Eh, da je nama život kao pod Gadafijem!

Iako predstavljen kao beskrupulozan diktator Moamer el Gadafi je od Libije koja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja stvorio naciju sa najvišim standardom u Africi.

Od kada je počela libijska revolucija, većina zapadnih medija Moamera el Gadafija predstavljala je kao zločinca i diktatora koji ugnjetava sopstveni narod.

Danas znamo da nije baš sve bilo onako kako je to prikazivala zapadno evropska i američka medijska mašina i da su neka dostignuća Gadafijeve vladavine sve vreme prećutkivana. 

Prema sistemu koji je Gadafi razvio dolaskom na vlast obrazovanje i zdravstvena zaštita su bili besplatni u Libiji. Pre dolaska Gadafija na vlast, samo 25 odsto stanovništva bilo je pismeno. Danas 83 odsto Libijaca čita i piše, a 25 odsto ima fakultetsku diplomu. 

Ukoliko bi neki građanin odabrao da se bavi zemljoradnjom, od države bi dobio kuću sa zemljom, poljoprivrednu opremu, seme i goveda, kako bi započeo biznis i sve to bespovratno. 

Malo je poznato da u Libiji do sada nisu postojali računi za struju, a nisu postojale ni kamate na kredite u bankama koje su sve bile državne. 

Gadafiju je najviše zamerano da krši ljudska prava u Libiji, a malo je poznato da je naredio da dok god svaki Libijac ne dobije kuću neće ni njegova porodica. Tako je Gadafijev otac preminuo, a da je još uvek živeo u šatoru. 

Kao što to danas praktikuje Dragan Marković Palma, i Gadafi je izlazio u susret mladencima, ali je bio mnogo šire ruke. Tako je svaki mladi bračni par dobijao od države po 50.000 američkih dolara kako bi kupio stan i zasnovao porodicu. 

Ukoliko bi Libijac poželo da se školuje u inostranstvu ili bi mu bilo neophodno lečenje van granica zemlje, imao bi novčanu pomoć države koja bi plaćala sve troškove i još bi davala po 2.300 američkih dolara za smeštaj i prevoz. 

Država je čak paraktikovala i u kupovini kola, inače jeftinijih nego u Evropi, pa je subvencionisla kupovinu sa 50 odsto učešća. 

A kad se već kupe kola, sa benzinom nema problema jer je gorivo u Libiji koštalo 0,14 dolara za litar, što je bilo jeftinije od vode. I hleb je bio praktično besplatan sa cenom od 0,15 dolara za 40 (!) vekni. 

Gadafi je znao da je za pustinjsku zemlju voda najbitnija pa je napravio veliki vodovod kroz Saharu koji je spojio Tripoli, Bengazi i Sirt i tako omogućio nesmetano snabdevanje, ali i porast gradske populacije. Na žalost, tokom bombardovanja NATO je dobrim delom ovaj vodovod uništio. 

Libiju je ostavio bez ikakvog spoljnog duga sa deviznim rezervama od 150 milijardi dolara, koje su, istina, sa početkom revolucije zamrznute širom sveta. 

Svaki Libijac koji nije mogao da nađe zaposlenje po završetku školovanja dobijao je novčanu pomoć u visini plate predviđene za tu vrstu zanimanja. Dok su za svako rođeno dete žene su dobijale po 5.000 američkih dolara 

Deo novca zarađen prodajom nafte, glavnog izvoznog artikla zemlje, slivao se na račune svih građana Libije. 

Kada je Gadafi došao na vlast, istina prevratom, 1969. godine, Libija je bila jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Pre nego je zapao u probleme sa ustanicima Libijci su spadali u narode sa najvišim standardom u Africi. 



Ali, da li će Libijci sa više političke slobode živeti bar ovako dobro kako su do sada? 

Osim toga, već sada se pokazuje da će te političke slobode biti diskutabilne u državi u kojoj će, kako je najavljeno, biti uveden šerijat, a ne vide se ni jasni obrisi nove vlade.