„Veliki Bliski istok“ i „Veliki Izrael“ (treći deo)

Novonastala realnost, koja se našla u potpunoj protivrečnosti sa idejom nacionalne države, na kraju je dovela do pitanja besperspektivnosti svetskog nacionalizma, koji je izražavan kroz politički cionizam, i potrebe traganja za novim „izraelskim identitetom“. Diskusije koje su vođene u jevrejskoj zajednici bile su oštrije što je ona bila različitija: cionisti su stali nasuprot judejaca, ortodoksni Jevreji – nasuprot Jevrejima iz belog sveta, konzervativni judeizam – nasuprot reformističkom, i t.d. Čak se i u AIPAC sada pojavio ozbiljan kritičar, u liku nove izraelske lobističke strukture „Džej-strit“ (koju sponzoriše Soroš) i koja zastupa mirno regulisanje izraelsko-palestinskog konflikta. (Bez obzira što je  ta organizacija marginalna, pozamašne Sorošove donacije je čine privlačnim investitorom za ultra-leve jevrejske grupe).

Međutim, čitav taj pluralizam predstavlja samo svojevrsnu realizaciju poznatog principa – „kroz haos – ka redu“. Cionistička vrhuška čije najvažnije jezgro predstavlja sekta Habad, učvršćuje svoje pozicije. I upravo sada, kada je Izrael postao već globalni centar upravljanja dijasporom, ta sekta otvoreno prelazi  na realizaciju glavne ideje o duhovnoj prevlasti nad svetom, koju je izložio još Ahad-Gaam. Danas se ta ideja pojavljuje kao obnovljen oblik „religioznog cionizma“, koji je do sada bio u senci, a izražava se  kroz  „hipercionizam“, čiji je ideolog rabin Šmuljevič. Kakve je zadatke sebi postavio„hipercionizam“?

Šmuljevič hipercionizam predstavlja kao peti projekat, koji treba da zameni prethodna četiri ideološka projekta, koji su se po etapama ostvarivala u istoriji judejaca. Prvi je polazio od potrebe da se Jevreji zatvore u zakone Tore i Talmuda, drugi – od  ideje asimilacije, treći – od ideje reformizma, a četvrti – od ideje političkog cionizma koju smo razmotrili, a koji je bio efikasan u uslovima postojanja jake globalne suprotstavljenosti, a danas je poražen. Zadatak hipercionizma Šmuljevič formuliše ovako: „Jevreji treba da se vrate ulozi koju su počeli stihijno da igraju u svetskoj evropskoj civilizaciji i koja, u stvari, predstavlja zapovest judaizma – biti snaga koja usmerava ljudsku civilizaciju, koja ljudskoj civilizaciji postavlja standarde.“ [1] „Hiper“ znači „izvan“, „spolja“. I ako je cionizam (podrazumeva se - politički cionizam) bio usmeren prema unutra (svi Jevreji treba da žive u Sionu), hipercionizam izlazi van tesnih linija  nacrtanih granica. „Hipercionizam govori: nije Jevrej za Sion, već je Sion za Jevrejina. Ako je Sion oduhovljen fizičkim prisustvom Jevreja, ako se nalazi u centru Jevrejske države, onda svako mesto u kome živi Jevrej postaje Sion“. [2]

Govoreći o teritoriji Izraela, Šmuljevič ističe potrebu da se zauzmu „prirodne granice koje je odredila Tora, duž Nila i Eufrata“ (i koje su logične sa strateškog gledišta), što se i zove „Veliki Izrael“. Druga etapa ofanzive je širenje hegemonije države Izrael preko čitave oblasti Bliskog Istoka. Ali važno je da se tu ne radi obavezno o vojnoj kontroli i vojnom prisustvu, već i o intelektualnom i ekonomskom uticaju. Najvažnije je  da se teritorije uključe u zajedničko polje, u čijem se centru nalazi Izrael.  I zato se zadatak sastoji u tome da se Izrael pretvori u vodeću intelektualnu i ekonomsku državu postindustrijskog sveta. Masovno će to biti postignuto 2011. i 2012. g, a do 2018. godine hipercionizam treba da postane najjači svetskipokret.

Tako da, ako je do sada cionizam predstavljao politiku koja je koristila religiozni faktor, sada izraelska elita u politički faktor pretvara samu religiju. Kako kaže Šmuljevič: „hipercionizam izvlači mistiku na nivo politike“. „U osnovi našeg pokreta je kabala, i ona se pretvara u politički izvor“, a njen zadatak je – organizacija društva, između ostalog i manipulisanjem svesti masa“. Kabala predstavlja ideologiju, političko oružje koje jevrejskoj civilizaciji, zasnovanoj na judaizmu, omogućuje da postane svetska civilizacija. „Mi na judaizam gledamo ne kao na plemensku religiju, već kao na civilizaciju - svetsku civilizaciju koja treba da postane glavna važeća ideološka snaga čovečanstva“. Ona treba da zauzme mesto američkih civilizacijskih standarda i američke kulture koja je za sada dominantna. Obzirom da Izrael predstavlja centar snage „iskri svetosti“, zadatak je – oslobođenje i naseljavanje Zemlje Izrailja, izgradnja Hrama, koji treba da postane duhovni centar čovečanstva, osnivač „pravednog poretka“ i širenje njegove svetosti preko čitavog sveta“. [3]

U stvari, cionizam izlazi na novi nivo  manipulisanja svešću i Jevreja, i nejevreja, i na sebe uzima misiju formulisanja globalne etike koja će važiti za čitavo čovečanstvo. A kako se u tu etiku uklapa nejevrejski deo čovečanstva? Stvar je u tome da ta religija predstavlja judejsku varijantu ekumenizma, u kome judaizam ostaje nepromenjen, dok se druge religije, kroz njihovu reformaciju („očišćenje“) pretvaraju u „judaizam za neevreje“, „judejski monoteizam  za čitavo čovečanstvo“, tako zvani „noahizam“ (izvedenica od „bnej-Noah“, to jest „Nojeva deca“). Prema tom učenju postoje samo dva puta za spasenje čoveka: za Jevreje, izabrane od strane Boga – to je poštovanje 613 zapovesti Starog Zaveta, a za nejevreje – poštovanje Nojevih zapovesti. Za ostale religije judaizam smatra da ne vode Bogu. Sedam Nojevih zapovesti predstavljaju minimalni skup zahteva koje je, prema učenju judejaca, Bog dao Adamu i Noju, i one su sledeće:  1. postavljanje sudija, 2. zabrana idolopoklonstva, 3. zabrana činjenja preljube, 4. zabrana bogohuljenja, 5. zabrana ubijanja, 6. zabrana krađe i 7. zabrana de se za hranu koristi meso, odsečeno od žive životinje. [4]

Ti stavovi nisu uzeti iz Tore (u njoj toga nema), već su ih uneli mudraci Talmuda (traktat Sanhedrin 56a) u skladu sa principima tumačenja reči i sintagmi Tore i oni predstavljaju rabinsku tradiciju. Kako se u jednoj od judejsko-katoličkih deklaracija iz 2007. godine kaže: „Judejska tradicija izdvaja savez sa Nojem kao izražavanje univerzalnog moralnog kodeksa, koji je čitavo čovečanstvo pozvano da poštuje“. [5]

Karakteristično je da je aktivan signal za širenje tog učenja dao vođa sekte Habad Šneerson 1983. godine, kada je njegov rad prešao granice Jevrejske opštine, i kada je ljubavičkim hasidima zapovedio da univerzalno učenje Tore unose u svakodnevni život. [6] Hasidi danas projavljuju najveću aktivnost na razjašnjavanju „sedam Nojevih zapovesti“ kao univerzalne strane Tore.

Najefikasnija forma ponašanja,da bi se prihvatio krajnje razmiven po upoređenju sa hrišćanstvom sistem vrednosti, može da bude samorazlaganje samog hrišćanstva širenjem njegovih obnovljenih verzija, i to: njegovom judaizacijom (što se već dogodilo i sa katolicizmom, i sa mnogim pravcima protestantizma), prihvatanjem pojednostavljenih verzija kabale za nejevreje (čime se aktivno bavi predsednik Međunarodne akademije kabale M.Lajtman), podsticanjem ekumenskog pokreta i različitih okultno-ezoterijskih pravaca, to jest svega, što radi u korist potkopavanja tradicionalnih religija.

A glavni cilj je postizanje dobrovoljnog psihološkog prihvatanja starešinstva talmudskog judaizma i judejaca kao „naroda sveštenika“ od strane čitavog čovečanstva, zbog čega njihove vrednosti treba da postanu osnove morala i prava drugih naroda. Što se tiče ekonomske etike Tore i Talmuda, njihovo shvatanje novca i bogatstva  je već odavno postalo „glavna važeća ideološka snaga čovečanstva“ i na tom planu judaizam je već pretvoren u svetsku civilizaciju. Na bazi zakona judaizma funkcioniše čitav savremeni svetski finansijski sistem, uključujući i njenu centralnu strukturu – Federalni sistem rezervi SAD. I nije slučajno, kako je govorio (opet on) Eduard Hodos, da dolar sa likom rabina Šnejersona iz 1986. godine  predstavlja elemenat rituala blagosiljanja, onako kako se on vrši u sekti Habad,  koji tako dobija ulogu svojeobrazne ikone. Za ostalo čovečanstvo postoji druga varijanta te „ikone“ – bez lika Šnejersona.

Ali osim toga, radi se o tome da seneposredno, u zakamufliranom obliku, prihvate u pravnom sistemu svih naroda nenajavljeni, predviđen „za unutrašnje korišćenje“, stavovi Talmuda, što će cionističkoj vrhuški da dozvoli da, tada već zakonito i u svetskim dimenzijama, prisvaja tuđu svojinu i da raspolaže životima i sudbinama ljudi. Jer je upravo judaizam jasno formulisao pojam „gefker“ koji se koristi za imovinu nejevreja i koji označava slobodnu stvar, koja ne pripada nikome.

Odličan primer za taj proces predstavlja, na primer, pokušaj da se pod nazivom „juvenalne justicije“ uvede sistem kazneno-konfiskacionih organa koji u stvari predstavljaju judejsko pravo hazake. Hazaka je vlast nad svojinom nejevreja koju dobija judej posle pravljenja kupoprodajnog ugovora sa kagalom [7], koji mu prodaje tu svojinu na bazi svojih prava, bez znanja i saglasnosti pravog vlasnika. Sa hazakom judej dobija isključivo pravo, bez prepreka ili konkurencije drugih judeja, da zaposedne određenu imovinu. Zakon o meropiji (oduzimanje imovine od pravog posednika) dozvoljava kagalu da da na korišćenje judeju čak i ljude koji nemaju nekretnine. Takođe i deca nejevreja mogu, po zakonu Talmuda, da pripadnu onom judeju koji je od lokalnog kagala stekao pravo na meropiju.  

Ostvarenje pravih religiozno-pravnih osnova za sistem privatne vlasti globalnih elita, koje se dešava pred našim očima, omogućuje nam da sebi jasno predstavimo i krajnji cilj te vlasti, i konkretne mehanizme za njenu realizaciju. I sve dok se taj zločinački moral bude zvanično ocenjivao preko pozicija tolerancije i pluralizma, „novi poredak“ će se graditi ubrzano. Tako da mi nećemo uspeti ni da se okrenemo, a već ćemo se naći pred nečim što nam se činilo nezamislivo, ali što je postalo gotova činjenica – pred privatizacijom čitavog čovečanstva od strane šačice pijanih od svoje bahatosti svetskih sudija.  

Što se tiče učvršćenja vlasti cionističke vrhuške nad samim Jevrejima, do nje se dolazi sprovođenjem širokog i neprekidnog obrazovnog rada, obavljanjem intenzivnog programa pripajanja judaizmu preko kanala svih vrsta, i to je ono što radi vrlo široka mreža religioznih centara i škola različitih judejskih i cionističkih organizacija. Posebnu aktivnost u vezi sa tim projavljuje ona, već pomenuta sekta, Habad. Važno je da se konstatuje da velika raznolikost pravaca u samom judaizmu ni na koji način ne slabi judaizam, već mu omogućuje da privuče potpuno različite grupe Jevreja – sve do sodomita, koje održava reformistički judaizam (mada je na postojanje odgovarajućeg rituala na određenom nivou hijerarhije sekte Habad ukazivao još Eduard Hodos [8]). Reformistički judaizam se modernizuje sve aktivnije, što se dublje u svetu degradira postojeći društveni moral.

Jačanje religioznih načela u Izraelu (gde se Tora i Talmud i danas priznaju za jedan od izvora prava i gde ustav nije bio donet kako se zakonodavni tekst ne bi našao iznad Tore) dovelo je do toga da je ministar pravde Izraela Jaakov Neeman još 2009. godine izjavio da Tora treba da zameni izraelske zakone: „Korak po korak mi ćemo građanima Izraela da poklonimo  zakone Tore i učinićemo da osnovni zakon zemlje bude galaha. Treba narodu da vratimo ono što su im u nasleđe ostavili njihovi očevi. Tora daje odgovore apsolutno na sva pitanja koja se pojavljuju pred nama“ [9]. Na ujedinjenje Jevreja  i na dizanje uloge Jerusalima kao njihovog duhovnog centra pozvana je da radi i prihvaćena je 2008. godine ispravka Osnovnog zakona zemlje, koja glasi da „Jerusalim predstavlja večiti glavni grad Izraela i jevrejskog naroda“. To znači da su faktički od sada svi Jevreji sveta postali građani Izraela, bez obzira da li oni priznaju državu Izrael ili ne.

Krajem septembra počeo je da radi prvi Jevrejski međunarodni televizijski sputnjički kanal Juis News One(sajt www.eju.org), čija je svrha da prenese zvaničan izraelski stav o svetskim događajima. Kancelarija mu je u Briselu, a predstavništva  u Tel Avivu, Njujorku, Kijevu, Berlinu i Moskvi (a zatim treba da se otvore i u Londonu i Vašingtonu). Planirano je da se program vodi na osam jezika. Zvanično, kanal pripada dvojici ukrajinskih državljana – I.Kolomojskom, predsedniku Evropskog Jevrejskog saveza (EJS) i V.Rabinoviču, zameniku predsednika EJS i zameniku predsednika Sveukrajinskog jevrejskog kongresa. Taj projekat finansira A.Maškevič, koga smo već pominjali. .

U cilju konsolidacije Jevrejskih opština već sada počinje da se ostvaruje ideja, koju je pre nekoliko godina izneo Šimon Peres i usaglasio sa rukovodstvom EU, o formiranju Evropskog jevrejskog parlamenta – zakonodavnog organa koji treba da predstavlja interese Jevreja, da o njima govori svetskim i evropskim liderima i da služi kao garant da će ti interesi biti ispoštovani. Izbori 120 poslanika treba da se obavljaju preko napred pomenutog sajta, a planira se da će se parlament sastati u Briselu, i to već ove godine. Ako se pođe od ideje da „svako mesto gde živi Jevrej postaje Sion“, zar nije u redu da se institucija koja se upravo formira posmatra kao evropski deo „Velikog Izraela“ koji već preuzima određene funkcije vlasti, paralelno sa EU, a koje se odnose na evropske Jevreje?

Kao zaključak trebalo bi podvući da kakve god igre igrali svetski političari, razumevanje činjenice da su oni samo marionete u rukama najkrupnijih finansijskih klanova na svetu moralo bi da nam dozvoli da budemo trezveni pri ocenjivanju tekućih događaja. Brzina u vezi sa pitanjem priznanja palestinske države, pozvana je da sakrije proces stvarnog učvršćenja pozicija cionističkog kapitala, koji priprema prelazak na ostvarenje njihove duhovne vlasti nad čitavim svetom.

Olga Četverikova,