Petar Petrović Njegoš

Navršava se 160 godina smrti od velikoh čoveka.
Ponešto iz biografije Petra Petrovića Njegoša.

1813. Rođen je 1. novembra (po julijanskom kalendaru) u selu Njegušima, glavnom selu Katunske nahije, pod Lovćenom i nadomak Jadranskog mora, kao Rade (Radivoje), sin Toma Markova Petrovića i Ivane (rođene Proroković) iz istog sela. Imao je dva brata (Pera i Jovana) i dve sestre. Njegova porodica vladala je u Crnoj Gori više od dvesta godina i dala joj pet vladika (Danilo (1700-1735), Savo (1735-1750 i 1766-1782), Vasilije (1750-1766), Petar I (1782-1830), Petar II (1830-1851)) i dva svetovna vladara (Danilo (1851-1860) i Nikola (1860-1918)).

U to vreme, Crna Gora je bila savez plemena i nije imala atribute države, njene granice nisu bile određene a centralna vlast skoro da nije postojala. U međunarodnim odnosima Crna Gora smatrana je turskom teritorijom. Uz vladiku kao duhovnog vladara, postojao je i guvernadur (gubernator), koga su dugo određivali Mleci iz redova Crnogoraca kao svog predstavnika i svetovnog vladara. Neka crnogorska plemena priznavala su vladikinu, ali i mletačku, austrijsku ili tursku vlast. Crnogorski vladika često je potajno obavljao i neke svetovne vladarske dužnosti u susednim plemenima, dok je u Boki Kotorskoj i oko Skadra bio samo episkop. Crnu Goru dugo su činile samo četiri nahije (Katunska, Lješanska, Riječka, Crmnička) a u vreme Petra I, Njegoševog prethodnika, priključena su joj plemena Pješivci, Bjelopavlići i Piperi (koja su se odmetnula od Turaka), a kasnije još dva Brda - Rovci i Morača. U to vreme, stanovnici četiri nahije često su nazivani Crnogorcima, a stanovnici brda kasnije priključenih Crnoj Gori - Brđanima. Duhovna i kulturna središta zemlje bili su cetinjski manastir, kao i manastiri Ostrog i Morača.  Cetinjski manastir sagradio je krajem petnaestog veka Ivan Crnojević; posle trećeg turskog razaranja, obnovio ga je 1786. Petar I Petrović.

1830. Mladom Njegošu prvih meseci u vladanju pomažu otac Tomo, ujak - kapetan Lazar Proroković, kao i nekoliko otresitijih glavara. Krajem godine i početkom sledeće, Njegoš se nalazi na udaru protivnika, predvođenih guvernadurom Radonićem, koji je i ranije pokušavao da ograniči svetovnu vlast porodice Petrović. „Jošt me je jedna velika glavobolja postigla. Naš gospodin gubernator Vukolaj Radonić pošao je u okolinu kotorsku, na Puč, notnjo bez znanja ničijega nego svojevoljno, ter se tu sastavao s nekakvijem generalom cesarskijem i s drugijema ljudima cesarskijema, imajući namjerenije predati im Černu Goru i na istu metnuti pokroviteljstvo njino, misleći on bez nikakva rasutka, kad je vladika umro da već nije ostalo sinovah otečestva u Černu Goru i privjazanikah k slavimoj Rosiji.“ (pismo Jeremiji Gagiću, 22. novembra 1830) Na narodnoj skupštini održanoj 17. novembra, ukida se guvernadurstvo, a Vukolaj Radonić lišava službe i guvernadurskog čina. Njegoševoj opoziciji pridružuje se i Sima Milutinović, njegov nekadašnji učitelj. „A naš Milutinović uzeo je nečesovu slobodu otka se prestavio mitropolit, koja bi mu slomila vrat da se ne gleda na njegovo inostranstvo, pak i na Vaše pismo s kojijem ste ga propratili k mojemu poč. dondu. Nego ja istinito znam da Vi jeste mislili da je on čojak, jerbo ja znam istinitoga mojega u Vas prijatelja, kako što ste bili i mojemu pretku. A on bio je poša pred svjatago Nikolaja na Stanjeviće i ja sam šilja za njega momke u dva puta. On nije ktio doć kad sam ja za njega šilja, nego kad je njemu drago bilo, pa po svemu tomu ja sam ga primio ka da nije ništa prestupio, zašto Vi znate ja nijesam imao česova učenija, niti sam nimalo svijeta vidio, pa misljah da će mi što pomoći u ovu našu žestoku muku, a on ne stade nego dva dana i pođe bez pitanja nekuđ put Boke Kotorske. Sada ja ne znam što će biti. Vi znate kako je on prestupio zakone carske kada je utekao iz Kotora, i oni ga ufatiše, hoće ga kastigat po zakonu. Ema neka lomi vrat kuđ mu drago.“ (pismo Jeremiji Gagiću, 6. januara 1831)

1833. Na narodnom zboru 23. maja odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Kreće na put 3. juna. Za svog zamenika imenovao je Ivana Vukotića, a tom prilikom potvrđen je i zakonik Zakoni otačastva koji je sastavio Vukotić. Na putu boravi u Kotoru, Trstu, Beču i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd stiže 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, biva rukopoložen za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda. Njegoša, tokom te posete Petrogradu, primaju mitropolit petrogradski, ministar spoljnih poslova grof Neselrode i oberprokuror svetoga Sinoda Nečajev. Prvi put se kao „vladika crnogorski“ potpisuje u pismu Vuku St. Karadžiću iz Petrograda, 23. avgusta. „Ovo ti jutros polusanljiv pišem iz glasovitog monastira Aleksandra Nevskoga, no teke imenom monastira, a svijem pročim palate, i javljam ti da sam zdravo putovao od Beča do dovde, zdravo došao i zdravo se sada nalazim u monastiru Nevskom. Naslađujem se predivnijem pogledom i prekrasnijema zdanijama Petroburga, raznom iskusnom arhitekturom dvorovah carskijeh, hramovah svemogućemu uzdignutijeh i veličestvenima pamjatnicima vozdvignutijema osnovatelju ove stolice i prosvjetitelju Rusije, kakogod i drugima mudrima njemu posljedovateljima. Svaki bezpristrasni ovđe došavši mora reći i reći će:'Ruski je narod velik, a cari ruskoga naroda veliki; svemoguća je ruka tvorca izlila blagodat na cara Rusije i na sav njegov dom, svemoguća je volja tvorca vozvisila Rusiju do ovoga stepena, svemoguća je ruka vladike izlila svoje bogate dare prosvješčenija i čovekoljubija na dvorjane'.“ (pismo Vuku St. Karadžiću, prva polovina avgusta 1833)

1833. Nakon nešto više od mesec dana boravka u Petrogradu, vraća se u Crnu Goru drugim putem: preko Halea, Lajpciga, Drezdena, Praga, Beča, Trsta i Kotora. Na Cetinje stiže 30. novembra, kao prvi crnogorski vladika posvećen u Rusiji. U jedanaest sanduka spakovanih, na Cetinje donosi nekoliko stotina knjiga za potrebe Crkve i škole, a i za sebe lično – uključujući Pravila poetike i Homerove spevove. „Imadem i Homera na ruskom jeziku Gnjedićem prevedena. Srbski je Homer u narodnoj poeziji ko ju hoće razumjeti i kome je srbskost mila; a ko neće, zalud mu sva dobra kačestva prave poezije u narodnim pjesmama, u kojima i nalaze.“ (pismo Vuku St. Karadžiću iz Petrograda, prva polovina avgusta 1833). Tokom tog putovanja, Njegoš, za 3000 rubalja, nabavlja štampariju koja je na Cetinje, spakovana u 47 sanduka, doneta početkom januara 1834. „Ja sam namjeran štampavati ovđe bukvare, časlavce i psaltijere, i to na malom kolu.“ (pismo Vuku St. Karadžiću, Cetinje, 19. aprila 1834) Iz Rusije Njegoš sa sobom dovodi štampara Mihaila Petrova, nakon čije smrti je Njegoš knjige ponovo štampao van Crne Gore. Štamparija je prestala da postoji 1852. kada su njena slova prelivena u zrna za puške.

1846. Završava pisanje Gorskog vijenca, ep o obračunu Crnogoraca sa poturčenjacima sa kraja XVII veka. Po nekim istorijskim analizama taj obračun nije se nikada dogodio.

Kreće u Trst 20. septembra da kupi žito za Crnu Goru, a zatim u Beč, gde je, poslednjih dana te i prvih dana naredne godine, odštampan Gorski vijenac. Nije odobrena njegova poseta Petrogradu i ruskom caru (i tokom koje je planirao da traži od ruskog cara pomoć u povraćaju ostrva Vranjina i Lesendro), sa obrazloženjem da je potrebno Njegoševo prisustvo u Crnoj Gori.

1848. Počinje da razvija planove o oslobođenju okolnih teritorija od turske vlasti. Njegovi poverljivi ljudi obilaze krajeve od Neretve na zapadu, do Višegrada na severu i Peći na istoku. Njegoš pregovara sa okolnim turskim vladarima pobunjenim protiv centralne sultanove vlasti. Sredinom aprila kod Njegoša dolazi Matija Ban, poverljivi izaslanik Aleksandra Karađorđevića i srpske vlade, čiji je plan bio oslobođenje Srpstva i stvaranje Jugoslavije, zajedničke države Srba, Hrvata i Bugara, u kojoj bi Njegoš bio duhovni poglavar u Peći, a srbski knez svetovni poglavar u Prizrenu. Ban ovaj plan izlaže Njegošu i donosi mu, kao finansijsku podršku, 1000 dukata. Njegoš prihvata plan, ali smatra da najpre treba osloboditi i ujediniti one najugroženije - Srbe pod turskom vlašću. Planovi uključuju obezbeđivanje crnogorskih granica, a zatim izlazak oko sedam hiljada crnogorskih ratnika na okolne teritorije. Štamparija je sa Cetinja trebalo da bude preneta u Dubrovnik, gde bi Matija Ban izdavao jedan politički list. „Ako je igđe ikoga, nas evo. Ako li nema nikoga, ja ne mogu ništa do stiđeti se što sam vam brat. Sad ali ikad, nikad ako ne sad.“ (pismo Iliji Garašaninu, 2. maja 1848)

Krajem 1848. godine, Njegoš uviđa da se ti planovi i njegove želje ne ostvaruju. „Ja vidim strašne pogreške. Meni se čini da se od pravog cilja daleko odstupilo. Bože daj da se varam. Ako se sada sagriješi, dugo ćemo taj grijeh kajati.“ (pismo Stanku Vrazu, 20. oktobra 1848.

1851. Početkom godine boravi uglavnom u Napulju i Rimu. Posećuje i Čivita Vekija, Livorno, Firencu, Pizu, Đenovu, Torino, Milano i Veneciju. Stiže u Trst 4. maja, a odatle nedelju dana kasnije odlazi u Beč i obližnje lečilište Hicing. U Crnu Goru vraća se, preko Trsta i Zadra, polovinom avgusta, bez nade da će biti izlečen. Kada je, primičući se Kotoru, sa palube broda ugledao vrh Lovćena, podigao je kapu i rekao „Nećemo se više nigda rastaviti!“. „Nepovoljno stanje zdravlja moga prinuđuje me poći odavde sjutra za Kotor ne bih li tu ili na drugom kom mjestu sredstvom ljekara našao sebi poboljšanje...“ (pismo Pavlu Rešetaru od 16. oktobra 1851) Umro je od tuberkuloze 19. oktobra, u 10 sati ujutro, na Cetinju, dvadeset jednu godinu nakon što je postao vladar Crne Gore. U poslednjim svojim časovima rekao je: „Evo me na ždrijelu vječnoga doma... Kopajte me u Lovćen kod nove crkve.“