Harlekinska ujdurma

U lakrdiju sa raspisivanjem nagrade za pomoć u hapšenju Ratka Mladića i Radovana Karadžića, odnosno pružanju informacije o boravištu Stojanu Župljaninu i Goranu Hadžiću, najmanje veruju upravo oni koji su te nagrade raspisali. Savez za nacionalnu bezbednost, na čijem je čelu državni i vojni vrh Srbije, gromoglasno je u svim medijima objavio odluku o nagradama , mada je svakom članu tog tela više nego jasno da je to “pucanje iz prazne puške”. Jasno im je da to neće dati nikakve rezultate, ali je na taj način trebalo obezbediti brzo potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju  sa Evropskom unijom. Najveći problem, pri tome, nije bio da se ubedi Karla del Ponte kako bi izrekla pozitivnu ocenu o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom, već pre svega narod Srbije koji je gotovo listom protiv izručenja navedenih ličnosti omraženom političkom sudu u Hagu.

Kako bi na neki način ublažili opravdani gnev i, istovremeno, podsmehe ljudi ne samo u Srbiji već i van nje, istog dana zasedoše na elektronske medije  ministri Dušan Petrović i Rasim Ljajić i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. Zadatak je bio da  ubede puk u opravdanost odluke o nagradama od dva ipo miliona evra, kojih nema nigde u budžetu Srbije. I objasniše, boga mi, na način da televizijski gledaoci nisu znali da li da se smeju ili da se čude. Ministri , mrtvi ozbiljni,  rekoše kako raspisivanje nagrada  nije naš izum, već praksa koja se primenjuje u civilizovanom svetu. Pošto i mi pripadamo tom delu “civilizacije”, normalno je da pošteno, bez predrasuda, priznamo zločine koje su počinili naši sunarodnici, pa nam nema druge nego da obezbedimo njihovu isporuku u Ševeningen. Ispustiše, medjutim, da kažu da taj “civilizovani svet” raspisuje nagrade za državne neprijatelje, masovne sulude ubice, atentatore i drugu ljudsku gamad kojoj je zaista mesto doživotno u zatvorskim samicama. Zaboraviše da istaknu kako taj isti svet, kada su njihovi vojnici, oficiri , generali i državnici u pitanju, ne priznaju nikave sudove van sopstvene zemlje. Čak i dokazani zločinci iz redova navedenih profesija, koji ne prezaju od posrednih i neposrednih ubistava nejači i rušilačkih akata u drugim zemljama, ne nazivaju se zločincima, niti je procesuiranje njihovih nedela moguće ne samo u zemljama koje su zavili u crno, već i u medjunarodnim sudovima, poput onog zvaničnog u Hagu.

Nazovi civilizovani svet, dobro se zna pod čijom dirigentskom palicom, satanizuje Srbe pripisujući im čak i one zločine koji su počinjeni nad Srbima. Tih primera je 1999. godine bilo sijaset, ali svet od toga pere ruke, glumeći i ludost i gluvoću. A samo zbog zločina počinjenih nad Srbima, na doživotne robije bi trebalo da budu osudjeni mnogi čelnici zapadnih zemalja, SAD pre svega, koji su bestidno, bez ikakvih razloga i nepoštovanja odluka OUN, nemilosrdno kidisali na “neukrotivu” Srbiju. Umesto toga, ti ljudi se danas u Srbiji snishodljivo dočekuju, ali se zato oni koji su im se, braneći svoju zemlju i držeći se vojničke zakletve, viteški suprotstavili, proglašavaju zločincima i na njihove glave sramno raspisuju nagrade.

Naravno, harlekinska ujdurma sa raspisivanje nagrada za otkrivanje boravišta Mladića, Karadžića, Župljanina i Hadžića, bila je mamac za Karlu del Ponte. Nešto zbog sopstvene sujete, ali više zbog ispunjavanja želja svojih nalogodavaca, gospodja Karla je pozitivnu ocenu prolongirala sve dotle dok su njeni poklisari u Srbiji spremni da bogorade. Svesna je ona da poslušnici u Srbiji, koji vape za članstvom u EU, nikada neće prestati da kleče, mole i zaklinju se u sve i svašta da će im saradnja sa Haškim tribunalom biti dužnost najsvetija. Ne boji se ona da će im jednog dana “pući film” zbog stalnih odlaganja ocene koja vodi u Evropu. Karla, posebno evropski činovnici koji svakodnevno čitaju lekcije srpskim vlastodršcima, uskoro će, verovatno, omogućiti potpisivanje tog papira, jer se opravdano boje da će narodu ”film pući” na skorim izborima i da će na vlast doći ljudi koji neće gledati blagonaklono na svakodnevne ucene. To, pored ostalog, potvrdjuje i Karla del Ponte koja, i pored neprelazne ocene u izveštaju o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom, tvrdi da odluka o raspisivanju nagrade , predstavlja “jasan izraz političke volje Srbije za hapšenjem i lociranjem haških begunaca”.

Vratimo se, medjutim, harlekinskim ujdurmama. Pored onog što rekoše i obećaše ministri Petrović i Lajić i tužilac Vukčević, uslediše brojne izjave i komentari i drugih učesnika komedije koja još uvek privlači pažnju i osudu gotovo celokupne srpske i objektivne evropske i svetske javnosti. U Skupštini Srbije, naime, najpre se oglasi ministrar finansija Mirko Cvetković koji na pitanje poslanika iz kojih će se sredstava finansirati eventualne isplate nagrada, lakonski, uz nešto što je trebalo da liči na osmeh, odgovori da je to sića koja nije vredna pomena. Rečju običan – da ne upotrebim uobičajen narodni izraz - dim koji nije vredan pažnje. Za taj “običan dim” moglo bi se izgraditi na stotine stanove za ljude koji žive u izbegličkim kampovima gde jedan mokri čvor dolazi na više desetina ljudi. Neki čelnici iz vrha srpske vlasti, medjutim, ne kriju razočarenje što farsa sa raspisivanjem nagrada nije urodila plodom, zbog čega otvoreno zameraju tužiocu Karli del Ponte na negativnom izveštaju, ali ne izostavljaju da ljutnju prebace i na pojedine evropske činovnike. Čudno, kao da im nije jasno ko stoji iza te odluke.

O ujdurmi, naravno, nisu izostali ni komentari opozicionih parlamentarnih i neparlamentarnih stranaka koje koje u blažoj ili ošrijj formi ne pdobravaju providan potez Saveta za nacionalnu bezbednost. Najoštriji su, kao i obično kada treba kritikovati slične poteze, predstavnici Srpske radikalne stranke koji tvrde da raspisivanje nagrada predstavlja bruku za zemlju spremnu da svoje ljude, osvedočene patriote i branoce otadžbine, proda nelegalnom sudu u Hagu zarad što dužeg opstanka na vlasti. Očigledno je, naime, da nijedna zemlja u svetu ne raspisuje nagrade da bi svoje sugradjane koji su branili zemlju uhapsila i predala da im sude oni koji su u toj zemlji, kao NATO u Srbiji, žarili i palili. Zašto, na primer, Saudijska Arabija – veliki prijatelj SAD, ne ponudi nagradu za hvatanje Bin Ladena? Radikali, uz to, naglašavaju da je “raspisivanje nagrade za haške optuženike najsramniji čin posle otmice i izručenja Slobodana Miloševića.

Pokret “Snaga Srbije”, opet, nema ništa protiv saradnje sa Haškim tribunalom, uz opasku da bi morala biti obostrana. Što se tiče raspisane nagrade, medjutim, Dragomir Karić, potpredsednik ove stranke, smatra da će pare, naravno ako dodje do realizacije, “podeliti oni koji uredno dobijaju pozivnice za najviše državne svečanosti, ali i medjunarodne prijeme”. Da je raspisivanje nagrade za haške optuženike samo jedna velika predstava, slaže se i lider socijalista Ivica Dačić. Ovo je, inače, samo deo velike predstave, jer rezultate, ama baš nikakve, nisu dale  petostruko veće nagrade koje su  svojevremeno raspisali Amerikanci. A oni su osim ponude u dolarima, u hvatanju Karadžića i Mladića angažovali  respektivne kadrovske potencijale i najsavremenija tehnička dostignuća u oblasti izvidjanja, istraživanja,  obaveštajnih i drugih oblasti koje se primenjuju u te svrhe. Očigledno je, stoga da je potez Saveta za nacionalnu bezbednost, zaista samo deo velike igre u čiji pozitivan ishod gotovo niko ne veruje – baš kao što niko ne veruje da će na telefon 9191, osim eventualno sprdačina, stići bilo kakva dojava o boravištima haških optuženika.