OUN – NATO: Tragična farsa u režiji „QUI PRO QUO“ (II)

Ne postoji ništa neobično u tome, što nadnacionalni lobi zauzima prve redove u sadašnjoj etapi krstaškog pohoda na Istok. I ne treba da se čudimo što je izbor za mesto specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija u Libiji pao na Britanca Jana Martina, čoveka koji nije poznavao zemlju, za koju je izabran. Pa, lepo je objasnio analitičar iz međunarodnog centra Džona Hopkinsa, da su „evropski stratezi, svakako oni iz Velike Britanije, hteli na tom mestu da vide predstavnika građanskog društva“.

Jan Martin je jedan od raznosača ideologije „novog svetskog poretka“, koji je uvek pri ruci kada treba da se opravda demonstrativno kršenje međunarodnog prava, i da pri tom ono ostane nekažnjeno… Bio je na čelu AmnestyInternational– organizacije koja se dobro potrudila da dođe do raspada SSSR-a, poslednjih godina je radio kao zamenik rukovodioca uticajne lobističke strukture iz Njujorka „Međunarodni centar za tranziciono pravosuđe“ (International Center for Transitional Justice). Centar je imao ne malu ulogu u tome, da se formula „Odgovornost da zaštite“  i ideje „liberalnog imperijalizma“, koje je on razrađivao, proguraju u OUN.

Diskusije o „autoritarnim režimima“, „nesposobnim državama“ i planovima za vojni obračun sa zemljama, koje pokušavaju da izbegnu prelaz na zapadne standarde, postoje odavno, i to nije prazna priča. Još 2002. godine taj isti Jan Martin je bio jedan od inicijatora seminara na visokom nivou u Parizu pod nazivom „Organizacija Ujedinjenih Nacija, Evropska Unija, NATO i regionalni učesnici“. Na seminaru su učestvovali najviši rukovodioci NATO-a, zamenik generalnog sekretara OUN, ministar odbrane Francuske i mnogo lobista na visokim položajima, koji su se specijalizovali na oružanim konfliktima. Već tada je u centar strategije Severno-atlanske alijanse postavljeno uvlačenje OUN u operacije NATO-a.Takođe je već tada bila pripremljena propagandna teza o „lažnoj alternativi“ mirotvornih organizacija  i konkretnije vojnih dejstava. Već tada je mešanje u unutrašnje stvari država koje su proglašene za „nesposobne“ razmatrano kao ideja „sa perspektivom“ [1] Jan Martin je na tom seminaru bio moderator panela, posvećenog mirotvornim operacijama, a glavni izveštač iz Saveta Evropske Unije je bio Robert Kuper,britanski diplomata, autor skandalskih publicističkih knjiga o „liberalnom imperijalizmu“ i otvoreni pobornik makiavelizma [2] u diplomatiji.

Manipulacije sa menjanjem smisla (quiproquo– jedno umesto drugog) poznate su još iz srednjeg veka, iz prakse  prevaranata-farmaceuta u Francuskoj, koje je opisao još Molijer, a koji su umesto leka bolesniku davali ili nešto neutralno, ili čak štetno. Docnije je iskustvo tih  prevaranata ušlo u praksu strateškog upravljanja rizicima, čak i u teoriju katastrofa. O tim podvalama na Zapadu je napisano mnogo naučnih radova. „Teorijom quiproquo“ [3] objašnjavana je čak  i najveća pre 11 septembra  katastrofa u civilnoj avijaciji – blizu aerodroma Tenerifi, 1977. godine. Govoreći popularno fenomen quiproquoje povezan sa konstrukcijama i prihvatanjem u celini lažnog smisla.

Da pogledamo, kako stvar stoji sa tim u poslednjim dokumentima OUN.

16. avgusta svet je iz rezolucije SB OUN br. 2009 saznao da se „mandatom“ OUN u Libiji osniva „Misija za podršku“, čija je skraćenica UNSMIL. Podsmevanje međunarodnom pravu ovde je sama formula “podrške“ jednoj strani u konfliktu – pobunjenicima, koji u rezoluciji figuriraju kao „zakonita vlast“. U tački 20 rezolucije 2009, u kojoj se pominju „mere, koje su date u paragrafima 6 – 12 rezolucije 1973“  o uvođenju zabrane letova, saopštava se, na primer, da „ukoliko dozvole okolnosti, uz dogovor sa vlastima se mogu ukinuti mere po kojima je uvedena zabrana letova“, a koje su pobrojane u paragrafima 6 - 12 i takođe, po dogovoru sa libijskim vlastima,  „ukinuti ovlašćenja koja su državama – članicama OUN data u tački 4 rezolucije 1973“. U novoj rezoluciji se namerno ne dešifruje smisao paragrafa iz prethodne rezolucije, a tačka 4 rezolucije 1973 je upravo davala ovlašćenje „svim državama – članicama, koje rade preko regionalnih organizacija ili sporazuma, da preuzimaju sve potrebne mere radi zaštite civilnog stanovništva i mesta gde oni žive, a koji se nalaze pod pretnjom napada u Libijskoj Arapskoj Džamahiriji, uključujući i Bengazi, ali isključujući pri tom mogućnost boravka inostranih okupacionih snaga u bilo kom obliku na bilo kom delu libijske teritorije“.

Uglavnom, po dogovoru sa vlastima, ukoliko okolnosti postanu povoljne, više nije obavezno da se štite civili i mesta gde oni žive, a boravak okupacione vojske na teritoriji Libije više se uopšte ne isključuje.

Čitalac ima pravo da postavi pitanje: kako je uopšte Generalna skupština OUN, u kojoj su predstavnici skoro dve stotine država, čija većina nikako ne predstavlja obožavaoce „zapadne civilizacije“ i saveznike NATO-a, mogla da glasa za priznanje otvoreno marionetskog Nacionalnog prelaznog saveta (NSP), koji je spremao bazu za okupaciju svoje zemlje, i to još uoči planirane diskusije o Libiji, uz učešće Afričkog Saveza, koji je za nacionalno pomirenje svih strana u konfliktu?

To „glasanje“ je skoro kriminalni roman. Prirodno da zvanična štampa nije mazila javnost detaljima o tome kako su „ustanici“ zauzeli u OUN fotelju  predstavnika zemlje, u kojoj se još uvek na sve strane ratuje, i čija zakonita vlada još nije sebi oduzela punomoćja. Samo su javljali da je 114 zemalja glasalo za priznanje Nacionalnog prelaznog saveta, da je 17 bilo protiv i da se 15 uzdržalo. Uzdržanost sredstava za javno informisanje u vezi sa detaljima je razumljiva. Da saopšte, na primer, da su za Nacionalni prelazni savet u Libiji glasali Sirija i Iran, to bi moglo da izazove nepotrebna smušena pitanja. Ali, radi se o tome, da Generalna skupština uopšte nije ni za kakvo priznanje NPSdirektno glasala (!). Kako se dvosmisleno konstatuje u kominikeu pres-službe OUN, „Generalna Skupština  dozvoljava  Libijskom prelaznom savetu da zauzme fotelju države-članice  Libije“. I tako su države, koje su glasale za formalno obaveznu proceduru potvrđivanja punomoćja zemalja koje će da učestvuju na zasedanju, zbog  podmetanja pogrešnog smisla, upale u nameštenu zamku.  Lukavom „priznanju“ su prethodili događaji, vrlo ukratko izneti u izveštaju Komisije za proveru ovlašćenja država-članica OUN, kojoj je predsedavao predstavnik Paname Pablo Antonio Talasinos. U izveštaju je rečeno da je „pomoćnik Generalnog sekretara za pravna pitanja objasnio Komisiji da se pitanje potvrđenja ovlašćenja  tiče samo zemalja koje su poslale svoj pristanak, a o ostalima će se naknadno saopštiti, te treba da se glasa za odobrenje onim, koji su predali podatke“ što je Komisija i uradila. Tačka 11 izveštaja Generalne Skupštine je samo preporučivala da treba da, „pošto se upoznala sa izveštajem Komisije za proveru ovlašćenja, kao i preporukama, koje ona sadrži, da se odobri izveštaj Komisije“ [4].

Predstavnici nekih zemalja, kada su dizali ruke zbog potvrđivanja preporuke Komisije za proveru ovlašćenja, izgleda, uopšte nisu razumeli za šta glasaju.

„Pomoćnik  generalnog sekretara za pravna pitanja“ čije ime u zvaničnom izveštaju nije saopšteno, odmah je 1. septembra postavljen na to mesto kako bi se Libija ubacila u dnevni red zasedanja OUN, odlično je znao svoj posao. Stiven Matijas je imao 20 godina iskustva na radu u američkom Stejt departmentu, uz rad na pitanjima veza sa OUN, a bio je i na samom izvoru kada su formirani međunarodni sudovi u Hagu, uključujući i Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju (MTBJ).

Elementarna zdrava logika, koja isključuje dvosmislenu zamenu pojmova, zahteva nedvosmislenu osudu čuvenog „humanitarnog bombardovanja“ suverenih država. Mirotvorci su – mirotvorci, agresori su agresori, lobisti su lobisti, a zaštitnici prava koji podržavaju manjinu u ratu protiv većine – to su neprijatelji građanskog društva. Kakvo može da bude „postkonfliktno uređenje“ zemlje – članice OUN, „kada Libija još uvek nije ni „post-Gadafi“? Poslednja primedba koju je načinio analitičar međunarodnog centra Džona Hopkinsa  odražava sada sve primetniju težnju američke akademske nauke da se ogradi od politike „međunarodne zajednice“ u Libiji. A poznati američki istoričar i politikolog Webster Tarpli je ovih dana objavio manifest [5] kojim se građansko društvo Amerike, koje se upravo budi, ograđuje od zamki quiproquo.Mudri savet istoričara-erudita onima, koji se danas u Americi približavaju sve većem pokretu protesta – nikakve apstraktne parole, nikakva dvosmislenost, borite se za konkretna prava takvih kao što ste i vi,i onih, kojima je još teže nego vama. Poseban delić u manifestu je posvećen Libiji: u one, koji pravdaju bombardovanja i nezakonite upade u tu zemlju, naučnik predlaže da se odmah posumnja i da se sa njima nikada više nema posla. 

Irina Lebedeva,