Koji bre fašisti, koji..?

U „anti-fašističkom“ maršu marširali su srbomrzci, potomci onih čiji su očevi poubijali Srbe i Jevreje u mađarskoj raciji. Isti oni danas branili su tobož sećanje na te iste žrtve polažući vence i cveće ispred spomenika žrtvama na Dunavskom keju. Šta je to sa ovim narodom? Pita li iko ovaj narod kako se oseća dok mu komunistički i ustaški kadrovi marširaju gradovima. Pita li ko ovaj narod kako se oseća dok mu učesnici „antifašističkog“ marša vrše metanije pred ustašom Antom Đapićem, poput one nesrećne Dulićke i tadašnjeg predsednika Skupštine Srbije Predraga Markovića. Ovo dvoje izroda je prisustvovalo svečanom ručku sa novim ustaškim poglavnikom. Simptomatično je da je ta poseta komandanta ustaških „postrojbi“(HOS) i sledbenika politike Ante Pavelića od ostalih neokomunističkih autonomaških srbomrzaca prošla potpuno neopaženo. Ovde mislim na Čanka i ostale što naivnima prodaju antifašističke parole.
 
Gde su tada bili protesti? Gde je tada bila njihova lažna politika antifašizma? Anti Đapiću vlasti Izraela nisu dozvolile ulazak samo godinu dana pre njegove posete Srbiji. Pogađate koji je razlog? Uputili su ga da odgovor na pitanje o zabrani ulaska potraži u centru Simon Vizental. U ovakvu kvislinšku Srbiju zlikovac ne samo da je dobro došao, već su mu počast ukazali i članovi Vlade i Skupštine kvislinške Srbije. Dakle, vođa i komandant zloglasnih ustaških paravojnih formacija , čiji su odredi harali po Krajini u crnim uniformama sa ustaškim obeležjima i vršili naj strašnije zločine nad Srbima, za kvazi antifašiste je rado viđen gost, dok im sa druge strane smetaju srbska deca. I šta rade? Pozivaju na linč! Kažu: „Otpor po svaku cenu“. Traže krv srbsku.
Nije im dosta one prolivene od strane njihovih prijatelja i srbskih krvnika, fašista poput ovog prokletog Đapića. Nije im dosta što su im preci, da li u mađarskim, ustaškim ili u komunističkim uniformama istu tu krv srbsku u potocima prolivali. I ne samo da im nije dosta, već danas potomke žrtava prikazuju kao dželate, a sebe kao poštovaoce i branitelje časti i mirnog sna tih žrtava. Treba li ponavljati antisrpske stavove vodećeg fašiste među samozvanim antifašistima Nenada Čanka, o tome kako je „pobuna Srba u Hrvatskoj imala isključivo ulogu obarača za aktiviranje rata u Bosni“, dok se srbski narod borio za opstanak i ostanak na svojim ognjištima. Fašista koji se zalaže za “Vojvodinu Republiku” organizuje demonstracije protiv onih Srba otrežnjenih od decenijskog mamurluka koji jasno i glasno govore da se to nikada neće i ne sme desiti, protiv onih kojima je ustaštva i kominternovaca poput Čanka, preko glave.
 
Dok sam gledao ovu paradu fašista ustaškog tipa, sa kojima su ruku pod ruku išle sve antisrbske organizacije koje trenutno deluju na području vazalske Srbije, primetio sam da su se nad njihovim glavama vijorile neke veoma čudne zastave. Zanimljivo je i to da se srbska zastava mogla videti jedino kod one grupe mladih ljudi koje su ove ustaše optužili za neonacizam i zbog kojih su tobož i izašli na ulice da „prosvjeduju“.
To što fašisti glume antifašiste, možda i ne treba da nas čudi. Dovoljno je da pogledamo delove biografije današnjih „antifašista i boraca protiv nacionalizma“, pa ćemo videti o kakvim se tipovima radi. Neki od njih koji su danas na vodećim pozicijama u antisrbskim strankama i pokretima, poput kleroustaškog pokreta LDP, koji sve svoje snage upinju da nam dokažu da se moramo stideti sami sebe jer smo Srbi, u prošlosti su, verovali ili ne, bili nacionalisti. Bar su se tako predstavljali dok im je to odgovaralo.
 
Uzmimo za primer istaknutog funkcionera i jednog od glavnih ideologa Liberalno Demo(no)kratske Partije – istoričara Nikolu Samardžića, koji je na ovogodišnjim izborima bio kandidat za poslanika antisrbske koalicije okupljene oko ove partije. Tekstovi i izjave ovog novopečenog „antifašiste“ potpuno su u skladu sa programom partije kojoj pripada, tako da ako ste upoznati sa tim, znate da se radi o: kritici srbskog nacionalizma, liberalizmu u svakom vidu, zagovaranje pristupanja EU po svaku cenu, dobrovoljno odricanje od dela teritorije države Srbije (Kosovo i Metohija) itd.
 
Međutim, većina nije upućena da je ovaj vazal devedesetih godina podjednako žustro zastupao dijametralno suprotne stavove od ovih gore navedenih. Naime, u periodu od 1991 do 1994 je bio stalni saradnik nacionalističkog, pročetničkog (a neko vreme i proljotićevskog) časopisa „Pogledi“, u kome je zastupao izrazite anti-evropejske (u smislu protiv EU), nacionalističke a ponekad i rasističke stavove.
Tako recimo današnji „evropejac“ Nikola Samardžić u Pogledima od 27. novembra 1992, u članku pod nazivom ZDANJA EVROPSKOG VAVILONA između ostalog kaže:
„Istorija evropskog ujedinjenja je priča o diktaturi multinacionalne birokratije i njenom postupnom preuzimanju vlasti od institucija nacionalnih država, perfidno uvučenih u lavirint evropskog ujedinjenja, kojem kao da nema izlaza“.
Dalje u istom tekstu ovaj današnji srbomrzac i „anti-nacionalista“ veli:
„Već treći put u istom stoleću, podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana.
To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samim. Neobično pokajanje koje se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnog razaranja, samo je početak prihvatanja logike diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećanja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srbskom slučaju, za one nepoćudne se razgrađuje sistem prinude čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima Zalivskog rata“.
 
Vidite kako Samardžić govori o prekoračenju postupka koje nameće samoodbrana, i zaključuje kako su Srbi stekli pravo na to, a danas kao vazal istih onih protiv kojih je do juče govorio i pisao, to pravo želi da ospori srbskim mladićima optužujući ih za fašizam, ili ajde da ovde iskoristim upravo Samardžićeve reči:
„Pretećim lavežom on zapravo nastoji zaglušiti sve koji podižu glas u korist sopstvene nacionalne emancipacije, autonomne i autohtone, odbijajući da priznaju diktate inostranih centara moći, najzad i da se zanavek potčine nehrišćanskom i antievropskom mraku i čamotinji, načelima beskrajnog obrta finansijskog profita i nadnacionalne prosečnosti, ropskom principu jednakosti u istom“.
A što vam danas smetaju borci protiv tih ropskih principa gospodine Samardžiću?
Da niste uštinuli koje parče u onom „beskrajnom obrtu finansijskih profita“ o kojima ste govorili, pa ste i sami postali obrtnik i jurišnik na one koji se tim diktatima ne misle pokoravati.
Svima je jasno da kleroustaška partija LDP na sva zvona zvoni o srbskim zločinima u proteklom ratu.
 
Pomenuh na početku ovog mog kratkog osvrta da je upravo Samardžić jedan od glavnih ideologa ove (još uvek nezabranjene) antisrbske partije, pa nije zgoreg da vidimo šta je ovaj današnji „zaštitnik žrtava srbskog nacionalizma“ pisao za vreme rata u Bosni:
„U zvanično neobjavljenom svetom ratu, uvezeni muhamedanski talog sakupljen po beskrajnim pustarama Bliskog i Srednjeg istoka, samom svojom pojavom na evropskom kontinentu, a naročito bestijalnim zverstvima, bacio je pod noge najsvetlije simbole hrišćanske i viteške tradicije, te najčasnija oslobodilačka načela, utkana u temelje moderne evropske civilizacije. Rasplamsavanje ratnog sukoba u BiH, a naročito rehristijanizacija pomenutih predela začudo se, međutim, protivno bazičnim evropskim interesima u ložama evropskih moćnika proglašavaju srbskom agresijom. Delimično krivicom srbokomunističkog establišmenta, srbsko pitanje je zaobilaženo u međunarodnopravnoj praksi, bez obzira što su Srbi, poglavito u oblastima Hercegovine i Bosne, u međuvremenu, od 1941 do danas, postali manjina ili sasvim nestali, podlegavši genocidnim pogromima u godinama Drugog svetskog rata, da bi u potonjem razdoblju mira i dalje bili izloženi političkim progonima, te nasilnom i perfidnom proterivanju.(Ne zaboravljajući one procese u kojima se jedan deo srbskog nacionalnog korpusa u BiH utopio u mešovitim brakovima, komunističkoj tupavosti ili mentalnoj islamizaciji)“.
 
Eto kakvi se ljudi kriju među današnjim „antifašistima i antinacionalistima“. Golubovi preletači, prevrtljivci i lažljivci, koji svoju veru daju za večeru a otadžbinu za šaku evra i nehlađenu koka-kolu na međunarodnim brifinzima. Oni koji se okreću kako koji vetar jače dune proganjaju one koji se svojih nacionalnih ubeđenja ne odriču ni za kakve pare i privilegije ovoga sveta. Verovatno će čitaocima biti neverovatno kada čuju da je za Poglede u isto vreme kada i Samardžić, (do duše ređe nego on koji je bio stalni saradnik), pisao još jedan srbski izrod – Biljana Srbljanović. U to se možete uveriti prelistavajući arhivu ovih nacionalističkih novina.
 
Kako bi pokazali lukavstvo današnjih „boraca za ljudska prava“, pozabavićemo se ovde još jednim izrodom, ovoga puta iz separatističke ustaške Lige Socijaldemokrata Vojvodine. Reč je o sadašnjem menadžeru opštinskog odbora ove crnokošuljaške Lige iz Vršca, Dragoslavu Aleksiću, koji je isto kao i Samardžić bio kandidat za poslanika na lista antisrbske koalicije, i koji je, isto kao i on nekada zastupao nacionalističke stavove.
Do 1996 godine, tačnije do početka masovnih protesta protiv režima bio je član SPS-a.
Kao kandidat Miloševićeve partije bio je i gradonačelnik grada Vršca.
Učestvovao je kao srbski dobrovoljac u oslobođenju Vukovara, i evo kako je tada u izjavi reporteru RTS-a objašnjavao svoje viđenje rata i njegovog dobrovoljnog učešća u istom:
„- Voditelj vesti: “Među dobrovoljcima i rezervistima koji odlaze na ratišta u Hrvatsku nalaze se i narodni poslanici Skupštine Srbije. Do sada je više od dvadeset poslanika obuklo vojničku uniformu. Na teritoriji zapadnog Srema je i narodni poslanik Dragoslav Aleksić.”
- Dragoslav Aleksić: “To je patriotska dužnost i zato sam i ja tu, i sa namerom da se izborimo zajedno svi sa Jugoslovenskom narodnom armijom, da se izborimo za Srbe van Srbije, kao i da sprečimo eventualne upade neprijateljskih jedinica na teritoriju Republike Srbije, što se sad nažalost dešava u poslednje vreme. Ali smatram da uz odgovarajuća dejstva, kao i uz jedno jedinstvo koje je neophodno, jedinstvo u Srbiji, da možemo da ostvarimo ciljeve koje imamo.”
- Reporter: “Gde je teže, u Skupštini ili na frontu?”
- D.A.: “U Skupštini.”
- Reporter: “Zašto?”
- D.A.: “Zato što je ovde jedinstvenije. Tamo je sasvim drugačija situacija, nažalost.”
 

Nenad Čanak kao glavni glasnogovornik protivu samo njemu znanog fašizma u Srbiji. Da li to pravi fašisti hoće da skrenu pažnju na sebe ili su od nekog „Soroša“ dobili pare da Srbiju proglase fašističkom državom
Današnji “borac protiv fašizma i nacionalizma” i “borac za ljudska prava”, vojvođanski autonomaš i sledbenik politike “Srbi su krivi za rat-Srbi su krivi za sve”, krajem decembra 1991 godine sa skupštinske govornice u Narodnom Parlamentu poziva na streljanje dezertera i izjavljuje sledeće:
“Mora se prestati sa davanjem maltene moralne i svake druge podrške takvim ljudima. I ne samo ljudima već i takvim organizacijama i krenuti sa jednom ozbiljnom akcijom propagandne prirode; to je najbolje, dakle političkim sredstvima. A tamo gde je to jasno, gde ne može da pomogne ni to, onda sprovesti mere koje svaka država koje drži do sebe I koja ima određene ciljeve, mora da učini, a to je zatvaranje, a ako treba i streljanje. Jer ako mi ne streljamo njih, oni će nas”.
I Staljin bi pozavideo Aleksiću na ovome. A šta bi se kojim slučajem desilo da je ovaj Aleksićev predlog usvojen u Narodnoj Skupštini. Danas bi prvo streljali njega i šefa njegove crnokošuljaške Lige, a onda i svu njihovu antisrbsku koaliciju koja se zalaže za nezavisnost Kosova. Pa zar nije upravo Nenad Čanak pozivao na dezerterstvo i otvorenu izdaju nacionalnih interesa?
 
Ima još mnogo primera ovih današnjih “supergrađana” i evroslinavaca, poput onog Milutina Petrovića koji je nekada pisao za ultranacionalističke “Nove Ideje” Dragoslava Bokana a danas osmišlja kampanju za srbomrzački klan LDP, ali njima ćemo se pozabaviti u nekim budućim člancima. Cilj ovog kratkog osvrta je da makar malčice dotaknemo profile ličnosti onih koji bi danas da zabranjuju i zatvaraju sve one koji se njima ne sviđaju, to jest sve one kojima je nacionalni interes još uvek bitan i koji se svojih korena i svoje tradicije ne odriču tako lako. Takvi se danas proglašavaju fašistima i neprijateljima, dok se oni pravi fašisti i istinski neprijatelji srbskog naroda sakrivaju pod plaštom “građanskih opcija” i “boraca za ljudska prava” potpomognuti medijskim desantom antisrbske histerije. Nemojmo se čuditi ako uskoro u srbskim školama izbace Njegoša jer bi ovi slinavci zbog “Gorskog Vjenca” mogli lako da ga okarakterišu kao fašističkog pesnika.
Oni neće stati, i njihove podle, lažne hajke neće prestati dok god im narod srbski ne stane petom za vrat i dok god im iz tih zmijskih usta ne istisne i poslednju kap tog poganog antisrbskog otrova kojim slabe truju a proste vređaju. Što ih pre budemo najurili to ćemo se pre izlečiti od posledica otrova koji su do sada ispustili. Ne zavaravajmo se što ih je malo.
Otrov se drži u malim bočicama, ali truje mnoge.