Kineski špijuni u lovu na antikvitete

Špijuni love S-300. FSB Rusije je saopštio da je uhapšen kineski državljanin, koji je prikupljao podatke o zetnitnom raketnom kompleksu. Specijalne službe su operaciju obavile još pre godinu dana, ali su informacije objavili tek sad, kad je stvar predata sudu.

Državljanin KNR Tun Šenjun uhapšen je 28. oktobra 2010. godine. Po podacima specijalnih službi krijući se iza dužnosti prevodioca zvaničnih delegacija pokušao je da kupi od ruskih državljanina „tehnološku i remontnu dokumentaciju za zenitsko-raketni kompleks S-300, koja sadrži državnu tajnu“. I radio je po zadatku kineskog Ministarstva odbrane. Saslušanja u vezi s predmetom su već završena, 4. oktobra je predat Moskovskom državnom sudu.

S-300 je zenitno-raketni kompleks (ZRK) srednjeg dometa – do 100 kilometara. On istovremeno može da pogodi 12 ciljeva. U naoružanje je S-300 uvršten 1979. godine, ali je i danas sistem u stanju da likvidira sve savremene vazdušne ciljeve – avione, krilate i balističke rakete. Međutim, nije baš najjasnije zbog čega se upravo Kina zainteresovala za ovaj kompleks, istakao je u intervjuu za „Glas Rusije“ stručnjak novina „Nezavisni vojni pregled“ Viktor Litovkin.

Radi se o tome što je Kini prodato preko dvadeset kompleksa S-300. Jasno je da kompleks koji smo isporučili Kini u ponečemu zaostaje u pogledu taktičko-tehničkih podataka od onog koji se nalazi u našem naoružanju. Međutim, u Kini su odavno naši kompleksi rastureni do poslednjeg šrafa i sad proizvode ove komplekse u svojim fabrikama i čak ih prodaju u celom svetu.

Zaista, KNR je dobila partiju S-300 pre više od deset godina. I kao što je to uobičajeno u Kini, brzo je započela njegovu proizvodnju za izvoz pod nazivom FD-2000. Činjenicu da je to „klon“ ruskog kompleksa u Pekingu nisu posebno ni krili. Međutim, očigledno je da Kinezi nisu uspeli da savladaju sav „fil“ ZRK. Ili su imali problema s remontom i održavanjem. Sudeći po obaveštenjima FSB špijuna je pre svega zanimala upravo dokumentacija vezana za remont.

Za poslednjih nekoliko godina to ni iz daleka nije prva i nije jedina „špijunska priča“ u kojoj stranci učestvuju u Rusiji. 12. maja ove godine u Moskvi je zbog osumnjičenosti za špijunažu pritvoren vojni ataše Izraela pukovnik Vadim Lejderman. Obaveštajac je pokušao da dobije podatke o vojno-tehničkoj saradnji Rusije s nekim arapskim državama i zemljama ZND. Lejderman je uhvaćen na delu i proglašen je za persona non grata. U avgustu 2010. godine radnik rumunske ambasade Gabriel Greku je pokušao da dobije od građanina Rusije tajne informacije vojnog karaktera. Greku je prognan iz zemlje. U aprilu 2009. godine ruske specijalne službe su u Sočiju presekle delatnost radnika gruzijske obaveštajne službe Mamukija Majsuradzea. Po podacima FSB agent je osim svega ostalog, trebalo da nabavlja podatke o pripremi za održavanje zimske Olimpijade-2014 u Sočiju. Svedočenja Majsuradzea su bila toliko dragocena da nije uhapšen, već je jednostavno proteran iz zemlje.

Simptomatično je to što je u poslednje vreme zapadna štampa puna članaka o „vojnom padu“ Rusije, razmatra koliko je zastarela tehnika koja se nalazi u naoružanju ruske vojske. Odakle takvo špijunsko interesovanje za zastarele primerke? – zainteresovao se „Glas Rusije“ kod člana Komiteta za bezbednost Državne dume Aleksandra Gurova.

Ima jako mnogo različitih izuma koji su ostali još iz vremena Sovjetskog Saveza – to su jedinstveni izumi, kojima nema sličnih u celom svetu. Ne samo to, naši naučnici imaju jako dobre mozgove, to je zaista tako. Zbog toga imamo već nove tehničke izume – i u naoružanju u namenjenih za održavanje. Upravo ovi pokušaji obaveštajaca i takozvanih špijuna da prikupe informacije govori o tome da u Rusiji nije sve baš tako loše kao što Zapad pokušava da predstavi.

Što se tiče predmeta ove špijunske drame – kompleksa S-300, - Rusija ga odavno ne proizvodi. Međutim, garantni rok eksploatacije ZRK je 25 godina, tako da će poslednji primerci poslužiti još 10 godina. Ruska vojska u rezervi već ima komplekse S-400, uskoro će stići – S-500. A ruski kompleksi protivraketne odbrane sledeće generacije se neće bazirati na kopnu, već u vazduhu. Vatrene vazdušne platforme ne samo da se izrađuju, nego se već i testiraju.