Kome je potreban novi konflikt zbog Kipra?

Finansijsko-ekonomskim problemima Evropske unije dodato je jako zaoštravanje odnosa Brisela sa jednim od kandidata za stupanje u tu organizaciju – Turskom. Vice-premijer turske vlade Bešir Atalaj je pripretio  da će Ankara, ukoliko predsedavanje u julu 2012. godine pređe na Kipar, „zamrznuti svoje odnose sa EU“. Evropska komisija se za sada uzdržava od zvaničnih komentara, ali Brisel podseća  da je ovog meseca, samo neku nedelju ranije, Evropska unija od Turske već zatražila  da „ne preti Kipru“. Bez obzira na to, poslednjih dana Ankara i Nikozija su se našle skoro na granici rata zbog radova na ugljevodoničnim  nalazištima u spornim oblastima kiparskog priobalja. Obe strane prete jedna drugoj oštrim „merama, kojima će odgovoriti“, a turski ministar energetike Taner Jildiz  je čak napomenuo da postoji  mogućnost da njegova zemlja u vezi sa tim počne da koristi vojne brodove. [i]

Na prvi pogled do novog konflikta je došlo bez razloga. Do početka preuzimanja mesta predsedavajućeg Kipru je ostala još skoro cela godina, a osim toga teško da će činovnici iz Evropske unije odlučiti da preturaju postojeći plan rotacije predsedavanja kako bi zadovoljili samo jednog kandidata. Međutim, korene onoga što se dešava treba tražiti u geopolitičkoj sferi. Ali i ti koreni imaju jasan miris nafte. I Kipar, i Turska u poslednje vreme iskazuju pojačanu aktivnost i vezi sa dobijanjem  ugljevodoničnih sirovina u plićaku ostrva. Konkretno, predsednik Kipra Dimitris Hristofias je saopštio odluku vlade svoje zemlje da već u prvoj polovini oktobra izvrši probno bušenje u plićaku u „granicama naše isključive ekonomske zone“. Radove se priprema da obavi američka kompanija Noble Energy, čije je sedište u Teksasu. Kao odgovor Ankara saopštava da će da izvrši sopstveno razgraničenje oblasti gde su bušotine, ali samo sa „Turskom republikom Severni Kipar“ koju priznaje samo Turska, kao i da će da započne bušenje na spornoj teritoriji uz pomoć norveškog broda Bergen Surveyor. Na taj način konflikt može potpuno da dođe do  nivoa NATO-a, čiji su članovi sve zainteresovane strane, osim samog Kipra. Prema  rečima Tanera Jildiza  „u skladu sa postojećim sporazumom o kontinentalnim bušotinama, TRAO (turska naftna kompanija – P.I.) može da počne istraživačke radove u oblasti Severnog Kipra, podrazumeva se, u vezi sa Kiprom kao celinom“. Poslednja primedba govori o mogućnosti da se turski zahtevi prošire i na druge obalske delove Kipra, sa svim nepredvidivim posledicama koje iz takve odluke mogu da se pojave.

Sa svoje strane, zvanični predstavnik ministarstva za inostrane poslove Grčke Grigoris Delavekuras je Turskoj postavio zahtev da „prekine svaku istraživačku delatnost kojom bi se ugrozila suverena grčka prava u regionu.“ [2] I ministarstvo inostranih poslova Kipra je turske postupke nazvalo „provokacionim aktom, koji su u suprotnosti sa međunarodnim pravnim normama“. [3] A specijalni predstavnik generalnog sekretara OUN Liza Batenhajm je u ime Ujedinjenih nacija pozvala sve strane da „navedeno pitanje reše mirnim putem“. [4]

Ali – ne radi se samo o bušotini uz obalu. Uposlednje vreme se zapaža do sada neviđeno jačanje aktivnosti Ankare  u potpuno različitim pravcima. Prva lasta je postala odluka Turske da postane posrednik u regulisanju  iranskog nuklearnog problema. „Iranski tovar“ je još tamo, ali je zato Ankara mogla da izjavi da ima „izdvojeno mišljenje“ u vezi sa regionalnom problematikom na nivou Saveta bezbednosti OUN.

Odmah posle toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Izraelom – koji je predstavljao tradicionalnog saveznika Ankare, naprotiv Kurda i islamskih režima u državama regiona. A masovni nemiri koji su počeli da izbijaju u severnoafričkim i bliskoistočnim  zemljama Turskoj su omogućili da na duži rok učestvuje u preformatiranju čitavog geopolitičkog prostora, koje je eks-predsednik SAD Džordž Buš-mlađi krstio kao „Veliki Bliski Istok“. A ako se uzme u obzir da od pozicije Ankare u mnogom zavise perspektive regulisanja problema Karabaha i realizacija energetskih projekata – teško da vredi čuditi se težnji turskih vlasti  da „povećaju ulog“ u geopolitičkim igrama. Tako da se u najskorije vreme može očekivati jačanje pozicija Ankare i na pregovorima u vezi sa regulisanjem novonastalog problema na Kipru.

Takođe vredi podvući da je Evropska unija u mnogom postala talac sopstvenih pogrešnih proračuna. Ona je 2004. godine u svoje redove primila Kipar kao jedinstvenu državu, a da pre toga nije postignut sporazum između Grka-kipriota i Turaka-kipriota, čak ni jedna strana pre toga nije odobrila mirovni plan tadašnjeg generalnog sekretara OUN Kofi Anana. Računalo se da će se problem Kipra, podeljenog još 1974. godine, rešavati preko Ekonomske unije. Međutim, takva računica do sada se nije opravdala, baš kao što se ne opravdavaju ni nade evropske diplomatije o regulisanju problema u Jugo-istočnoj Evropi – među kojima su i oni na Balkanu: na Kosovu  i u Bosni i Hercegovini.

TRSK i Turska iza nje na rečima podržavaju ideju o potrebi da se ostrvo ujedini, ali to uslovljavaju zahtevima koji su za Nikoziju neprihvatljivi. Konkretno, radi se o tome, da  na ostrvu ostane turska armija, kao i da se izvrši legalizacija izbeglica, i to iz Turske, kojih ima skoro 100.000. Ti stavovi su ušli u „Ananov plan“, ali su ih Grci-kiprioti na referendumu koji je održan pred prijem Kipra u EU odbili. [5] To je učinjeno zato što njegova realizacija u stvarnosti onemogućava povratak u svoje kuće izbeglica Grka-kipriota, omogućava veliku promenu demografske situacije u korist Turaka i čak u perspektivi pretvara Kipar u vojni protektorat Ankare. Sa druge Strane, Turska je sa Velikom Britanijom i Grčkom od 1960. godine postala međunarodni „garant“ Kipra, sa mandatom OUN.  Tako da se nova situacija ne može srediti, a da ne budu uzeti u obzir i njeni interesi, što Turcima omogućuje da svoju poziciju i dalje jačaju.

I još jedan važan faktor se zapaža u najnovijim događajima u vezi sa Kiprom, Turskom i Evropskom unijom. Objektivno govoreći, sadašnji konflikt na liniji Brisel – Ankara odgovara obema stranama. Evropska unija dobija zgodan povod za konačno dezavuisanje ranije datih obećanja Ankari da će biti primljena u njene redove – obećanja, koje i bez toga, zbog jake opozicije Francuske, Grčke i drugih država-članica, ionako  visi u vazduhu. A pomirljiv gest prema Grčkoj, koja je na samom pragu bankrotstva, uopšte ne bi bio suvišan.

A Turska, opet, može da „navije sat“ prema briselskoj birokratiji koja, u stvari, baš i ne želi da računa na  zemlju sa 70 miliona duša, već čak deluje suprotno njenim nacionalnim interesima. Nije slučajno ministar finansija Turske Mehmet Šimšek već nagovestio  da „neki krugovi“ u njegovoj zemlji počinju da sumnjaju u „priču o stupanju u EU“, koja traje čitavu deceniju. U ovakvoj situaciji novo zaoštravanje bilateralnih odnosa će i Briselu, i Ankari dozvoliti da sačuvaju obraz. Izgubiće u svakom slučaju Kipar, koji će ostati talac geopolitičkih prepirki.

Petar Iskenderov,