Damski poredak

Irkinja iz Kijeva, Marija Tarnovska (rođena grofica O'Rurk) odlučila je da se izbavi od svog muža Vasilija, javno ga je varala sa kavgadžijama, koji su u svakom trenutku bili spremni za dvoboj. Ili će Vasilija ubiti, ili će za ubistvo biti osuđen na robiju, u svakom slučaju imovina i deca će pripasti njoj. Vasilij Tarnovski je dugo trpeo i najzad je ustrelio poslednjeg kavaljera; ali je sud oslobodio supruga Marije Nikolajevne. Porotnicima je sve bilo jasno – na fatalni Vasilijev pucanj je uticala njegova žena - veštica.

Morala je Tarnovska da nađe novo rešenje. Baron Štal, ludo zaljubljen u nju, izvršio je samoubistvo, i ostavio svu svoju imovinu njoj. Ali novac barona brzo je nestao. Marija započinje vezu sa bogatim moskovskim advokatom Donatom Prilukovom. On napušta porodicu i sa ukradenim novcem klijenata beži sa Tarnovskom u Evropu. Šezdeset hiljada rubalja, tri godišnje plate ruskog ministra, zaljubljeni par je potrošio za nekoliko meseci.

U Veneciji Tarnovska sreće svog starog poznanika Pavela Komarovskog. Sa svojom bolesnom ženom on odmara u Lidu. Tarnovska se sama pozvala da brine o iznemogloj grofici, ali ona neočekivano brzo umire. Dve nedelje nakon sahrane, suprug udovac nudi Tarnovskoj svoju ruku i srce. Verni Prilukov obećava da će odmah posle svadbe otrovati grofa, da bi Tarnovskoj ostala sva njegova imovina.

Na proputovanjima sa Komarovskom po Rusiji, Tarnovska upoznaje mladog činovnika iz grada Orela, sina permskog gubernatora, Nikolaja Naumova, dekadenta i mazohistu. Ludo zaljubljen u nju, on je spreman na sve. Međutim, postupak razvoda od Vasilija Tarnovskog se odugovlači i Marija Nikolajevna donosi odluku da isforsira događaje. Od Komarovskog dobija polisu osiguranja – u slučaju njegove smrti Tarnovskoj su dužni da isplate 500 hiljada rubalja. Sada je sudbina saputnika Marije Nikolajevne rešena.

Plan, koji je razradila Marija je sledeći: ubeđuje Naumova da ubije Komarovskog, ali grof ne veruje Tarnovskoj, ni Naumovu. Međutim, Pavel Komarovski kupuje vilu u Veneciji i čeka Tarnovsku. Prilukov je dužan da prati Naumova u Italiji, u slučaju da se Naumov uplaši, da ovaj ubije grofa.

Nikolaj Naumov je 4. septembra 1907. godine, upucao nesrećnog Komarovskog. Već sledeći dan Naumov je uhapšen. U početku, on je tvrdio ono što se dogovorio sa Tarnovskom – da je ubio iz ljubomore, ali kasnije je u suzama sve priznao. Prilukov i Tarnovska su uhapšeni u Beču i predati vlastima u Italiji. Nakon tri godine venecijanski sud je osudio Prilukova na 8 godina, Tarnovsku na 7, Naumova na 3 godine zatvora.

Kada je izašla iz zatvora, Marija Nikolajevna je emigrirala u Argentinu, nadživela dva ljubavnika i muža (da su umrli prirodnom smrću ili ne – ne znamo), nasledila posao krznima i umrla 1949. godine u Santa-Feu. O njenom životu je napisano nekoliko romana, snimljena četiri filma, a još jedan su Lukino Viskonti i Mikelanđelo Antonioni ostavili u obliku scenarija.

Carica korupcije

Tarnovska je odvela u smrt minimum četvoricu muškaraca, a od dvojice je napravila prestupnike. Ali nije bila ni do kolena svojoj zemljakinji, Kijevljanki Jekaterini Suhomlinovoj, jednoj od krivaca za raspad stare Rusije.

Jekaterina Viktorovna je bila neverovatno privlačna. Još kad je bila devojčica Viktor Vasnecov je slikao po njoj mladog Hrista za kijevski Vladimirovski sabor.

Otac, boem i besposličar, je napustio porodicu, a Jekaterinu je stroga majka vaspitavala u siromašnim uslovima. Posle završene gimnazije , počela je da radi kao daktilografkinja kod advokata i tu je upoznala svog prvog muža Vladimira Butoviča, bogatog Poltavskog zemljoposednika. Jekaterina Butovič se na imanju svog muža dosađivala, a on, porodičan čovek i vuk samotnjak, zazirao je od svetskog života.

U jesen 1905. godine madam Butovič usamljena provodi dane u Bijaricu. Među njenim novim poznanicima je komandant Kijevskog vojnog okruga, general  konjice Vladimir Aleksandrovič Suhomlinov. Njoj je 23 godine, a njemu 57. General se odmah strasno zaljubljuje. On udovac, a ona zauzeta. Iste, 1905. godine Vladimir Aleksandrovič dobija unapređenje u general-gubernatora. Raskošni dvorac u Kijevu i nečuvena plata. Jekaterina napušta muža, seli se u Kijev i postaje metresa Suhomlinova.

Vladimir Butovič je iznenađen drskim zahtevima svoje supruge – 20 hiljada godišnje za izdržavanje njihovog zajedničkog sina, a odgovornost za preljubu je  prebačena na njega.  Butovič ne da razvod, sina zadržava. Brakorazvodna parnica traje pet godina. Za to vreme Suhomlinov postaje  načelnik Generalnog štaba, a zatim i vojni ministar, seli se sa Jekaterinom Viktorovnom v Petrograd.

Jekaterina 1909. godine najzad zvanično postaje žena Suhomlinova, ali nastavlja da provodi puno vremena u inostranstvu, zavodi nekoliko ljubavnika, među kojima je Leon Mantašev, kralj nafte iz Bakua. Ali petrogradskoj javnosti Suhomlinova pokazuje istinsku nežnost prema svom «dedici», kako ona umiljato zove vojnog ministra.

Svi Kaćini rođaci i prijatelji su zaposleni na ugledna državna mesta u prestonici. Ona ravnomerno raspoređuje prijateljskim kompanijama vojne porudžbine. Bankovni račun njenog muža raste od novca vojnih podizvođača. Među partnerima Jekaterine Viktorovne je potpukovnik Sergej Mjasojedov i počasni konzul Austrije u Kijevu Aleksandar Altšiler. Ruska obaveštajna služba sumnja da oboje špijuniraju u korist Austrije i Nemačke.

Aprila meseca 1915. godine Suhomlinova šalju u penziju. Godinu dana posle toga,  Vladimir Aleksandrovič dospeva u samicu zbog izdaje i pronevere. Jedini izlaz je protekcija svemogućeg Raspućina. Jekaterina Suhomlinova smelo ide njemu u Gorohovu ulicu. Prismotra je zabeležila 30 poseta Suhomlinove stanu Raspućina. Ministra, okrivljenog  za izdaju iznenada puštaju iz zatvora.

Februara 1917. godine 70-godišnji Suhomlinov, koga su smatrali čak prvim carskim dostojanstvenikom, ponovo je uhapšen zajedno sa svojom ženom i u avgustu im sudili. Mada je krivica za državnu izdaju i bila dokazana, neubedljiva, zato je korupcija dokumentovana. Uostalom, osudili su samo generala, a Kaću, koja je navela generala na korupciju i trošila njegov novac, su oslobodili.

Jekaterina Viktorovna je ostavila «dedicu» i ubrzo ušla u vezu sa inženjerom Gabajevom. U uslovima vojnog komunizma on je zamislio da naveliko trguje šećerom. Život špekulanta u vreme Građanskog rata se retko završavao dobro. Prema odluci revolucionarnog tribunala u proleće 1921. godine Gabajeva i Suhomlinovu su streljali zbog zlonamernih špekulacija.

Po izlasku iz zatvora, Suhomlinov, koji više nikome nije bio potreban, emigrira u Nemačku i 1926. godine umire u bolnici za  siromašne.

Vreme žena

Nisu bez razloga na venecijanskom procesu nad Tarnovskom advokati pominjali austrijskog romanistu Zahera Mazoha. Glavni junaci ovog pisca su ponosite Ukrajinke, koje dominiraju nad slabim evropskim muškarcima.

Manjak volje kod vladajuće klase u predrevolucionarnoj Rusiji je dovelo do toga da su bez ikakve zvanično deklarisane ravnopravnosti, «ruske amazonke» preuzimale sve veće učešće u politici i privredi, upravljale muškarcima, ali im se nisu potčinjavale.

Apsolutna upravnica Marinskog teatra na dugi niz godina je postala Matilda Kšenska. Sasvim slučajno je, preko svog pokrovitelja velikog kneza Sergeja Sergeja Mihajloviča, koji je upravljao ruskom artiljerijom, proturala (za novac) porudžbine za topove i mitraljeze za rusku vojsku. U Aleksandrovskom teatru, odabir repertoara i dodela uloga su bili u rukama Marije Savine, koja se dvaput razvodila.

«Ženstvena» postaje i vladajuća dinastija. Pri Aleksandru III morganatski brakovi su bili zabranjeni, za vreme Nikolaja II oni su postali uobičajena pojava. Pri čemu su inicijatori bili po pravilu upravo žene, koje su odvlačile muškarce iz carske porodice.

Drugi po važnosti (posle naslednika) pretendent na presto, veliki knez Mihail Aleksandrovič u tajnosti se venčava sa Natalijom Vulfert (v prvom braku — Mamontova). Kiril Vladimirovič (treći po redu za presto) stupio je u brak sa svojom nerođenom sestrom, Viktorijom Melitom, koja se razvela od vojvode Ernsta Hesen-Darmštatskog.

Stric cara Pavela Aleksandroviča je proteran iz Rusije zato što je oteo ženu generalu  Eriku von Pistelkorsu, Olgu, i oženio se njom. Njegova ćerka Marija Pavlovna je ostavila svog muža, švedskog kralja Vilhelma zbog francuskog vojvode Monpansjea, iskusnog lovca na tigrove. Najzad, rođena sestra Nikolaja II Olga Aleksandrovna nije živela sa svojim mužem princom Petrom Oldenburgskom, već sa oficirom Kirasirskog puka Nikolajem Kulikovskom.

Poznato je kakvu je ogromnu političku ulogu odigrala carica Aleksandra Fedorovna. Raspućina, a pre njega druge "iscelitelje", Papjusa i Filipa, u carsku porodicu su uvele Crnogorke Stana i Milica, žene velikih knezova Nikole i Petra Nikolajevića. U zaveri velikih knezova, koji su želeli da uklone Raspućina i caricu, veliku ulogu je igrala Marija Pavlovna, žena velikog kneza Vladimira Aleksandroviča.

Ruska vladajuća klasa je dobijala „ženske obrise“.  Čudesni bogatiri, koji su ušetali u Pariz, nakon jedno veka su postali Ipoliti Matvejeviči Vorobjaninovi (junak romana «12 stolica» autora I. Iljfa i J. Petrov, prim. prev.). Kada je došlo vreme da se štiti monarh i apsolutizam, nijedan od velikih knezova, nijedan od komandanata na frontu nije bio tu da pomone gospodaru. Čak i u Građanskom ratu protiv «crvenih» nisu ratovali veliki kneževi, ni predstavnici čuvenih ruskih porodica, a skromni oficiri sa fronta, koji su sve do 1914. godine svoje epolete nosili u provincijskim garnizonima. Rečima Georgija Ivanova: "Prekriven ubledelom slavom, opkoljen licemerima, idiotima i nitkovima, nije se iscrpeo u boju Orao dvoglavi, već je sa jezom, ponizno izdahnuo".

Američki istoričar Sem Ramer je događaje iz 1917. godini nazvao "revolucijom bolničara". Oni, koje u prošlim vremenima nisu puštali da priđu vlasti, koji nisu imali nikakve šanse – zastavnici ratnog vremena, apotekari iz «zone stanovanja» (teritorija u Carskoj Rusiji, u kojoj je bilo dozvoljeno kretanje Jevrejima, prim. prev.), frezeri u Putilovskoj fabrici (danas Kirovska fabrika u Sankt-Peterburgu, prim. prev.) , novinari levičarskih novina, mornari iz Krondštata. Ma šta govorili o crvenima, oni su imali istinsku i jaku volju. Zbog toga su Trocki, Frunze, i Buđoni pobedili diplomce Paževskog korpusa i Nikolajevske škole za konjicu.

Eho ovog socijalnog poleta se osećao u državi sve do 60-tih godina prošlog veka. Nije bilo vremena za «ženske stvari» — državom su upravljali došljaci iz naroda, koji su od seoske kolibe ili baraka u radničkom naselju stigli do Kremlja.

Početkom 70-tih godina opet se oseća slabljenje vladajuće, ali i srednje klasse. Sistem postaje zatvoren. "Moj voljeni leti sa jednim krilom". Nervozni junaci Olega Jankovskog i Olega Dalja su osuđeni na pijanstvo i «privatni život». Leonid Brežnjev - sitna politička figura u doba Ale Pugačove. Opet, kao i staru Rusiju, ni SSSR nije imao ko da zaštiti.

Prošli režim se malo kome sviđa. Publicisti vole da podstiču iznenadne i radikalne promene, njihova proročanstva brzo postaju prošlost. Peđa je zvao, a vukovi nisu došli. Dugovečnost sadašnjeg uređenja obezbeđuju ljudi, koji su sami od sebe stvorili alfa-mužjaka. Teško je danas zamisliti Tarnovsku, čak i Suhomlinovu. Ti ljudi su muškarci, jeste da je to neprijatno čuti, ali to je ipak činjenica.