ULTIMATUMI, USTUPCI I UZMICANJA

 Petog oktobra 1880. iz Beča je u Beograd stigao  Ultimatum .

Austrougarska vlada stavila je srpsku vladu pred dramatičan izbor, odnosno pred svršen čin. Ili će politički kapitulirati i potpisati sa Bečom trajni trgovinski ugovor,  koji susednoj Monarhiji obezbeđuje status „najvećma povlašćene nacije, bez budi kakvih ograničenja“[1], ili će se suočiti sa pogibeljnim iskušenjima carinskog rata. U praksi ta vrsta rata otpočela bi zatvaranjem austrougarskog tržišta za srbski izvoz, a završila bi se, prema zamislima stratega iz Beča, ili bespogovornim potčinjavanjem, ili konačnim slomom srpske privrede.Jovan Ristić (1831-1899), onovremeni prvi srbski ministar, opirao se i odolevao pune dve godine pred otvorenim nasrtajima, pritiscima i ucenama moćnog suseda i nastojao da se u ugovor unese klauzula o uzajamnosti.. U tom cilju njegova vlada sklopila je 1879. privremene ugovore sa drugim državama, poput Engleske, Rusije, Italije, Švajcarske i Belgije, koji su uključivali reciprocitet, a sve u nadi da će oni poslužiti kao obrazac za sklapanje tragovinskog ugovora i sa Austeo-Ugarskom. Ispostavilo se, međutim, da su ti napori bili uzaludni i da se Beč kruto i nepopustljivo pozivao na član 37. Berlinskog ugovora, koji je predviđao da se u Srbiji ništa neće menjati do zaključenja novih ugovora. Svoj isključivi stav prema Srbiji austrougarska vlada zasnivala je i na ugovoru koji je sklopila sa Turskom  još 1862,  a koji joj je omogućavao da proizvoljno nameće visoku carinu na robu uvezenu iz Srbije.Tadašnji knez, a od 1882. kralj Milan Obrenović (1854-1901), koji se avgusta 1880. banjao u mondenom Išlu, pisao je odatle Ristiću i predlagao mu da potpiše ugovor sa Austro-Ugarskom „ jer ja ga smatram takoreći Kaliforniju za Srbiju, dok ekonomski rat sa njom smatram za našu i ekonomsku i političku propast“.[2]U vreme ovog dopisivanja kneza Milana i Ristića na dnevnom redu se ponovo našlo pitanje otplate dospelih kamata na kredit koji je Srbija zaključila u Rusiji 1876. Samo na ime interesa, koji nije plaćan od 1876. do 1880.  državni dug Srbije iznosio je 3 300 000 dinara. Trećina od te ukupne sume odnosila se na neisplaćene kamate na ruski zajam. Ili još preciznije : Srbija je dugovala Rusiji 442 729, 20 rubalja, ili 1 106 823 dinara. Ruski car Aleksandar II lično je platio taj dug i to se vodilo „kao poklon srbskoj državi“.[3]

 I

Smatrajući izlišnim Knežev poziv da dođe u Beč i da  lično sa baronom Karlom Hajnrihom Hajmerleom, ministrom spoljnih poslova Monarhije, razreši spor, Ristić otpisuje Visočanstvu i daje mu jedan mudar savet i jednu obistinjujuću prognozu. Naime, Ristić opominje da „ što više budemo popuštali to ćemo sve veće žrtve prinositi jednom zlu...[4] On svog „pretpostavljenog“ i u banji proročki obespokojava uverenjem da će između Srbije i Austro-Ugarske kad-tad doći do „ekonomskog zapleta“.[5]Kada je do tog „ekonomskog zapleta“ došlo, akteri ove prepiske bili su već pod zemljom. Onaj koji je sanjao Kaliforniju za Srbiju, apsolutno potčinjenu habsburškim intersima, već pet godina je počivao u krajnjem zakutku tuđe zemlje, kada je na samom početku 1906.  Beč objavio Carinski rat Srbiji. Iz tog rata Srbija je izašla sa najpoželjnijim rezultatom, proširujući svoja tržišta na Nemačku, Francusku, Rusiju, Englesku, Švajcarsku... Ona je neometano povisila cene svojih proizvoda, i što je najvažnije, konačno se tek u tom ratu oslobodila ekonomske zavisnosti od susedne Monarhije.Kao liberal po političkom ubeđenju i suverenista po svom državničkom stavu, Ristić se u upravljanju zemljom držao uravnoteženog spoljnopolitičkog kursa. Trudio se da ni sa jednom velikom silom ne zateže i do kraja ne zaoštrava odnose, ali je u taktičkim popuštanjima uvek tačno prepoznavao „crvenu liniju“ preko koje ni za živu glavu nije prelazio. To ga je u prvi mah koštalo premijerskog položaja, a njegove liberale  pozicije vladajuće partije u zemlji. Presudnu ulogu u Ristićevom demisioniranju odigralo je, ipak, njegovo odbijanje da primi Ultimatum od petog oktobra 1880.Za razliku od svog premijera, brzopleti i lakomisleni Knez stao je otvoreno na stanovište da je sudbinu Srbije nužno predati u ruke jednom jedinom moćnom zaštitniku. Onom koji stoluje u „carskoj Vieni“. Zato on i u drugom pismu ponovo poziva Ristića da dođe u Beč i rezolutno mu saopštava „...da sve na svetu treba da pokrenemo da ne dođemo u sukob sa Austrijom ni na kom polju, pošto je u mojim očima  ona sa Nemačkom jedina kadra da zaustavi obrazovanje na Balkanskom poluostrvu San-Stefanske Bugarske, tj. jedne Slovenske države jače nego Srbija“.[6]I ovaj drugi Knežev poziv da lično dođe u Beč Ristić je učtivo odbio, uz krajnje ubedljivu argumentaciju, izloženu tonom samouverenog i iskusnog diplomate.  

II

Ristić, je - u nameri da izbavi Srbiju iz vrlo nezavidnog ekonomskog  položaja -  velike nade polagao u Rusiju. O tome svedoči i Memorandum, kojim se njegova vlada još krajem oktobra 1878. obratila ruskoj vladi. U tom obraćanju, koje na momente poprima skoro vapijući ton, srbska vlada traži od ruske da je zaštiti od „ austrougarske napasti“.„Vlada u Beogradu je smatrala da bi zaključenje carinskog saveza, za sobom povuklo i zahtev Austro-Ugarske da se zaključi i `politički savez`, čime bi ona `uvećala svoju moć do razmera, u kojima bi se njene posledice osećale na celom Balkanskom poluostrvu.“[7]Stoga je predlagano da se prvi trgovinski sporazum sklopi sa Rusijom, i da on posluži kao obrazac koji ni druge države ne bi mogle da ignorišu. Tadašnji zvanični Beograd izražavao je čvrsto uverenje da je „... Rusija, kao slovenska sila, pozvana da postane centrom, oko koga trebaju da se grupišu svi drugi slovenski narodi; pa ona treba da im da svoju moćnu potporu, kad se one naprežu da se spasu od trgovinskog i političkog gospodstva jedne tuđinske rase“.[8]Velika očekivanja, međutim, dala su više nego skromne rezultate. Ruska vlada nije bila spremna da sa srbskom potpiše trajni trgovinski ugovor, već se zadovoljila sklapanjem Privremene trgovačke pogodbe između dve zemlje. Nju su u Beogradu, 31. maja 1879. potpisali Jovan Ristić i ruski poslanik Aleksandar Persijani. Važnost joj je bila oročena na godinu dana, no iako je sadržala odredbe o najvećem uzajamnom povlašćenju u međusobnoj trgovini, ona nije pokrenula tešnju privrednu saradnju između država potpisnica.Doduše, slavenofilski raspoloženo javno mnenje u Rusiji neprekidno je zvonilo na uzbunu i tražilo od svoje vlade da se odlučno uključi u trgovinsko-ekonomsku utakmicu sa crno-žutom monarhijom na Balkanu. Takvi apeli, međutim, nisu naišli na pozitivan odgovor službenog Sankt Petersburga.Šta je bio razlog toj ravnodušnosti i trgovinskoj pasivnosti Rusije u Srbiji i na Balkanu?Još na Berlinskom kongresu proslavnjeni ruski diplomata Aleksandar Mihailovič Gorčakov (1798-1883) je izjavio „... da Rusija u zemljama Balkanskog poluostrva nema nikakvih materijalnih interesa koje bi sledila“.[9] Njegov kolega, baron Aleksandar Genrihovič Žomini (1814-1888), posredno je ukazivao na primarne interese Rusije na Balkanu. Pišući Nikolaju Karpoviču Girsu (1820-1895), koji je kasnije postao ministar spoljnih poslova Rusije, Žomini veli da bi za Srbiju bilo bolje da svoj nacionalni ponos podredi svom materijalnom napretku. Da je za Beograd korisnije da prihvati ponuđeni trgovinski ugovor iz Beča, pod uslovom da ga on ne odvuče u protektoratski zagrljaj Habzburške monarhije. Sredstva izvučena iz te saradnje, smatrao je Žomoni, Srbija treba da uloži u povećanje „... vojne snage zemlje, s obzirom na krizu koja će jednog dana odlučiti sudbinu čitave istočne Evrope“.[10]  

III