Polonijum protiv ucene

U Velikoj Britaniji nema zvaničnog zaključka o uzrocima smrti bivšeg oficira FSB Aleksandra Litvinenka, dakle, ni uverenosti u to da je ona bila nasilna. Ovo je u Vašingtonu saopštio američki konsultant za rad s medijima Vilijam Dankerli. On je 2007. godine po zadatku Međunarodne federacije novinara sačinio referat na ovu temu. Danas se u američkoj izdavačkoj kući „Omnikom pres“ (OmnicomPress) priprema za štampu njegova knjiga „Lažno ubistvo Litvinenka“. Dankerli je podsetio da se u zapadnoj štampi ovaj slučaj predstavlja kao ubistvo trovanjem polonijumom. Za zagonetnu smrt britanske vlasti su požurile da okrive ruske specijalne službe, tačnije, bivšeg radnika FSB Andreja Lugovoja.

U međuvremenu, sam Andrej Lugovor, sada poslanik Državne dume, nastupio je sa senzacionalnom izjavom: Aleksandar Litvinenko je nameravao da ucenjuje odbegle oligarhe Borisa Berezovskog i Leonida Nevzalina i imao je kompromitujuće materijale o njima.

Litvinenko je i sam pobegao iz Rusije u Veliku Britaniju 2000. godine. Bivši oficir FSB je 2006. dobio britansko državljanstvo. A ubrzo posle toga je neočekivano preminuo. Po tvrdnjama stručnjaka britanske Zdravstvene agencije u Litvinenkovom organizmu je otkriven radioaktivni polonijum-201. Međutim, zvanični medicinski zaključak o uzrocima smrti nakon obdukcije nije bio obnarodovan.

Britanske vlasti su za ubistvo optužile drugog bivšeg oficira ruskih specijalnih službi – Andreja Lugovora. On i Litvinenko su se sreli nedugo pre tragedije. I po mišljenju britanske policije, Lugovoj je svoju žrtvu otrovao polonijumom. London je od Moskve zahtevao izručenje osumnjičenog. Na ovo su ruske vlasti odgovorile odrečno: ustav zemlje zabranjuje izručivanje ruskih državljana stranim državama.

Sam Andrej Lugovoj odbacuje sve optužbe koje su mu upućene. On pristaje da da iskaz na suđenju u „slučaju Litvinenko“. Međutim, imajući u vidu raspoloženje Londona više bi voleo da to učini u režimu videokonferencije. Sad iz Britanije stižu poruke s tim da u principu, pristaju i na ovu varijantu. Istraga ipak uporno ponavlja izjave o „ruci Moskve“ u vezi s ubistvom Litvinenka, dok po svim kanonima kriminalistike pre svega treba utvrditi: ko je imao koristi od ove smrti, istakao je u intervju za „Glas Rusije“ Andrej Lugovoj.

Ko je imao koristi od toga da ubije Litvinenka i ko je imao motiv? Bezuslovno, za mene lično jedan od osumnjičenih je Berezovski. Zato što je Litvinenko više puta govorio da je upravo zahvaljujući njemu Berezovski u Britaniji dobio političko utočište. A njegovo dobijanje je blago rečeno bilo nezakonito s tačka gledišta britanskog pravosuđa. Osim toga, Litvinenko je otvoreno govorio da ima neki kompromitujući material koji je nameravao da proda. Što se tiče Nevzlina Litvinenko je tvrdio da je imao neku video kasetu čiji sadržaj će ozbiljno kompromitovati prestupnika koji se krije u Izraelu.

Boris Berezovski je ruski oligarh, koji se u Londonu krije od optužbi za finansijske mahinacije. Leonid Nevzlin je jedan od bivših rukovodilaca kompanije „JUKOS“, koga je ruski sud u odstustvu proglasiokrivim za čitav niz zločina i osudio ga je na doživotan zatvor. O rečima Lugovoja Litvinenko je smatrao da je dva puta spasio Berezovskom život, a ovaj mu se nije zahvalio.

Poslanik je takođe rekao da su Litvinenka aktivno koristile britanske specijalne službe, između ostalog i za vrbovanje samog Lugovoja. Preko agenta koji je prešao na suprotnu stranu stizale su ponude od zapadnih detektivskih i telohraniteljskih kompanija. Oni su se po rečima Lugovoja, ticale poznatih ljudi u Rusiji, ministara i okruženja prvih lica države. Specijalne službe je zanimao kompromitujući materijal o ruskim državnim činovnicima. Podsetićemo da je bukvalno ovih dana Litvinenkova udovica – Marina, priznala da je njen muž davao konsultacije britanskim specijalnim službama MI-5 i MI-6.

Izjava o tome da britanske vlasti politiziraju slučaj Litvinenka u Moskvi je bilo od samog početka ove priče. Još jedna potvrda ovoga pojavila se uoči nastavka ročišta, 12. oktobra 2011. godine. Novine The Daily Telegraph objavile su „tajnu direktivu“ – nezvaničnu „licencu, koja dozvoljava ruskim speicjalnim službama da likvidiraju „neprijatelje države“ u inostranstvu. „Dokument“ je izazvao smeh čak i kod najnaivnijih čitalaca – falsifikat je bio toliko očigledan.

U međuvremenu, slučajem Litvinenka se bave i u Rusiji. Državno tužilaštvo je u decembru 2006. godine pokrenulo svoj krivični postupak u vezi s ubistvom u Londonu. Moskva i danas, kao i pre pet godina, nudi Londonu da se sprovede zajednička istraga i da se zajedno dokopaju do istine.