kao ona baka, ništa ljudsko mu nije strano. Najmanje razmišljam o ljudima u džipovima, pošteno govoreći. Prosto razmišljam o čoveku o kojem u tom trenutku pišem, kako da mu se pomogne,» - kaže Jelena Verbenjina, dopisnik sajta Miloserdie.ru.

Prošlog proleća Jelena je pisala o Nadeždi Teplouhovoj iz naselja Trojicko na Altaju. Pre godinu dana joj je izgorela kuća i penzionerka je u bukvalnom smislu ostala bez igde ičega.

„Pisala sam Rimskom papi, svima sam pisala: neko, neko će se odazvati. I Lukašenku sam pisala, ne znam još kome, i predsedniku Italije. Međutim, niotkuda nije bilo odgovora,“ – priča penzionerka Nadežda Teplouhova.

Država uopšte i nekoliko činovnika pojedinačno uspeli su da prikupe za invalida, ženu koja je izgubila kuću u požaru, 23 hiljade rubalja. Prirodno, morala je da moli za pomoć dobrotvorne organizacije. Odazvale su se samo saradnice «Milosrđa».

«Kaže, sad ćemo napisati u novine, ko koliko da. Eto, dali su ljudi priloge, dali su mi 200 hiljada,» - priča Nadežda Teplouhova.

Ovaj novac je za Nadeždu Aleksandrovnu poslao jedan od čitalaca sajta «Milosrđe», sama služba nema toliki novac. I, uzgrad rečeno, pre nego što počnu da traže dobrotvora, saradnici brižljivo proveravaju da li podnosilac molbe zaista nema drugu mogućnost da sam sebi pomogne.

«Naravno, trudimo se da radikalno rešimo problem. Ako dođe čovek koji može da radi, koji je još u snazi, koji je u godinama kad normalno može da radi, naravno, pre svega pokušavamo da mu nađemo posao. Ali, nahranićemo ga, zato što je došao gladan, naći ćemo odeću ako je došao neodeven. Ali, pokušavamo da mu pronađemo posao,» - kaže Tatjana Sinjajeva.

U slučaju Rite Ledjajeve takođe su morali da pozovu u pomoć dobre ljude. Kod devojčice je počela da se razvija skolioza. I to tako brzo da je devojka zauvek mogla da ostane prikovana za invalidska kolica. Ritina tetka – Marija – obratila se na kraju «Milosrđu». 248 hiljada koliko je bilo potrebno za operaciju kičme sakupili su za svega par nedelja. Sad devojka pravi planove za budućnost – da završi školu i upiše se na fakultet. «Htela bih da se zahvalim čoveku, čak ne znam ni ko je to,» - kaže Margarita Ledjajeva.

«Svi naši dobrotvori su anonimni, mole da se ne pominju njihova imena. Čak i kad ih molimo da nam kažu ime oni odgovaraju: «Dobročinstvo treba da bude tiho», - kaže Tatjana Sinjajeva.

Sad Olga Pičilina čeka da se i na njen krik očajanja odazovu ljudi kojima nije svejedno. Sama ne može da plati dugove za remont, koji nije ni završen. Tim pre što četvoro napuštene dece koje je uzela na vaspitanje posle dečjeg doma zahtevaju stalno lečenje. Posebno šestogodišnji Maksim, on ima problema s govorom. A sam stan u Ljuberecima – dvosobni, u baraci s početka 60-ih godina Olga je nasledila od oca.

«Evo ovaj zid je u potpunosti prekriven vlagom, još uvek se vidi da je crn. Tapete nisu mogle da ostanu na njemu, nisu mogle da se zalepe, sve je otpadalo, padalo je, pucalo, svuda unaokolo je bila promaja, iz rupa, ispod poda. Nemamo podrum, podovi su podignuti, a ispod njih je zemlja. Eto, to su skinuli, sve su rasturili unaokolo i nestali, kad su uzeli sav novac – 300 hiljada rubalja,» - žali se Olga Pičilina, organizator porodičnog dečjeg doma.

Ljuberecki činovnici su odbili da pomognu Olginoj porodici – nisu našli zakonite osnove za remont privatnog stana. Socijalna služba «Milosrđe» poštujući principe vere, nije mogla da odbije Olgu. Sad traži sponzore koji će pomoći porodici s nekoliko dece.

«Ne postavljamo uslove našim štićenicima da obavezno treba da budu pravoslavci, da obavezno moraju biti ucrkvljeni, da se često pričešćuju. Ako postoji molba od sveštenika, dobro je. Ako je nema svejedno se trudimo da pomognemo čoveku,» - objašnjava Tatjana Sinjajeva.

Pravoslavna socijalna služba na izvestan način nastavlja tradiciju, koja je na Boljšoj Ordinki započeta pre 100 godina, kad je osnovana obitelj Marte i Marije (Marto-Marijina). U novom obliku «Milosrđe» radi 10 godina. Za to vreme ovde se nakupilo na desetine priča s lepim krajem. Koliko ljudi su za ovo vreme uspeli da spasu samo pažnjom ili savetom niko ne broji.

Očigledno je da milosrđu okoline ljudi pribegavaju u situaciji kad su blizu očaja, kad prosto nema drugog izlaza. I verovatno je ono čime pravoslavna socijalna služba ovde pomaže – povratak vere: vere u sebe i da na svetu ipak ima dobrih ljudi.»