Nova saznanja o Jasenovcu

Ovih dana je objavljena knjiga „Koncentracioni logor Jasenovac“ Antuna Miletića, autora čija su istraživanja genocida u NDH i u Koncentracionom logoru Jasenovac ostavila duboki trag u istoriografiji. Pre dve decenije Miletić je objavio prve tri knjige s istim naslovom u, odavno rasprodatom, tiražu od 10.000 primeraka. Dugogodišnji načelnik Arhiva oružanih snaga SFRJ Antun Miletić je penzionisan u činu pukovnika krajem 1990. godine. Objavio je dvadeset knjiga i više od sto naučnih radova, članaka i feljtona, prvenstveno iz istorije Drugog svetskog rata. Najnovija knjiga pukovnika Antuna Miletića, uz pomoć Ministarstva kulture Srbije, objavilo je izdavačko preduzeće „Gambit“ iz Jagodine, na više od 500 stranica velikog formata. Delove nove Miletićeve knjige čitaoci će uskoro čitati na stranicama „Politikinog“ feljtona.

Naslov predgovora nove knjige je „Zašto Koncentracioni logor Jasenovac?”. Zaista, zašto?

Izazov su mi bili razni naslovi u štampi, intervjui, knjige i sajtovi, posebno u Hrvatskoj, koji negiraju da je NDH bila nacističko-fašistička tvorevina Hitlera i Musolinija. U tom sistemu vlasti, od vrha (poglavnika), preko doglavnika i Sabora, župana, ustaških stožernika, logornika i tabornika, donet je niz genocidnih zakona koji su otvorili put genocidnim zločinima nad Srbima, Jevrejima i Romima, dok su zločini nad Hrvatima činjeni kada se oni nisu slagali sa ustaškim režimom i ustaškim genocidnim načelima.

Da li pominjete konkretne primere negiranje genocida u NDH?

Jedan profesor savremene istorije sa Sveučilišta u Zagrebu, na pitanje „da li je u Jasenovcu izvršen genocid nad Srbima“, kaže da je tamo najviše stradalo Hrvata i da je u Srbiji izvršen genocid nad Jevrejima. Uopšte ne pominje genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Njegovo ime se ne pominje u 1.106 knjiga i 1.482 natpisa o Jasenovcu do 2006. godine, kada je on prvi put dao intervju na tu temu novinaru Omeru Karabegu. Profesor se ograničio na to da kaže kako je NDH bila „tipičan totalitarni režim“, a zaboravio je na niz genocidnih ustaških zakona, na primer, na zakonske odredbe i zapovesti o sakupljanju Jevreja i Roma u koncentracione logore, na odluke o obeležavanju žutom trakom Jevreja, a belom trakom Srba, na zakon o rasnoj pripadnosti i zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda...

Šta je bilo u osnovi tih akata?

U osnovi je bila rasistička ideologija „glasa krvi, rase i zelje“, što je i suština odgovora na pitanje „zašto Jasenovac“? Da bi sprovele u delo svoj rasistički i genocidni program, ustašama je bio potreban Koncentracioni logor Jasenovac. Mogao je da primi neograničen broj Srba, Jevreja i Roma i onih koji nisu podržavali ustaški genocidni režim. O tome govore dokumenti iz ove i prethodne tri moje knjige, štampane na više od 2.500 stranica.

Neki autori proturaju tezu da je to bio radni, a ne koncentracioni logor?

I pre dve decenije, u prvoj knjizi (1986), dokazivao sam da je to bio koncentracioni logor. Sada to ponavljam, ali u sintezi, uzimajući u obzir i tvrdnje da je to bio radni logor. Zar se deca uzrasta od nekoliko dana do 15 godina teraju na rad, zar se privode, kako su ustaše pisale, „radu, redu i stegi”?

Utvrđeno je, imenom i prezimenom, da je ubijeno 19.283 deteta, uglavnom Srba, Jevreja i Roma, i još mnogo neidentifikovanih žrtava, uglavnom Roma.

Šta kažu ustaška dokumenta?

U sijaset dokumenata i same ustaše pišu „Koncentracioni logor“. Istina o Jasenovcu se ne može zabašuriti tvrdnjama da je to bio „sabirni i radni logor“. Pobijaju to ne samo imena dece, nego imena i prezimena, kao i drugi lični podaci koje sam utvrdio do sada, za više od 80.000 ljudi usmrćenih u Jasenovcu, što nikako nije i konačni broj žrtava.

Do kakvih ste novih saznanja došli?

U ovu knjigu-sintezu uneo sam niz manjih ispravki i dopuna, na osnovu kasnijih saznanja. Proboj iz logora 22. aprila 1945. preživelo je, na primer, 124 logoraša, a ne 80 kako je navedeno u mojoj prvoj knjizi. Dok je četvrta knjiga štampana, ustanovio sam da ni podatak o 124 preživela nije tačan, jer sam pronašao još pet logoraša koji su se spasli.

Utvrdili ste njihova imena?

Svetozar Cikić, koji je preplivao Savu, umro je već 23. aprila 1945. na planini Prosari. Ostoja Mijić, Ostoja Popović i Dušan Prelić izašli su iz logora sat pre nego što je izbio ustanak. Spasao se i Ješup ili Jesup, Jevrejin, izgleda berberin, za koga još nisam utvrdio ostale podatke. U ovoj knjizi sam objavio devet dokumenata iz 1941. godine, 48 iz 1942. godine, 16 iz 1943. godine. Za period 1944–1946. objavio sam 24 dokumenta. Ukupno 98 dokumenata, plus 14 priloga, koje sam izdvojio kao specifične, jer su nastali nešto kasnije. Ovi dokumenti i prilozi potvrđuju stravičan zločin genocida koji su počinile ustaše NDH.

Koji su to dokumenti?

Objavio sam, na primer, naredbu o logorisanju svih učitelja i učiteljica – Srba, brojne spiskove logorisanih iz Sarajeva i Banjaluke, zatim svih Jevreja iz Sarajeva i svih Srba iz Bosanske Dubice, kao i dokumente o logorisanju 5.000 Srba u Staru Gradišku. Objavljujem i izveštaj da je od 4.211 Srba iz rejona Bosanskog Broda ostalo da se logoriše još 291 lice, a da je poslednjih 300 Jereja transportovano u logor u Jasenovac. Ustaše se hvale da su „rešile jevrejsko pitanje“ u 1942. i da je na početku 1943. u NDH spremno za logorisanje poslednjih 2.000 Jevreja, po grupama 20–150. Za 1944. i potonje godine dokumenti u većini slučajeva potiču od logoraša i očevidaca iz tog perioda. Što se priloga tiče, oni su svojevrsni dokumenti, nastali u bližoj prošlosti. U njima su podaci o broju ljudi za koje sam, imenom i prezimenom, utvrdio da su ubijeni u Jasenovcu, koliko je dece po godištima stradalo, tu je i osam spiskova ubijenih u Jasenovcu iz Čazme i okoline Laktaša, kao i dokumenti o radu Spomen područja Jasenovac tokom 20 godina.

Koje dokumente biste posebno izdvojili?

Izveštaje i zapise dr Josipa Ribolija i Riste Stjepanovića (nedavno je umro u Sarajevu) koji mi je lično dostavio i pune reči zahvalnosti za objavljivanje prve tri knjige o Koncentracionom logoru Jasenovac. Opširna je i dokumentacija o ekshumaciji u rejonu Stare Gradiške, kao i zapisnici zemaljskih komisija Hrvatske i pokrajinskih komisija Vojvodine.

Koja su bitna pitanja o Jasenovcu i dalje nerazjašnjena?

I posle 62 godine ne zna se broj ubijenih, ne znaju se njihova imena i prezimena. Bivša SFRJ nije naučno, pomoću statističko-demografskih metoda, a i drugih naučnih metoda, utvrdila koliki su bili demografski, a koliki ratni gubici u Drugom svetskom ratu, da bi na osnovu tih podataka mogli da se utvrde i realni gubici u logoru Jasenovac. Ne može se reći da se naučnici, istoričari, kao i neki amateri, nisu bavili tim problemom. No, njihovi rezultati se drastično razlikuju, a nekad su i neupotrebljivi. Sve to sam napisao u ovoj, četvrtoj knjizi. Saopštio sam to i 1997. na Prvoj međunarodnoj konferenciji o Koncentracionom logoru Jasenovac u Njujorku, a ranije sa Vladimirom Dedijerom objavio u knjizi „Protiv zaborava i tabua – Jasenovac 1941–1991”.

Procene o broju stradalih idu od 20.000 do 1.400.000 ubijenih. Najčešće je pominjana procena o 600.000–700.000 žrtava. Tokom 30 godina rada ja sam uspeo da utvrdim imena i prezimena više od 80.000 ubijenih, a za više od 3.000 stradalih još uvek nisam ustanovio imena. Ali, to svakako nije konačan broj jasenovačkih žrtava.

Izmišljotine

Proteklih nekoliko godina govori se o tome da je Jasenovac bio posle rata i komunistički – Titov logor. Šta na to kažete?

Najkraće rečeno, to su izmišljotine. Zasnovane su na navodnim otkrićima iz 1997, 1998. i 2003. izvesne gospođe Ljubice Štefan i fratra Vladimira Horvata iz Zagreba. Te tvrdnje nemaju nikakvog naučnog pokrića, nisu praćene nijednim dokumentom. Pop Horvat se nije zadržao samo na tome već tvrdi da je Jasenovac bio i logor za informbirovce. Pomešao je Jasenovac sa KPD Stara Gradiška Hrvatskog MUP-a. Tačno je da su tamo bili kriminalci, lopovi, zarobljene ustaše, a kasnije, 1948–1949. i informbirovci, većinom pripadnici JNA, oficiri koji su kasnije prebačeni u Bileću i na Goli otok.

Drugo sam se družio i sarađivao s Vladimirom Dedijerom, Jeftom Šašićem, Stjepanom Domankušićem, Ivanom Miškovićem, Miletom Milatovićem i drugima koji bi bar nešto zucnuli o tome, ako već nema podataka u dokumentima.