Akcionari su se rukovali u znak dogovora

Uoči značajnog događaja – potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma između akcionara gasovoda „Južni tok“, Brisel, dogovor je što bi se reklo, „propao“. Predsednik Evropske komisije Etinger je projekat u kojem učestvuju Rusija, Italija, Nemačka i Francuska, okarakterisao u suštini „jednostranim ruskim pokušajem“ da omete izgradnju „Nabuka“ i aludirao je na to da ovo može otežati dugoročne ugovore „Gasproma“ u Evropi.

Govori predsednik ruskog Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Konstantin Simonov:

U „Južnom toku“ su konačno određeni akcionari. Radi se o ulaženju u projekat nemačke kompanije “Wintershall”i francuske „EDF“, s kojima je pakete podelio italijanski „Eni“. Situacija sve više podseća onu koja je nastala oko „Severnog toka“, koji je ujedinivši partnere iz različitih zemalja dobio status transevropskog. I podsetiću, već je transportovao prvi tehnički gas. Odnosno, Rusija ne odgovara nekima, koji „postavljaju klipove u točkove“, ona stvara još jedan veoma vredan evropski projekat. Resursna baza je jasna: gas iz Jedinstvenog sistema za snabdevanje gasom iz Rusije.

Ugovori o mešovitim preduzećima za izgradnju i upravljanje kopnenim delovima „Južnog toka“ potpisani su s ključnim tranzitnim zemljama. Eto, gospodin Etinger nije mogao da se uzdrži. Uzgred rečeno, njegova ogorčenost se može shvatiti: evropski projekat „Nabuko“, realni konkurent „Južnog toka“ je na ivici raspada. Još uvek nema gasa za njega.

Međutim, Evropska komisija samo što je dobila mandat za trilateralne pregovore o osnivanju „Transkaspijskog gasovoda“ iz Turkmenije po dnu Kaspija do Azerbejdžana. Eto, biće gasa i za „Nabuko“.

Naravno, to može sve da promeni. Ali ostaje malo pitanje: da li će navedeni koridor uopšte biti sagrađen? Evropska komisija može da dobije i hiljadu mandata: pravni status Kaspijskog mora to neće rešiti. A dok nije rešeno da li je to jezero ili more i koji zakoni se u odnosu na njega primenjuju, niko bez saglasnosti svih pet prikaspijskih zemalja nema želje da polaže cev po njegovom izuzetno složenom dnu. Evropljani ne bi trebalo da dobijaju mandate za pregovore s Ašhabadom, već da putuju u Moskvu i Teheran i da pokušaju da dobiju saglasnost za izgradnju. Međutim, ne vidim nijedan razuman razlog zbog kojeg bi Rusija trebalo da pristane. Jednostavno, mi nemamo koristi od toga. Pa postoji pojam „sopstvenih interesa“ u regionu.  

A šta ako Evropi ne bude trebalo toliko gasa iz cevovoda i ako se ne opravdaju računice da će do 2030. godine uvoz porasti do 140 milijardi kubnih metara? Mišljenje Konstantina Simonova:

Situacija se sad menja upravo u korist ruskog gasa. Potražnja se brzo obnavlja. A sopstvena eksploatacija u Evropi opada. Nama u prilog „igraju“ različiti faktori. To su i opšta tendencija odricanja od AC i budžetski problemi Evropske unije, koji joj ne dozvoljavaju da mnogo troši na obnovljivu energetiku, i nestabilna situacija na Severu Afrike. To je i Iran, koji je sankcijama odsečen od isporuka svog gasa. A što se tiče gasa od škriljca kao alternative za „plavo gorivo“ to jeste privlačna, ali daleka perspektiva.

Mišljenje moskovskog stručnjaka se poklapa sa zaključcima Međunarodne energetske agencije (International Energy Agency). Ona predskazuje „zlatno doba“ prirodnog gasa, čiji glavni isporučilac u EU i dalje ostaje Rusija. Da li sadašnji pokušaji reanimacije „Nabuka“ mogu promeniti situaciju? „U svakom pogledu ovaj pogled zaostaja, - kaže Konstantin SIMONOV. – On ne može da stigne „Južni tok“ čija će izgradnja početi već 2013. godine, a za 2015. se planira isporuka prvog gasa.