„Upravo u ovom trenutku NATO-KFOR i EULEKS spremaju se da postave kosovsko-albansku carinu i pograničnu policiju…narušavajući mandat koji im daje Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti. Nijedno pitanje o tome od ove publike! Ima li Srba u ovoj prostoriji?“ Tako je započeo izlaganje na Beogradskom bezbednosnom forumu ambasador Rusije Aleksandar Konuzin, kojim je izazvao histeričnu reakciju, nažalost, u našoj zemlji dominantnih prozapadnih medija.
Naravno, Konuzin, kao i politički misleći deo srpske javnosti, dobro znaju da su spomenuti skup organizovali oni kojima nisu bitni srbski interesi, odnosno koji lobiraju za račun Vašingtona i Brisela, te da su u njegovom radu, uglavnom, učestvovali njima slični „eksperti“. Otuda, iako je pitanje formalno postavio njima, ono je upućeno onima u srbskoj vlasti koji nastoje da ostave utisak da kolaboriraju sa „osovinom zla“ koja radi protiv Srbije kako bi umanjili štetu, a ne iz uverenja da je za Srbe dobro da budu „saveznici“ sa svojim neprijateljima. Štaviše, ono je, verovatno, upućeno i srbskoj javnosti generalno.
Jedan naš ugledni sociolog, u vezi sa zbivanjima devedesetih godina napisao je: „Međunarodna izolacija zemlje dramatičnih razmera praćena je intenzivnim kontaktima međunarodnih institucija sa svakom organizovanijom antirežimskom inicijativom (bilo da je dolazila iz krugova opozicionih stranaka ili iz civilnog društva), koji su često uključivali i izdašno finansiranje“. Sve to znamo, ali da ne bi ispalo da mi se priviđaju „zavere prljavog Zapada“, citiram autora sa izrazito prozapadnim stavovima.
Iz njegovih reči jasno je da su oni koji su vodili ratove protiv Srba istovremeno finansirali veliki deo aktera na našoj društveno-političkoj sceni. Da li su to radili da bi oni delovali u njihovom interesu ili kako bi Srbima bilo bolje? Odgovor je jasan. A ti politički činioci o kojima govorimo – u ogoljenom antisrbskom ili bar oportunističkom vidu – danas drže vlast u Srbiji i kontrolišu najveći deo njenog medijskog prostora, odnosno na osnovu podrške koja iz toga proizlazi njihove kolege imaju dominantnu ulogu (iako su tek njegova manjina) u nevladinom sektoru. Pa kakvi ako ne antisrbski i antiruski mogu da budu bezbednosni i drugi forumi koje oni organizuju? Zar je neobično što je tako?
SUVERENA DEMOKRATIJA
Živimo u napola okupiranoj zemlji. Oni koji su na nju izvršili agresiju 1999. godine sada imaju nadzor nad njenim državnim institucijama, ali on je ipak krhke prirode. Za njih je problem srbski narod koji je iako željan boljeg života i umnogome opijen propagandom, nespreman da prihvati razaranje svoje zemlje. Stoga, moraju postepeno, tehnikom „kuvanja žabe“ da rade ono što su naumili kako bi svoje planove do kraja realizovali, odnosno kako ne bi razdrmali srbskog, ako ne lava onda bar vuka, koji sada apatično i zbunjeno posmatra šta se sa njim čini. Tačnije, morali su tako da postupaju. Pitanje je da li je i dalje tako?!
Zapad je već toliko daleko otišao u antisrbskom delovanju da otpočinje agresiju i na etnički, a ne samo državno-istorijski (kao što je ceo KiM) srbski sever Kosova, a mi i dalje to krotko trpimo. Naša vlast tvrdi da će Kosovo nepokolebivo braniti, ali samo diplomatskim sredstvima, što malo znači dok se NATO tenkovi spremaju da razbijaju srpske barikade i za Tačija osvoje južne obronke Kopaonika. Što se naroda tiče, on negoduje, ali još ne pokazuje spremnost da mnogo burnije izrazi svoje nezadovoljstvo i svestrano podrži ugrožene delove nacije. Nažalost, na to ga jasno i odlučno ne pozivaju čak ni nacionalno opredeljene stranke. Kada je tako, a jeste, razmilimo da li je umesno pitanje Konuzina: „Da li vas je briga za sudbinu vaših sunarodnika?“
Rusija, u duhu svoje doktrine „suverene demokratije“, izbegava da se meša u unutrašnje poslove drugih država. Ko god je u njima na vlasti, dok je to moguće, pokušava sa njima da gradi obostrano korisne odnose. Jasno, u okvirima državnih interesa i istorijskih veza koje ima sa konkretnim zemljama. Tako stvari stoje i kada se radi o Srbiji.
Veliki deo srpske patriotske javnosti, kao i intimno autor ovog teksta, zbog toga su nezadovoljni. Jer, mislimo da kada već Zapad razvija i podržava antisrpske faktore u Srbiji, Rusija bi bar trebalo da koliko-toliko aktivno podrži srpske patriotske snage, koje su po pravilu, u skladu sa našom tradicijom, ujedno i prijateljski nastrojene prema Rusiji. Moskva bi tako – jačajući svoj politički, medijski i NVO uticaj – radila i direktno i indirektno u prilog svojih interesa, jer bi pružila potporu opiranju punom uvlačenju još jedne zemlje u evroatlantsku mrežu.
Srbija nema veći vojni značaj kada se radi o bezbednosti Rusije, ali ima simbolički, koji bi bio osetan kada bi ponovo otpočelo pre nekoliko godina zaustavljeno širenje NATO-a. S druge strane, Srbija vođena nacionalnim snagama za Rusiju bi bila pouzdani prijatelj, a u okolnostima kada ih ona i nema baš mnogo, koliko god mi bili mala zemlja, to nije bez značaja. Nije nebitno da li će Srbija energično podržati ruski predlog Ugovora o evropskoj bezbednosti i druge inicijative, iskreno sarađivati sa ODKB-om, biti prijateljski nastrojena prema ruskom kapitalu, te sa Rusijom razvijati stvarno energetsko i svako drugo strateško partnerstvo ili će biti ako ne deklarisani američki saveznik, onda bar evroatlantski trojanski konj.
SOPSTVENA KRIVICA
Ruska Federacija nije ni SSSR, ni carska Rusija. Nema ni ideološki naboj tih „imperija“, niti je moćna kao one. Današnja Rusija uostalom i ne pretenduje da bude globalna supersila, već nastoji da pragmatično štiti svoje državne, kako vojno-političke, tako i ekonomske, regionalne i globalne interese. Njih svakako ima i na srbskom državno-etničkom prostoru. No, nije na nama da određujemo rusku politiku, te kako će se za svoje interese boriti. Dopadalo nam se ili ne to što Rusija mnogo energičnije, od Libije, pa do Balkana, ne izađe na crtu Americi, moramo da imamo u vidu da nama treba ruska pomoć, a ne Rusima naša. Ali i činjenicu da nam Rusija, za razliku od Zapada, ništa nažao nije učinila, a da nam u vezi sa Kosovom uistinu mnogo pomaže.
Uostalom, njena stvar je koliko će i na kojim poljima da nam pomogne, a nema sumnje da nam nigde ne odmaže. Naše je da se trudimo da svoje interese što više učinimo kompatibilnim ruskim i da zainteresujemo Moskvu da koliko god je to moguće iza njih još čvršće stane. Međutim, i u okolnostima kada je jasno da Zapad protiv nas totalno neprijateljski deluje, naša vlast nije spremna to da čini. Čak i nova faza evroatlantske agresije protiv Srba nije navela režim da se okrene od evroatlantskih centara moći. A ako progutamo i novu „pilulu“ nacionalnog poniženja i prihvatimo da sever Kosova bude okupiran, onda nas više ništa ne deli od članstva u NATO-u. Pašćemo na dno u svakom pogledu. Postaćemo i zvanično „saveznik“ sopstvenih neprijatelja.
Da nije odlučnog stava Moskve u vezi sa pitanjem Kosova, žuti režim bi zarad „evropskih integracija“, i to u vezi sa s svakim njegovim delom, već uradio šta hoće Vašington i Brisel. Ali, pošto je jasno da Rusija odlučno brani srbsko Kosovo, kako u UN, tako i lobiranjem u mnogim zemljama koje ga nisu priznale da i nadalje to ne učine, oficijelni Beograd ima problem. Ne može da nabedi Rusiju da nam nije pomogla i time opravda svoje dizanje ruku od KiM. Opet, pošto je dara prešla meru, Rusija je preko svog ambasadora u Srbiji na indirektan način reagovala neobično oštro. Tek da se svi na vreme obaveste ko će biti kriv ako politika odbrane Kosova i Metohije doživi potpuno urušavanje. To je već na pomolu, a žuti režim samo kupuje vreme dok ne prođu izbori.
Ako padne sever Kosova za to neće biti kriva Rusija već srbska vlast, pa i naše društvo. Na nama je da se izborimo da Srbija bude srbska, a ne antisrbska država. Nije posao Moskve da se bavi našim (a)nacionalnim metamorfozama. Njeno je da pruži ruku nacionalno odgovornoj Srbiji, koja bi bila spremna da sa Rusijom gradi savezničke odnose, a siguran sam – ma koliko Kremlj vodio pragmatičnu politiku i izbegavao konfrontacije sa Zapadom – to ne bi izostalo. A tek ako bi se kojim slučajem desilo suprotno imali bi pravo da se ljutimo na Putinovu Rusiju kao na onu Jeljcinovu, koja nas je pustila niz vodu kao što je to učinila i sa desetinama miliona Rusa u drugim sovjetskim republikama. To je bila Rusija taman onoliko koliko je Srbija država koju vode Tadić, Šutanovac i njima slični. Pokušajmo da stišamo emocije i pogledajmo stvari realno.
MINORNI OBJEKAT
Današnja Rusija je nešto sasvim drugo. Ipak, ma koliko bio rusofilski nastrojen, i mene je zabolelo dok sam slušao sledeće reči ruskog ambasadora: „Da li Srbija ima neki interes u vezi sa globalnom sigurnošću? Da li se radi o minornoj zemlji bez globalnih interesa? Da li se samo pravite da ste subjekat u međunarodnim odnosima, a zapravo ste sam objekat?!“ No, Konuzin je u formi pitanja rekao puku istinu. Za nas bolnu, ali nespornu. Sami smo krivi što je tako.
Dozvolili smo da Srbija postane protektorat, i to onih država koje su prema njoj neprijateljski nastrojene. I dok nam otimaju još jedan deo teritorije, njihov „nevladin sektor“ u Srbiji, uz učešće predstavnika režima, s jedne strane, ma koliko manipulacijama to prikrivali, za nas po NATO receptu razrađuje platformu autonomije Srba u okviru nezavisnog Kosova, a s druge strane, organizuje bezbednosne i slične forume sa panelima tipa „Preokret u arapskom svetu i njegove posledice“ ili „Rusija i Evropa: partneri ili suparnici“. Pri čemu se obično Moskva proziva kao da je ona, a ne Vašington, prestonica države koja je najveća pretnja Srbiji.
Budući da je tako, bilo bi neprimereno da ruski ambasador nije reagovao, a ne kao što antiruski krugovi tvrde to što je reagovao. Sramota je što mnogo žešće ne reaguje srbska patriotska javnost dok se okupatorske kandže zarivaju u sever Kosova, a petokolonaši od nas još prave i budale pričajući nam da smo na pragu „kompromisa“ sa Zapadom. Baš takav bi kompromis Beograd napravio sa Austro-Ugarskom da je 1914. godine prihvatio ultimatum, te pustio njenu policiju da vršlja po Srbiji
Nismo pristali da postanemo kolonija crno-žute monarhije i odbranili smo svoju državnost. Ali, već tada su mnoge naše mane – od sklonosti korupciji, do spremnosti da svašta uradimo radi sujete – dospele na površinu. Ipak, imali smo snage da ih potisnemo u razdobljima kada je nacija bila u velikoj opasnosti. No, one su posle toga ponovo smrtonosno zasijale. Zato nas je jedan naš veliki prijatelj posle okončanja Prvog svetskog rata upozorio: „Srbi čuvajte se sami sebe“. Sa spoljnim neprijateljima ćemo se pre ili kasnije izboriti, a ako nam neko dođe glave to ćemo biti mi sami. Na tu poruku Arčibalda Rajsa nek nas podsete reči koje nam je uputio Konuzin. A nama ostaje da ako poruku shvatimo pobedimo male petokolonaše u sebi i hrabro se dignemo protiv onih velikih, kojima smo dopustili da uništavaju Srbiju. Niko drugi to neće učiniti umesto nas!
