Zaboravljeni heroj iz Kukavica

U Kukavicama, šest kilometara od Rogatice, 27. avgusta 1992. godine desio se veliki zločin, kada su pripadnici regularne Armije BiH napali kolonu sa više od hiljadu Srba, civila koji su se povlačili iz Goražda pred muslimanskom ofanzivom.Tog kobnog dana nije se znalo odakle se sve puca, a od unakrsne vatre iz svih oružja mrtvih i ranjenih bilo je na sve strane. Kao na dlanu, iz zasede su se mogle birati žrtve. Na meti je bio i prepun autobus koji je vozio Ranko Ikonić, predratni profesionalni vozač u fabrici „Azot“ u Vitkovićima kod Goražda. – Bio je to pravi masakr nad nejači, nad starim i iznemoglim ljudima i decom. Autobus je bio krcat, u njemu je bilo oko 120 putnika kojima je to bila poslednja i jedina nada za spas
Da bi ih više stalo, svaki je putnik, žene posebno, držao u naručju bar po jedno dete. I onda, u Kukavicama, desilo se nešto što ipak niko nije očekivao, s obzirom na to da smo već bili daleko od borbenih linija – priseća se Ikonić.

Bila je to, kaže, klasična zaseda izvedena po unapred smišljenom planu, jer su propustili glavninu kolone raznih vozila, da bi je presekli pri kraju i napali.

– Ostalo je oko pedeset vozila, moj autobus je bio na začelju. A, onda, iznenadna pucnjava, jauci putnika. Na sve strane poginuli i ranjeni. Put je bio zakrčen zapaljenim i razbijenim vozilima, tako da sam morao da izvodim pravi slalom kako bih ih zaobišao. Prvo sam bio ranjen u desnu nogu, ali nas je pakao tek čekao kod priključnog puta prema Varošištu. Pucalo je sa svih strana, zemlja je gorela, osetio sam rafale i po levoj nozi, a sigurne smrti spasla me je jedna žena koja je smrtno ranjena pala preko mene. Iako su već bile izbušene i gume, nisam se predavao. Ni sam ne znam kako, ali sam kroz unakrsnu vatru uspeo nekako da dam gas i umaknem prema Rogatici, udaljenoj oko šest kilometara. Kad sam stigao u Rogaticu, pao sam preko volana i izgubio svest – kazuje Ikonić.

Prisećajući se tog dana koji mu se za sva vremena urezao u sećanje, Ikonić kaže da je osetio nešto jače od sebe, nešto što mu je dalo dodatnu snagu i želju da, teško ranjen i gotovo uništenog autobusa, na felnama nastavi da vozi i spase sigurne smrti više od stotinu putnika.

Za njih devet nije bilo spasa, smrtno su stradali, a na desetine ih je ostalo trajni invalidi.

– Iako teško ranjen, uspeo sam da se oporavim i dignem na noge, izlečim i okupim porodicu i koliko-toliko organizujem život, ali ne u rodnom Goraždu, već u susednoj Foči – priča Ikonić.

Teško mu je, kaže, pogotovo kad dođe u Kukavice i poseti spomen-obeležje pobijenim srpskim civilima iz Goražda.

– Uvek iznova ovde doživim šok, hvata me jeza kad pomislim kroza šta smo prošli i kako smo se izvukli iz pakla u kome je, nažalost, stradalo naših 25 ljudi. Nikako mi nije jasno zašto se ovaj zločin do sada, naprosto, zataškavao. Istina, prvih ratnih godina su moja svedočenja kružila po svetskim televizijama, a onda je to sve, kao po nekoj komandi, zaboravljeno i sklonjeno. Kao da je neko želeo da izbriše naše postojanje u Goraždu, zaboravljajući da, ipak, ne može izbrisati naša sećanja i svedočenja – ističe Ikonić, koji je sa odobravanjem pozdravio ovogodišnju Konferenciju o zločinima nad Srbima gornjeg Podrinja održanu u Novom Goraždu.

Ikonić smatra da svako mora da odgovara za svoje postupke i ratne zločine, bez obzira na to kojoj naciji pripadao, a ne da zločinci šetaju po Goraždu nekažnjeno kao neki slavodobitnici.
Nažalost, hrabrost prve vrste koju je ispoljio Ranko Ikonić i njegov nesebični čin da iz sigurne smrti otrgne više od stotinu srpskih civila iz Goražda, svesno žrtvujući život, svih ovih godina nisu zavredeli odgovarajuću i očekivanu društvenu pažnju. Oni koji su, bar simboličnim činom, morali to herojstvo da nagrade do sada se nisu oglašavali. Dobro bi bilo da se toga, makar i naknadno, sete.