Da li je ovo početak kraja „Istočnog partberstva“

Mada Evropsku uniju potresaju političke i ekonomske bure, Brisel pokušava da ne dozvoli da mu se iz ruku istrgnu postojeće poluge uticaja na zemlje bivšeg SSSR-a. Tu Evropskoj uniji pomažu njene stare inicijative, usmerene ka republikama bivšeg Sovjetskog Saveza, konkretno projekat „Istočno partnerstvo“. U suštini, taj projekat predstavlja deo planova „stare“ Evrope za preuzimanje primata u „osvajanju“ postsovjetskog prostora od SAD, tako što bi se od Rusije potpuno odvojile istočnoevropske zemlje Zajednice Nezavisnih Država. Pri tom Brisel kao „stimulans“ pokušava da iskoristi predloge o uvođenju bezviznog režima, o stvaranju zone slobodne trgovine, a najčešće i oba istovremeno. Igrajući tim polugama Brisel je na rečima pun optimizma, ali poslednji događaji  predstavljaju dokaze da u toj igri nema još uvek ničeg novog, kako to u Evropi pokušavaju da predstave.

U programu „Istočnog partnerstva“  Brisel je predložio nešto što baš nije sasvim jasno. Reklo bi se da se sa zemljama koje govore da se slažu sa „evropskim vrednostima“  i da uopšte nisu protiv stupanja u EU, u perspektivi, radi politički. Međutim, EU na sebe ne uzima apsolutno nikakve obaveze u vezi sa integracijom tih zemalja, ali zato sam određuje sopstvena ovlašćenja i sam odlučuje u kom tonu da vodi dijalog. To jest, Evropska Unija sve više učvršćuje sebe, jednostrano, kao onu stranu koja vodi. Tako se došlo do lukave formule: ukoliko se državi obeća da će biti primljena u Evropsku uniju – ona dobija ulogu onoga, koga vode, te zato takva zemlja pažljivo  sluša pouke šta da radi i bespogovorno izvršava sve preporuke; a ukoliko joj se učlanjenje u EU ne obeća – zemlja-partner ipak sebe smatra za vođenu, te zato (opet) sluša naloge i obavezna je da reaguje na preporuke.

To je, u suštini, i postao razlog za konflikt Minska sa Evropskom Unijom. Time što na samit „Istočnog partnerstva“ nije u Varšavu pozvao Aleksandra Lukašenka, Brisel je probao da „kazni“ Belorusiju zbog kršenja ljudskih prava. Rezultat: Minsk je odbio da učestvuje u programu „Istočno partnerstvo“ i još uvek razmišlja o tome da li uopšte da nastavi odnose sa Evropskom Unijom. Aleksandar Lukašenko je Evrosavezu i njegovoj istočnoj politici naneo udarac, koji su oni itekako osetili…

Bilo je planirano da rezolucija o Belorusiji bude uključena kao paragraf u završnu  deklaraciju samita „Istočnog partnerstva“ i da bude podržana u formatu „27 plus 5“ (zemlje – članice EU i zemlje-učesnice „Istočnog partnerstva“). Međutim, protiv uključenja paragrafa kojim se kritikuje Belorusija u završnu deklaraciju jedinstveno su nastupili predstavnici svih postsovjetskih država – učesnica „Istočnog partnerstva“ – Azerbajdžana, Jermenije, Gruzije, Moldavije i Ukrajine.

Na kraju se Evropska Unija našla u složenoj situaciji. Priznanje neuspeha u istočnoevropskom pravcu značilo bi prvi poraz prema priznanju  potpune nesposobnosti da se formira zajednička opšteevropska  spoljna politika. Jer „Istočno partnerstvo“ je zamišljeno kao prvi ozbiljan uspeh na tom frontu - kada već Evropljani nisu uspeli da naprave konsolidovanu poziciju u vezi sa dejstvima ISAFu Avganistanu, ni u učešću u ratu u Libiji, kao ni u ostalim teškim pitanjima.

Brisel se potrudio da neuspeh zakamuflira na vrlo specifičan način. Deklaracija, koja kritikuje situaciju u vezi sa ljudskim pravima u Belorusiji je na samitu „Istočnog partnerstva“ ipak prihvaćena, ali … bez potpisa zemalja-partnera. U dokumentu se podvlači da je ona doneta u ime šefova država, vlada i predstavnika zemalja Evropske Unije. U deklaraciji je izražena duboka zabrinutost zbog pogoršanja situacije u vezi sa ljudskim pravima, demokratijom i snagom zakona u Belorusiji, u kojoj se nastavlja kršenje slobode reči. Autori dokumenta pozivaju zvanični Minsk da hitno oslobodi i rehabilituje sve političke zatvorenike. Osim toga, predstavnici EU pozivaju beloruske vlasti da prekinu represije protiv građanskog društva i štampe i da počnu politički dijalog sa opozicijom.

Sve je to govoreno i ranije, tako da nije shvatljivo zašto su za rutinsku kritiku Belorusije    Evropljani izabrali mesto samita „Istočnog partnerstva“ koje je, u suštini, izrazilo stav, suprotan poziciji EU? U stvari, shvatljivo je – ta deklaracija za cilj ima samo prikrivanje neuspeha „Istočnog partnerstva“.

Istovremeno, Evropljani su pokušali da poprave situaciju  u budućnosti, tako što su pribegli uobičajenom argumentu koji uvek deluje – novcu. Donald Tusk, predsednik vlade Poljske, koja predsedava EU, izjavio je da je EU spremna da Belorusiji omogući do 9 milijardi evra za izvođenje reformi. Međutim, po njegovim rečima, da bi to dobila Belorusija je dužna da oslobodi i rehabilituje političke zatvorenike, da počne dijalog sa opozicijom i da izvede slobodne izbore. To jest, da se „popravi“ u onim pozicijama koje su navedene u deklaraciji. Minsk za sada nije odgovorio, ali nešto govori da igra na halapljivost, koju je započela Evropa, neće po nju biti uspešna.

U najboljem slučaju, Evropska Unija bi mogla da smanji broj svojih zamerki „istočnom prostoru“, ali se u Briselu pametno plaše da bi gubitak kontrole u „tampon-zoni“ između Evropske Unije i Rusije  u uslovima sve jačih finansijsko-ekonomskih problema značio udarac za čitavu evro-zonu, čak više od toga – poslednji i odlučujući udarac.

Još jedan dokaz za krizu „Istočnog partnerstva“ postao je i razvoj situacije sa Ukrajinom… Po završetku samita u Varšavi ukrajinske vlasti su počele da govore o „pobedi“: kao, Viktor Janukovič je za realizaciju projekata u okviru inicijative od EU dobio 1,9 milijardi evra do 2014. godine! A zatim, i dalje - sve u duhu zvaničnog optimizma: dijalog sa EU se odvija uspešno, a plan dejstava za bezvizni režim sa Evropskom unijom Ukrajina će da završi za godinu – godinu i po dana.

Ali se baš i ne zna gde je tačno lična zasluga Viktora Janukoviča u tome, da Evropska Unija izdvoji novac za „Istočno partnerstvo“ (obećanje je da će se ukupna pomoć postepeno povećavati sa 450 miliona evra u 2007. godini do 785 miliona u 2013.; osim toga, ona bi  do 2013. godine izdvojila još 600 miliona evra „Istočnim partnerima“ za jačanje državnih institucija i kontrolu granica). Uostalom, i u vezi sa mitom koji je ponuđen Minsku izgovorene cifre baš i nisu tako zvučne kao za Ukrajinu. Plus - taj novac, ako i bude izdvojen, Brisel će, kako on bude smatrao da treba, da deli na svih šest zemalja-partnera.

Međutim, suština nije u tome. Viktor Janukovič je na samit u Varšavi otputovao sa jednim ciljem koji je Kijev već bio glasno izreklamirao – da nastoji da se u ugovor o asocijaciji  uključe  perspektive  učlanjenja Ukrajine u EU. Takođe se pretpostavljalo da će se od Evropljana izvući ustupci po nizu pozicija u sporazumu o slobodnoj trgovini i da će se dobiti jasan odgovor u vezi sa ukidanjem viznog režima sa EU.

Viktor Janukovič nije izvršio svoj najvažniji zadatak. Evropa je pažljivo saslušala bodre parole ukrajinskog predsednika, kao „došlo je vreme za konkretna dejstva, kako bi se inicijativa „Istočnog partnerstva“ ispunila praktičnom sadržinom“ i njegove pozive za „uzajamnu odgovornost kako država-partnera, tako i zemalja-članica EU“ i… diplomatski je oćutala, a ako je u nekom slučaju i odgovorila, to je bilo vrlo zaobilazno.

Prema informacijama koje su procurile u medijska sredstva, paralelno sa  samitom „Istočnog partnerstva“, a  u cilju sagledavanja rejtinga održano je glasanje lidera zemalja EU po pitanju uključenja tačke o perspektivi prijema Ukrajine  u EU. Glasanje nije bilo u korist Kijeva – ta je tačka dobila samo jedan glas. Najaktivniji protivnici prijema Ukrajine u EU bili su Nemačka, Francuska i Češka.

Istovremeno, V.Janukovič je morao da odsluša u Varšavi gomilu bajki o tome, šta Evropa misli o demokratskim procesima u Ukrajini zbog sudske epopeje Julije Timošenko. Sada se i na Zapadu, i u Ukrajini populariše teza o tome da dok je, kao, Timošenko među rešetkama, neće Ukrajinci videti Evropu. Ali, dozvolite da zapitamo: Zar bi, da se Timošenko nije našla iza rešetaka, Evropska unija istog trenutka „malo razvijenoj“ i kulturno tuđoj Ukrajini, ukazala jasnu perspektivu članstva? Praktično je nemoguće.

Rusija je jasno iznela svoj odnos prema sadašnjoj evoluciji „Istočnog partnerstva“. Zvanični predstavnik MIP-a Rusije, Aleksandar Lukaševič je na brifingu u Moskvi izjavio da „Istočno partnerstvo“ ne treba da protivreči  integracionim procesima na postsovjetskom prostoru: „Mi smo, prirodno, vrlo pažljivo pratili i pratimo i dalje pozicije „Istočnog partnerstva“, a takođe ćemo i analizirati rezultate Varšavskog samita… Naša pažnja ne treba nikoga da čudi jer je projekat EU usmeren na najbliže susede Rusije, među kojima mnogi imaju integracione obaveze u okviru ZND, ODKB, Carinskog saveza i Jedinstvenog ekonomskog prostora“.