O privatizacijama i ne samo o tome

 Iako je Naftna Industrija Srbije prodata Gaspromu pre više od dve godine, pisanje medija o tom događaju ne jenjava. Kada čitamo te tekstove, postaje jasno da se ne radi o običnoj novinarskoj radoznalosti, niti potrebi da se javnost upozna sa novim činjenicama, već o nekoj vrsti opsesije. Ili je ipak možda reč o organizovanoj lobističkoj akciji jakih igrača, zapadnih naftnih kompanija, kojima ne odgovara stabilna ekonomija Srbije i razvoj domaće proizvodnje kvalitetnog goriva. Jer u suprotnom, gde bi plasirali svoje gorivo, ako Srbija iam svoju rafineriju?! Kako drugačije objasniti toliko „interesovanje“, nakon toliko vremena? Doduše, činjenica da je neka tema stalni izvor inspiracije ne bi bila toliko čudna, da se ne piše o 2-3 stvari (varijacije na temu), od kojih većina ima za cilj da prikaže ruskog investitora u lošem svetlu. Postavlja se pitanje, zašto je to tako?

Glavna zamerka kritičara ove privatizacije je „niska“ cena po kojoj je NIS prodat, tako da se stotinama broje članci o „krađi NIS-, poklonu Rusima“  i td.  NIS je prodat za 400 miliona evra, a u vreme prodaje njegov dug je iznosio približno toliko. Takođe, Gasprom se istim kupoprodajnim ugovorom obavezao na investicije u visini od 560 miliona evra. Novcima brojano, to je vrlo lep iznos od oko milijardu evra. Ovom prodajom, Srbija postaje i deo mreže gasovoda „Južni tok“, što je posebna korist i povoljnost čije ćemo blagodeti tek osetiti. Čudi me hrabrost onih koji ističu tako oštro svoje zamerke na cenu, pored toliko drugih i očigledno štetnih privatizacija u našoj zemlji.

Prisetimo se prodaje Sartida (jedine železare u Srbiji) američkom JuEs Stilu. Cela privatizacija je učinjena na sledeći način-železara kao i još 5 nezavisnih firmi prodati su za cenu od 23 miliona dolara(!?), dok je tadašnji dug železare iznosio od 560 miliona do oko milijardu dolara (prema raznim pisanjima, do tačne informacije je međutim još uvek nemoguće doći). Tada je odlučeno da se dug neće vraćati od prodaje, već pada na teret države, tj. poreskih obveznika. (!?) Takođe, postoje brojne kontroverze vezane za sam stečajni postupak. Tretman novih vlasnika je posebna tema, ali se mora reći da je najveća posledica ove privatizacije veliki broj radnika koji je ostao bez posla.

Ne treba izostaviti ni prodaju Beočinske cementare francuskom Lafaržu. Naime, cementara je neposredno pre privatizacije bila fabrika koja je bila sposobna za tržišno poslovanje i bila u prilici da sama odredi cenu cementa na tržištu. Fabrika je bila u više nego dobrom stanju, remontovana, a dugovi izmireni. Posebno se isticao stručni kadar ovog preduzeća koji je bio na dobrom glasu. Međutim, neposredno posle posete francuskog predsednika Žaka Širaka (nakon bombardovanja) počelo se sa pripremama za privatizaciju cementare. 2002. godine potpisan je ugovor o njenoj prodaji, koji još uvek nije dostupan javnosti. Fabrika je prodata za 51,9  miliona dolara(poređenja radi, samo poslednji remont je koštao 10 miliona maraka), iako je nekoliko godina pre toga bilo ponuda do 270 miliona dolara. Stotine radnika je odmah dobilo otkaz, nekolocina je dobila mizerne otpremnine, a najgore su izgleda prošli oni koji su ostali da rade-uslovi su slični robijaškim. Takođe, iste godine, cementara je obznanila da loše posluje i ukinula dotiranja lokalnoj samoupravi u Beočinu, kao i isplatu dividendi malim akcionarima.  

Da li svaki dan čitamo u novinama o ovim firmama? Da li znate kako se zovu njihovi direktori? Da li su medijima dostupni izveštaji o njihovom poslovanju?

Sa druge strane stoji privatizacija NIS-a. Objektivno gledano, cena koju smo dobili za ovu firmu je realna i ni jedan drugi zainteresovani kupac nije nudio više para za nju. Ono što je najvažnije, sve tačke ugovora sa Gaspromom su u potpunosti ispoštovane. Nijedan radnik nije dobio otkaz, a oni koji su odlučili dobrovoljno da odu dobili su najveće otpremnine koje su u Srbiji ikad davane-750 evra po godini radnog staža. Što se tiče investicija na koje su se obavezali-one se uveliko sprovode. Kapitalni projekat je svakako remont rafinerije u Pančevu. Ovaj zastareli i u bombardovanju oštećeni objekat,  2012. godine će postati najmodernija rafinerija za preradu nafte u istočnoj Evropi. Osim što tako gordo zvuči, to znači da će Srbija sama prerađivati gorivo, tj. proizvoditi gorivo evro kvaliteta, što će smanjiti potrebu za uvozom , i što je još važnije-cenu. Novi vlasnik nije zaboravio na ekološki problem u Pančevu. Angažovana je nezavisna italijanska firma za ispitivanje zemljišta, vode i vazduha, i oformljena posebna Direkcija za ekologiju u okviru firme, te se sirene iz Pančeva čuju znatno ređe nego ranije.

Pojedini mediji često napadaju NIS zbog cene i kvaliteta goriva. To mogu da pripišem samo činjenici da je cenzura medija u Srbiji jača nego ikad. Jer, jedini adresat pritužbe na cenu goriva je država Srbija sa svojim nakaradnim zakonom o akcizama na benzin. Naime, do 60% od cene litre benzina dajemo državi. Kakav majstorski potez vlasti, jednim udarcem ubijaju se dve muve-eto načina da se napuni prazna državna kasa, a za to će svi kriviti naftnu industriju, jer zaboga, oni prodaju gorivo! I tako se narodu svakodnevno serviraju priče o „Rusima koji nas pljačkaju“, dok se državni budžet opet puni narodnim novcem. Mnogi spominju i navodni monopol koji NIS ima na našem tržištu, prelazeći olako preko činjenice da je od 1. januara ove godine dozvoljen uvoz goriva, uz uslov da mora biti evro kvaliteta. Što se kvaliteta tiče, u Srbiji postoje propisi koji određuju da se može prodavati samo gorivo propisanog kvaliteta. S toga, i NIS proizvodi i prodaje takvo gorivo, u suprotnom ne bi mogao da posluje u našoj zemlji. O kvalitetu goriva NIS-a dovoljno govori činjenica da Mercedes-Benz i Volvo, dva najpoznatija proizvođača luksuznih automobila preporučuju NIS-ov, domaći evro dizel.
I tako, sa jedne strane imamo privatizacije kojima je Srbija oštećena za milijarde evra, hiljade radnika koji su ostali bez posla, formiranje monopolskog tržišta (u slučaju Salforda i stvaranja monopolskog tržišta mleka), smanjenje proizvodnje i bezbroj drugih negativnih efekata, a kršenje zakona u postupku privatizacija da ne pominjemo.  S druge strane, privatizacija NIS-a predstavlja prodaju ozbiljnom strateškom investitoru.

 O ozbiljnosti Gaspromnjefta možda najbolje svedoči činjenica da je usvojio strategiju poslovanja NIS-a do 2020. godine.  Ni jedna kompanija u Srbiji nema tako jasno zacrtan put razvoja.  I prvi rezultati ovako ozbiljnog pristupa strateškog partnera već su vidljivi, NIS je u svom poslovnom izveštaju, ne samo ostvario planiranu dobit, već i premašio sopstvena očekivanja. To ga je, posle samo dve godine poslovanja u Srbiji, svrstalo u prvih 100 najuspešnijih preduzeća u istočnoj Evropi.

Kada sagledamo sve, ne preostaje nam ništa drugo, nego da se zapitamo, čemu takva selektivnost u sagledavanju činjenica? Zašto ćutke prelazimo preko razbojništva nad našom imovinom i narodom, a poštene investitore svakodnevno kritikujemo i blatimo? Dakle, imamo „ulagače“ koji su potpuno obezvredili naše fabrike i postrojenja, otpustili radnike i na taj način ostavili hiljade srbskih porodica bez sredstava za život, a opet nisu postigli nikakav uspeh, niti proneli slavu svojih „uspešnih“ firmi u Srbiji. I imamo NIS, koji je postigao neverovatan uspeh u najkraćem roku, bez i jednog jedinog otkaza, poštujući sve dogovore, i uz velika ulaganja.

 Jedino objašnjenje koje se nameće je, da nekom očigledno jako smeta ruski uspeh u Srbiji. Da li se neko plaši da ćemo, ako objektivno sagledamo činjenice, shvatiti da Evropa ipak ima alternativu? Svedoci smo krize zemalja Evropske Unije. Posle Grčke, listi kriznih pridružile su se Portugalija, Irska, a uskoro će i Francuska. Nemačka seli svoj kapital na istok. Ako malo ozbiljnije sagledamo stvari, svatamo da se Evropska Unija polako ali sigurno raspada. Ekonomska kriza, kao i kriza morala najsigurniji su pokazatelji da je kraj ove zajednice blizu. Osim toga, ekonomija i politika su svakako neraskidivo povezane. Zemlje zapada nisu naši saveznici u očuvanju teritorijalnog integriteta, a imaju jako puno kapitala u Srbiji. Oni koji se zalažu (u najmanju ruku) za celovitost naše zemlje, stoga moraju biti bar u nekom svetlu prikazani kao „neprijatelji“ srbskog naroda. Na nama je sada da odlučimo - hoćemo li nastaviti dalje da glasnogovorimo protiv onih koji nam osim političke podrške pružaju i ovakvu ekonomsku pomoć, ili ćemo nastaviti da verujemo lažnim prijateljima i tako postati poslednje uporište propasti.

Tamara Bjelanović,