Draža Mihailović: ''Ja ništa za sebe ne tražim''

Napad na Srpstvo - u izbeglištvu!

Nema drastičnije iskazane mržnje Srbije od Titove javne izjave da ''Srbija više nema čemu da se nada''. Ta mržnja nije Titova i Kominternina novatorija - nasleđena od Austrougarske i Vatikana a nastavljena od Čerčila, Ante i Adolfa. Raspaljivači mržnje su juče bili Krcun i Ranković - danas Holbruk, Olbrajtova, Rajsova i buljuci kanonizovanih mislilaca, politikologa, istoričara, novinara, kvazi-teologa i potkupljenih nikogovića i provokatora. Mržnja ne traje od 1944. - traje od Save. Mržnja se ne bi održala bez diktature nad istorijom koja je zato da bi lažno prikazala Srbe, Srbiju, Srpsko Pravoslavlje, čak i celokupno Pravoslavlje - zabranila spominjanje mržnje jer jedino tako uspeva da održi laž.
Posle Drugog svetskog rata pošteni Srbi u otadžbini i izbeglištvu verovale su da će završetak komunističke diktature značiti i završetak diktature nad istorijom i da će istina konačno izbiti na videlo. To se nije dogodilo.
Generacije poštenih Srba, pogotovo u izbeglištvu, uložile su ogroman napor u sakupljanju, dokumentovanju i povezivanju činjenica što je stvorilo dokumentovanu paralelnu istoriju koja dokazuje istinu i dezavuiše komunističku lažnu interpretaciju Drugog svetskog rata i nametnutu zapadnu diktaturu nad istorijom bez koje se komunistička interpretacija uopšte ne bi održala jer nije ništa drugo već samo deo zapadne laži.
Iako današnje antisrpske aktivnosti izgledaju kao spontana zbunjenost novih generacija navodnom ''kontroverznošću'' Drugog svetskog rata - kada se shvati da se tu ''zbunjenost'' diriguje orkestrovana antisrpska propaganda - očigledno je da je ta aktivnost zapravo likvidacija istine koju je dokumentovalo izbeglištvo!
Cilj je likvidacija Svetosavlja i Srpstva iz srpskog nacionalnog bića!
To se pogotovo ogleda u činjenici da navodni ''revizionisti'' naturaju zakulisne inostrane mahinacije kao isključivi razlog istorijskih događaja. Svakako da su strane tajne službe i još tajnija združenja dirigovale događaje za svoje tajne ciljeve. Tako je od početaka civilizacije. U ratu pod antičkom Trojom, Odisej, koji je ''zakuvao'' rat - jedini je preživeo! Zato što su istina, ideali, savest, odgovornost i cilj rata za koje su se učesnici nesebično žrtvovali bili izvitopereni u laž veštačkim ''razrešenjem'' rata takoѕvanim ''trojanskim konjem'' - ta izdaja odvela je sve ostale učesnike rata u očajanje i smrt.
Istovetna izdaja dogodila se u Drugom svetskom ratu. Istina, ideali, savest, odgovornost i cilj rata za koje su se učesnici nesebično žrtvovali - izvitopereni su u laž.
Međutim, nasuprot zakulisnom dirigovanju - činjenica je da je stvarni izvršilac događaja bio - srpski narod, koji je zauzimao stav na osnovu duboko uvrežene moralne odgovornosti i pravoslavne, civilizacijske i nacionalne savesti. I baš ta nametnuta posleratna nemoralnost vrednovanja moralnosti srž je raskoraka između lažne interpretacije i dokumentovane istine - jer sve što je srpski narod činio - činio je zbog poštenja svoje urođene savesti - a ne zbog zakulisnog dirigovanja!
S druge strane, sve što je Tito činio - činio je dirigovano po nalozima zakulisne britanske politike, američkog Državnog sekretarijata, Vatikana, Nacista, habzburške mržnje.
Iz toga je proizašao činjenični i moralni raskorak između istinite i lažne istorije koji, nasuprot Titovim rečima '''Srbija nema čemu da se nada'', najbolje odražavaju reči koje je vladika Dionisije u jednoj besedi odabrao kao oličenje Draže Mihailovića - ''Ja ništa za sebe ne tražim''.
Dražina misao ne samo da je testament Hrista, Save, Nemanje, Lazara - već je suština Pravoslavlja, Srpstva i Srpske državnosti - jedina poštena istina istorije kojom srpski narod izgara plemenitu moralnost civilizacije - borbu za Dobro.
Nezaboravan je odgovor Nore Belof, koja je u to vreme bila jedna od prvih koja je načela navodno neprikosnovenu istinu o Titu. Kada sam joj pričao o lažima na kojima je zvanična istorija izgradila Tita u pokušaju da uništi Ravnogorstvo i Srpstvo, odgovorila mi je da ''u tome nema ničeg čudnog jer je čitava istorija laž''! Njen odgovor je značio da pošto je istorija lažljivica - zašto se ja budalim paćenjem zbog nekakve istine, Slobodarstvo i Rodoljublje ne znače ništa, jedino što nešto znači je - pokornost! Iz tog nakaradnog cinizma proizilazi razlog zašto nas mrze - zato jer nismo vazali!
Zato današnja navodna revizija titoističke laži nastavlja da nas ubeđuje da istina istorija ne postoji jer su događaji bili dirigovani! To je prepredenije izigravanje od Titovog jer je zlonameran pokušaj da se anulira činjenica da je srpski narod slobodnim odlučivanjem kojoj će se strani privoleti - zapravo odlučivao šta je Dobro a šta Zlo! I baš zbog tog slobodnog i poštenog odlučivanja nas mrze i ne računaju u ''zvanične'' - ''zvanični'' su samo vazali, a što su okrutniji sve su ''zvaničniji'' - i baš zato lažna revizija pokušava da nas ubedi da je to što smo se slobodarski uskočoperili za istinu plemenitosti - ludost - i da sve što smo učinili nismo učinili moralnom snagom već zavedeni intrigama - pa pošto nas u današnju situaciju navodno nije dovela Laž - da zato moramo da se odreknemo naše prošlosti!

Srž antisrpske laži

Pošto je očigledno da nastavljači diktature nad istorijom nisu revizionisti, jer, bez obzira da li svesno, nesvesno, ili zato što su plaćeni, demagoški indoktrinatori - nisu istoričari - pre nego što pređemo na analizu najnovijeg napada na Srpstvo osvrnućemo se na srž antisrpske laži - na nekakvu našu ''ludačku'' opsednutost ''fiks-idejom Velike Srbije''!

Pošto izuzev patološke mržnje ne postoji nijedan logičan, pravni, moralni, istorijski, niti razuman razlog zašto Srbi ne bi kao i svi ostali narodi živeli kao jedinstven narod na svojoj zemlji - ideja takozvane Velike Srbije ne samo da nije nikakva fiks-ideja već je naprotiv - istorijska stvarnost!
''26. novembra 1918. Velika Narodna Skupština Srpskog Naroda Crne Gore, Srpsko Narodno Veće za Bosnu i Hercegovinu i Velika Narodna Skupština za Vojvodinu i Baranju doneli su'' ''istovremeno'' ''odluke u Podgorici, Sarajevu, Mostaru, Novom Sadu i Subotici'', ''da se ujedine i spoje u jednu državu sa Kraljevinom Srbijom''. Prirodno je da nikome nije padalo na pamet da i srpsko Kosovo treba da se ujedinjuje jer Kosovo je od davnina srpska zemlja!
Pošto je ''Kraljevina SHS proklamovana tek 1. decembra 1918.'' - činjenica je da je ujedinjena Srbija ''postala pre proklamovanja Kraljevine SHS''!
Prema tome, po svim zakonima međunarodnog prava Srbi su morali biti uključeni u SHS - ujedinjeni! Međutim, antisrpska zavera nije priznala stvarnost Ujedinjene Srbije zato da bi Srbe ubacila u SHS - rasparčane - zato da bi u budućnosti mogla da nad rasparčanim Srbima obavi ''konačno rešenje'' ''srpskog pitanja''.
Baš zbog toga, diktatura nad istorijom indoktrinira da kosovski mit i fiks-ideja Velike Srbije navodno ''caruju'' nekakvim ''zatucanim'' srpskim nacionalizmom i da iz njih navodno proističe takozvana ''iracionalnost'', zapravo nekakvo ''ludilo'' velikosrpskog šovinizma, a toj izmišljotini je danas nakalemljena i nekakva navodno ''usađena'' srpska opsednutost rasiszmom i anti-semitizmom!
''Odluka o ujedinjenju nije bila rezultat nikakvog trenutnog raspoloženja''; nije bila ''nametnuta intervencijom strane sile''; nije bila ''nametnuta prisustvom srpskih ratnika koji su se tada pobednički vratili sa solunskog fronta'' - ''odluka je sazrevala vekovima u kosovskoj etici'' i ''postala je imperativni testament opšte narodne volje, a članovi srpskih Skupština i Veća bili su samo izvršioci tog neoborivog narodnog testamenta'' - ''težnje srpskog naroda'' da živi zajedno na svojoj zemlji - što je ''duboka i neoboriva istina sazrela istorijskim zbivanjima''. (Citati iz besednog govora đenerala Đorđa Glišića pedesetih godina u Argentini.)
Prema tome, pošto je Ujedinjenje Srba stvarnost isto koliko i ujedinjenje rasparčanih Engleza, Nemaca ili Francuza u zajedničke države - ujedinjenje je naprosto normalna evropska država Srbija sa istim pravom na postojanje kao i sve evropske države - pogotovo što ujedinjena Srbija nije nastala kao trenutni ćef ili raskalašna obest kruna, već kao ''istina sazrela istorijskim zbivanjima''.
Sazrevanje istorijskim zbivanjima je jedini moralni autoritet Pravde - jer se istorijska zbivanja zasnivaju na postupcima naroda, a stvarna istorija je moralno vrednovanje tih postupaka. Ti postupci naroda su njegovo moralno sazrevanje, i kao takvo, to moralno sazrevanje je istorijsko pravo tog naroda - jedini moralni i pravni testament i tapija.
Zlonamerno ubacivanje Srba u SHS - rasparčanih - a ne ujedinjenih - i izmišljotina da je Velika Srbija fiks-ideja prizašla iz ''ludila'' kosovskog mita - a ne sazrela istorijskom istinom - jeste srž podvale antisrpske zavere!

Obmana

Ta srž antisrpske podvale je ključ za shvatanje analize napada na suštinu Srpstva kao takvog, koje je poteklo direktno iz nacionalne izbegličke štampe u prikazu knjige Zorana Kneževa Zapadne sile i Jugoslavija u Drugom svetskom ratu, pod naslovom ''Kontinuitet neiskrenog savezništva'' u Slobodi od 10. jula 2007.

Propagiranje srpskog ''ludila'' znači nastavljanje Titovog zločina: ''Srbija nema čemu da se nada''

U pomenutom prikazu čitamo sledeće:
''Kada je reč o prelomnim odlukama koje su se ticale Jugoslavije i Srba uoči i tokom Drugog svetskog rata, neophodno je razmotriti šta bi se moglo desiti da su se pojedini događaji odigrali drukčije, ili, kao u slučaju 27. marta, da se uopšte nisu odigrali''.
''Autor tako sasvim ispravno zaključuje da je puč od 27. marta predstavljao jedan suštinski iracionalan čin u duhu kosovskog mita'', a pošto je ''obilato podstican od strane britanske i američke obaveštajne službe'' - ''neobjašnjen /je/ u kategorijama nacionalnog interesa i politike kao umetnosti mogućeg'' ali je zato ''sasvim u duhu jednog tipičnog srpskog raspoloženja''.
Pre svega, zbog čega je ''neophodno'' razmatrati ''šta bi se moglo desiti da su se pojedini događaji odigrali drukčije''? Analiza povezanosti događaja sa zbivanjima na svetskoj pozornici i zakulisnim intrigama zaista jeste ''neophodna'' metodologija da bi se sagledala kompletna slika događanja. Međutim, svrha te metodologije - kako dokazuje obilna stručna analiza izbegličkih istoričara od ranih pedesetih do srednjih sedamdesetih, pa čak i docnije - nije ''neophodna'' zato da bi se otkrilo ''šta bi bilo da nije bilo'' - već zato da bi se produbilo saznanje laži diktature nad istorijom i dokumentovalo antisrpsko manipulisanje istinom! Zato, umesto trabunjanja ''šta bi bilo da nije bilo'', udubimo se u stvarno značenje citiranih pasusa.
Očigledno je da pisac knjige smatra da puč 27. marta 1941. ''uopšte'' nije trebalo da se ''odigra'', i da pisac prikaza podržava to mišljenje kao ''sasvim ispravno'' jer obrazlaže da je 27. mart bio ''suštinski iracionalan čin'' pošto je ''neobjašnjiv u kategorijama nacionalnog interesa i politike'' - pa pošto je politika navodno ''umetnost mogućeg'', i pošto je 27. mart ''neobjašnjiv'' - ispada prema tome kao da 27. mart spada u - nemoguće! Sledstveno tome podučeni smo sa navodno superiorne predikaonice i zbog čega je 27. mart ''neobjašnjiv'' - jer je u ''duhu kosovskog mita'', i kao takav, ''sasvim u duhu tipičnog srpskog raspoloženja'', iako je ustvari bio podstaknut ''od strane britanske i američke obaveštajne službe''! Pa pošto ''iracionalnost'' 27. marta proizilazi iz ''duha kosovskog mita'', i pošto je kao takva ta ''iracionalnost'' ''duh'' ''tipičnog srpskog raspoloženja'', proizilazi prema tome da je - celokupno srpsko nacionalno nasleđe ludačko - da je ludački celokupan istorijski i savremeni misaoni opus srpskog naroda i njegove Crkve!
Oveštala ''iracionalnost'' je najpokvareniji demagoški postulat antisrpske zavere - Srbi nemaju pravo na državu, nemaju pravo da se brane, nemaju pravo da postoje kao organizovana nacionalna jedinka - zato što su su istorijski ''iracionalni'' - jer su kao takvi - neodgovorni da se bave državnošću! Taj demagoški postulat formulisan habzburškom mržnjom naširoko je naklapan u Titoističkoj zločinačkoj propagandi, pogotovo u ''teoretisanju'' Milke Planinc; razvijen britanskim poturanjem lažne razložnosti postavljanja Tita na vlast zato da bi ''ukrotio'' Srbe; drastično ponovljen u američkoj propagandi od 1991. do 1999.; a danas nastavljen lupetanjem Džefrija Najsa u Hagu i primitivnih propagandista na takozvanim ''okruglim stolovima'', ''forumima'' i ''samitima'' od Sandžaka do Novog Sada i od Beča do vašingtonskog pres kluba, i ''jugonostalgičara'' beogradske Skupštine i Srbije.
Međutim, ne samo kod Srba, svakako da ima čak i više ''iracionalnog'' u istorijskim raspoloženjima svih nacija, a kada se u ''iracionalnost'' uračuna pokvarenost - onda pogotovo Engleza! Pošto je koren demagogije je a motiv mržnja - jedino što demagogija zaista dokazuje je da je - iracionalna! Zato se u prikazu knjige demagogija kamuflira frazom ''politike'' kao ''umetnosti mogućeg'' i tvrdnjom da je 27. mart rezultirao isključivo iz podsticaja ''britanske i američke obaveštajne službe''!

U daljem tekstu prikaza knjige kaže se da ''nekonsolidovana Jugoslavija - ili bolje reći dezorijentisana Srbija'' - nije ''našla svoju dušu'', kako je to ''Čerčil cinično rekao čuvši za beogradski puč'', i da 27. mart ne samo što je bio ''katastrofalan po jugoslovensku državu i njene narode'' već ''nije bio ni u britanskom interesu, jer je doveo do učvršćivanja nemačke kontrole na terenu koji nije do tada imala pod čizmom i koji bi po odredbama pakta ostao de fakto neutralan'', te prema tome ''po rečima britanskog istoričara Nila Balfura, bila je to loša politika: britanska vlada je podržala državni udar kao herojski akt, iako je sa vojne strane bio potpuno besmislen''.
Pošto je Jugoslavija napravljena da takva - ''nekonsolidovana'' - bude plodno tlo u Drugom svetskom ratu za uništenje Srpstva, Srpskog Pravoslavlja, srpske države i kosovskog amaneta - unapred planiranim dovođenjem na vlast Titove pro-habzburške antisrpske diktature - zašto bi onda 27. mart bio ''katastrofalan'' za britansku zakulisnu politiku? I zaista, činjenica je da 27. mart nije bio ''katastrofalan po jugoslovensku državu'', niti za ''njene narode'' - jer nije bio katastrofalan za iste one jugoslvenske narode za koje nije bilo katastrofalano ni savremeno rasturanje Jugoslavije! Hrvatima je poklonjena nezavisna država; čak i Drljeviću; Kosovski Albanci su dobili ono što će dobiti i danas; Muslimani Bosne takođe; a u Makedoniji je, kao i danas, cvetala pro-fašistička bugaraška i antisrpska vmrovština! Sa druge strane, 27. mart jeste bio katastrofalan za isti narod za koji je katastrofalno i savremeno rasturanje Jugoslavije - za Srbe Hrvatske, Krajine, Bosne, Hercegovine, Srbije, Makedonije, Kosova, Crne Gore, i Jevreje i Rome.
Prema tome, istovetnost ''katastrofalnosti'' i ''nekatastrofalnosti'' - nekad i sad - nedvosmisleno dokazuju zlonamernost tvrdnje da 27. mart ''nije bio u britanskom interesu''.
Tvrdnja da je 27. mart doveo do ''učvršćivanja nemačke kontrole na terenu'' a da se nije dogodio, da bi taj teren navodno ''po odredbama pakta ostao de fakto neutralan'' još drastičnije podcrtava zlonamernost jer bi to značilo da bi Nemačka napravila ili vazdušni most preko ''de fakto neutralne'' Jugoslavije do Romelovih trupa u Africi, ili bi ih snabdevala neverovatnim Himlerovim letećim tanjirima!
Koliko je Nemcima stalo do direktne linije snabdevanja Romela dokazuje odlaganje operacije Barbarose radi napada na Jugoslaviju, okupacija Grčke, uništenje francuske flote, i obezbeđenje saradnje Rumunije i Mađarske - sve zbog snabdevanja Romela, a da ne pominjemo eksploataciju ruda sa jugoslovenskog ''terena'' presudnih za nacističku vojnu mašinu!
Prema tome, tvrdnja da bi Nemačka dopustila Jugoslaviji da ''uživa neutralnost'' je najobičnija demagogija, jer čak i da je Jugoslavija ostala neutralna, i da su Nemci čak i poštovali tu neutralnost, Hrvatska bi se bez obzira na neutralnost svakako izdvojila iz ''nekonsolidovane'' Jugoslavije, stvorila ND uz isti blagoslov Vatikana, i sprovela isti genocid nad Srbima kakav je sprovela i posle 27. marta; a Himlerovi bosanski Muslimani, i kosovski, albanski, makedonski, i crnogorski fašisti svakako bi postupili isto kao što su postupili i posle 27. marta!
Istina je da bi 27. mart bio isto toliko katastrofalan po Srbe i da ga nije bilo, jer je ''britanski interes'', kao i američkog Državnog sekretarijata, bio unapred planirano postavljanje Tita na vlast. A pošto je taj interes bio istovetan nacističkom - 27. mart je bio zapravo idealan za Britance! Pogotovo što su 27. mart i Ravna Gora dali moralnu inspiraciju i presudan vojni doprinos odbrani ostrva u trenutku kada su Englezi bili u beznadežnom očajanju. Tvrdnja da je 27. mart sa ''vojne strane'' bio ''potpuno besmislen'' je kruna nedotupavnosti - odlaganje akcije Barbarosa zbog 27. marta bilo je presudno za opstanak Moskve pa možda čak i za konačni ishod rata.
27. mart je zaista bio junački akt - ''herojski'' je titoistički termin, na srpskom se ''herojski'' kaže ''junački''!
Osim toga, Čerčil nije 1943. napravio nikakvu ''pogibeljnu grešku'' kada je ''britanska kratkoročna kalkulacija pružila krupan, ako ne i presudan doprinos pobedi Josipa Broza u jugoslovenskom građanskom ratu'' - kako se kaže u daljem tekstu prikaza - jer britanska ''kalkulacija'' nije bila ''kratkoročna'' pošto je zakulisni pro-habzburški trougao London-Berlin-Vašington postavljanje Tita na vlast isplanirao već pre početka rata!
Zbog svega toga indoktrinacija viđenja istorije isključivo kroz prizmu britanskih mahinacija je zlonamerna u odnosu na Srbe i Drugi svetski rat, pogotovo danas kada je očigledno da je savremena restauracija usavršenog habzburškog apsolutizma bila motiv mahinacija u toku rata.
Međutim, pokvarenost korišćenja kvazi-revizije za nastavak diktature nad istorijom najdrastičnije je izražena tvrdnjom da je 27. marta 1941. Srbija bila ''dezorijentisana''!
Ko je bio ''dezorijentisan''? Političari? Vlada? Kralj? Crkva? Vojska? Štampa? Intelektualci? Špijuni? Potplaćeni? Komunisti? Prevrtljivci? Ekumenisti? Privrženici Konkordata?
27. mart nije bio delo jednog vazduhoplovnog generala i njegove klike, niti nekakve ''umetnosti mogućeg'' - 27. mart je bio delo srpskog naroda - to je isključivi razlog zbog kojeg su ulagivači bili ''dezorijentisani'' - a Srpski narod - nije bio ''dezorijentisan''.
Razgovarao sam sa srpskim vazduhoplovcima sa pančevačkog aerodroma koje je general Simović pozvao da učestvuju u puču. Nije to bilo nikakvo izvršenje naređenja. Ne, Bolje grob nego rob kao i docnije Ne priznajem kapitulaciju bili su testament - jednostavno nije dolazilo u obzir da se ne stane na branik Slobode!
Razlog? Razlog je bio - Dobro!
Svakako da poštenje nije ''iracionalno''!
Zbog nedostatka baš takvog poštenja današnji takozvani branioci Kosova ne govore o mržnji protiv Srpstva! Kao da se stide Srpstva? Kao da rodoljublje i slobodarstvo smatraju romantičnim kičem? Indoktrinacija da je 27. mart bio iracionalan znači da su Solunski front, Ravna Gora, pobeda nad Nacizmom, Pravoslavlje - moral, junaštvo i poštenje srpskog naroda - da je sve to ludilo - da treba da budemo vazali koji se švercuju kroz istoriju!
Rukovođen precizno istorijski definisanim moralnim saznanjem i odgovornošću, Srpski narod je svesno i savesno znao šta tačno treba da učini - i to je činio - jer od početka Srba i Srpskog Pravoslavlja ''nacionalni interes'' Srpstva bio je orijentisan samo na jedno - na interes ''Dobra''! Zato su 27. mart i Ravna Gora rezultat ''istine sazrele istorijskim zbivanjima'' kojima je Srpski narod dokazao da kosovski mit i srpski nacionalni duh nisu iracionalni već da su moralni testament poštenog dela civilizacije u borbi za istinu protiv laži, za ljubav protiv mržnje, za dobro protiv zla - zbog čega je Srpstvo činilo sve što je činilo!
Međutim, odanost Zlu je ono što danas demagočki prisiljava Srbe na nekakvu katarsu, ustvari na nacionalni hari-kiri, zapravo ubistvo samih sebe - na dokrajčenje ustaškog noža i malja!
Tek tvrdnja da je ''britanska kratkoročna kalkulacija pružila krupan, ako ne i presudan doprinos pobedi Josipa Broza u jugoslovenskom građanskom ratu'' otkriva koliko su pisac prikaza i pisac knjige uštrojeni antisrpskom demagogijom, jer navodna ''britanska kratkoročna kalkulacija'' je provokativan ali neuspeo pokušaj opravdavanja britanskog ''presudnog doprinosa'' takozvanoj Titovoj pobedi! Nasuprot britanskim lažima Ravna Gora je od prvog do poslednjeg dana rata na tlu bivše Jugoslavije aktivno ratovala za Savezničku pobedu nad Nacizmom, a prekodrinsko Ravnogorstvo je, nastavljajući časnu četničku tradiciju, branilo srpski narod i nejač od raspomamljenog združenog zuluma ustaša, komunista i okupatora. I, što je najvažnije, sveukupan srpski narod i Ravnogorstvo nisu se borili za vlast! Naprotiv, nesebično su se žrtvovali za plemenitost civilizacije i dostojanstvo slobode!
S druge strane Tito se podmuklo šunjao kroz rat. Žrtvujući sopstvene borce koji su iskreno verovali da se bore za oslobođenje - koji nažalost i dan-danas ne shvataju da su bili žrtva manipulacije - Tito je postavljen na vlast bez obzira na ishod rata. Činjenice su nedvosmislene. Titovim akcijama na tlu Srbije od jula do septembra 1941. komandovali su Hrvati! To dokazuje da Srpska KP tada zapravo nije postojala, da je zavera planirala Titovu misiju unapred, i da je Titova misija od početka bila izričito antisrpska. Srpska KP ozvaničena je tek 1944. zato da bi srpski komunisti pobili više od 60.000 Srba, a dokumentovano je preko 4.000 ubistava čekićem i maljem - da ne bi zaostali za ustašama! Ni 1941. niti 1944. Tito nije oslobodio nijedan grad ili varoš od Nemaca - kitio se perjem gradova i varoši koje su 1941. oslobodili Ravnogorci a 1944. ili Ravnogorci ili sovjetske trupe. I najzad, nasuprot presudnom doprinosu Ravne Gore Savezničkoj pobedi - Titov doprinos šunjanju kroz rat ravan je - nuli!
Uprkos tim činjenicama združena savezničko-nacističa antisrpska zavera postavila je Tita na vlast, proglasila njegov terorizam za ''oslobodilački'' rat, a njegove nepostojeće ''tekovine'' za zvaničnu istoriju! Istovremeno, Srbi, Ravna Gora i kosovsko nasleđe proglašeni su ''velikosrpskim ludilom''! Osim što to dokazuje ''iracionalnost'' zapravo antisrpske zavere i diktature nad istorijom, to dokazuje da bi do unapred planiranog postavljanje Tita na vlast došlo bez obzira da li se 27. mart odigrao!
Jednom rečju, ''Titova pobeda'' u nekakvom ''građanskom ratu'' je laž - istovetno kao i u budućem rasturanju Jugoslavije - Srbi su se branili od međunarodnog terorizma! Da bi se to sakrilo, i zato da bi Srbi bili optuženi kao agresori, izmišljena je kao kamuflaža lažna ''iracionalnost kosovskog mita'' koja navodno ''dezorijentiše'' Srbe nekakvim nacionalističkim ludilom.

Likvidacija Srpstva

Diktatura nad istorijom prikazuje otimanje Kosova kao nekakvo zakonito i moralno oduzimanje ''terena''! Međutim, razlog otimačine nije nikakav teren, nikakva zelena transverzala, nikakva crnpurasta NATO-država - razlog likvidacije Srpstva je ludačka mržnja Dobra - zato se otima Kosovski mit čija je suština borba za Dobro, jer razlog zašto se Srpstvo mrzi proističe iz odanosti - Zlu!

Pouka za budućnost

U napisu koji analiziramo čitamo laž da ''nebrojena nesrećna iskustva koja su Srbe zadesila u dvadesetom veku još među njima nisu sistematizovana, obrađena i pretočena u pouke za budućnost''.
Iskustva jesu ''nesrećna'' ali se nisu zadesila - Srbi su svesno stali na branik Dobra - a iskustva se nisu dogodila ''među njima'' već ''među nama'' - naravno za one koji se ne stide što su Srbi.
Po završetku Drugog svetskog rata Srpsko nacionalno izbeglištvo, uprkos brutalnih zlonamernosti, nastavilo je borbu za Dobro odbranom Srpstva od obmane. U toj borbi srpski izbeglički intelekt jeste ''obradio'' i jeste ''sistematizovao'', ali i dokumentovao ratnu prošlost - i jeste je ''pretočio'' u istinitu istoriju - što znači u jedinu poštenu ''pouku za budućnost''! Ta pouka nije nikakvo zamlaćivanje ''politikom mogućeg'' već ''istina'' koju je ''sazrela istorija''.

''Ja ništa za sebe ne tražim''

Nadahnuto pravdom svetosavskog i ravnogorskog poštenja odraženog rečima Draže Mihailovića ''Ja ništa za sebe ne tražim'' - srpsko nacionalno izbeglištvo zahteva istinu u srpskoj školi, srpskoj Crkvi, srpskoj istoriji, srpskom intelektu i srpskoj pouci za budućnost. Dobro, Plemenitost i Pravednost Svetosavlja, Srpstva i Ravnogorstva - to je ono što je izbeglištvo dokumentovalo, na šta odbrana Srpstva ima pravo, i što odbrana Srpstva duguje poštenoj savesti srpskog naroda, budućnosti otadžbine i civilizacijskoj pravdi. Nikakve provokatorske indoktrinacije, lažne katarse, nikakvo podjarmljenje Crkve i prošlosti - u izbeglištvu ne dolaze u obzir - jer je svaki pošteni Srbin svestan da indoktrinacija podmetnuta lažnom revizijom znači da ''Srbija nema čemu da se nada''. A pošto moral i racionalnost istine zahtevaju reviziju nemorala i iracionalnosti, i pošto indoktrinacija pokušava da spreči tu reviziju i da natera svetosavsko poštenje Srpstva da se pokrsti u amoralnost švercera - zaključak da je analizirano ''rezonovanje'' - pogotovo što je objavljeno u izbegličkoj štampi - moralna i nacionalna izdaja.