Pad giganta, uspon tajkuna

Unuče „Geneksa” može spokojno da pajki. Njegove opunomoćene dadilje iz regiona, sa sedištem u Beogradu, otpevale su još jednu uspavanku, tepajući mu kroz dijamantsku nokiju: „Taši, taši, tanana, još jedna firma kupljena!”
Na imanju od nekoliko hektara, u šumovitom delu jedne od zapadnih metropola, u vili opasanoj zidom, s teniskim terenima i bazenom, detence gasi laptop i umesto da pojede kašicu od šargarepe i sedne na nošu, otvara bocu „džek-denijelsa” i uvaljuje se u fotelju s grejačima, vazdušnim jastucima i ABS kočionim sistemom. Nekoliko rudnika, i još fabrika hrane kao sitniš, nije loše za mališu koji se bliži četrdesetoj.

Nikada nije igrao monopol, jer srpske igre istine su mnogo žešća priča za naslednika iskusnog, prevejanog socijalističkog menadžera koji je svoje znanje, veze i telefonski imenik preneo svom mladuncu. Sin Geneksa držao je dugo svoje čedo na kolenu i guslao mu ep o našoj propasti, deseterac ili sagu o kumovima srpske tranzicije, o tome kako se iz kancelarija na kojima je dominirao maršalov portret, na tim branicima odbrane od imperijalizma, stvarala kasta novih gospodara Srbije. O mališi se ovde ne zna gotovo ništa. Jedan od harlekina srpske tranzicije odoleva napadima taštine i stvara prstenove zaštite oko svog imena, porekla i porodičnog begraunda, koji vodi u najsofisticiranije lavirinte moći druge Jugoslavije. Jednako se čuva magazina za poznate i istražitelja iz ministarstva finansija. On je samo jedan od malih Topalovića nacionalne ekonomije, koji čeka da se pročita testament, a da onda dođe, inkognito, i uzme svoj deo.

„Geneks” je bio država u državi, kao „Ineks”, „Jugometal”, „Progres”, i još nekoliko socijalističkosamoupravnih multinacionalnih korporacija, osnivanih po republičkim centrima, s magičnim rečima - eksport, import, reeksport. Spoljnja trgovina bila je neistražena oblast bogatstva, a Jugoslavija most, ček-point, ili krava muzara bipolarnog sveta. Sa SSSR-om kliring, sa zapadom devize. Na razlici u ceni, hajde da se samo zadržimo na „Geneksu”, koji je kupovao naftu od Moskovljana za siću, a zatim je uvaljivao trećim zemljama nekoliko puta skuplje, rasla je imperija s godišnjim obrtom od oko sedam milijardi dolara. Da ne pominjemo baš „migove”, „kalašnjikove” i ostali asortiman bele tehnike za zemlje trećeg sveta, koje su renovirale svoje kuhinje, kako bi što bolje ispekle palačinke stranim zavojevačima.

Mit o „Geneksu” je rastao, kao i njegova imovina: od avio-kompanije sa osam modernih aviona, hotela na Kopaoniku i Jadranu, do moćnih poslovnih centara i prvih big-mekova. Strane zemlje nisu tražile bankarske garancije u NBJ, bili su dovoljni ugovori s „Geneksom”. Znali ljudi gde leži prava moć. Zaista, u isturena odeljenja u inostranstvu, luksuzno opremljena predstavništva, mogli su da uđu samo menadžeri obučavani na kursevima za obučavanje kadrova u inostranstvu, pažljivo dizajniranim maskiranim centrima Titovih obaveštajnih holdinga. Pravoverni su, međutim, brzo postajali svesni dekadencije zapada. Shvatili su da postoje i privatni računi, na koje mogu da se upišu provizije i poslovi koji su sklapani kada Udba u Beogradu odlazi na dremku.

Prve crne liste nepodobnih tehnomenadžera stvarane su već šezdesetih godina, da bi sedamdesetih odliv društvenog kapitala preko tajnih računa dostigao ogromne razmere. Šema je razrađena tokom sankcija do savršenstva, kada je bogaćenje nekako bilo i patriotsko i nacionalno svesno, pa se deci dinosaurusa srpske ekonomije, školovanim na najprestižnijim univerzitetima, novac u koferima dopremao mlaznjacima, a oni ga skladištili na privatne šifrovane račune. Preko of-šor kompanija, zatiru se njegovi tragovi. A i lepo se letovalo. U istoj razmeri, kojom su se „Geneks” i ostale megakompanije ispumpavali, naduvavali su se novi igrači mističnih biografija i neistraženog porekla, za koje su radni ljudi i građani, oni kojima rastu uši u tranziciji, uzdisali: „Koji su, bre, sad, pa ovi”? Nova društvena vrsta, tajkuni i njihova mladunčad, kupovali su sve, nisu žalili pare, te su širili asortiman kao u doba „Geneksove” najveće slave - od njiva do stranaka. Dobro, gde su onda naši novci? Pa, okrenuli su pun krug i vraćaju se kući. Ali, ne u naše džepove.

Završna faza rasparčavanja „Geneksa” iz doba društvene svojine, s ogromnim dugovima, ali vrednim nepokretnostima i basnoslovno skupim zemljištem, upravo traje. Prema nekim teorijama, reč je o vrednosti od četiri milijarde dolara. I, šta se, konačno, vidi sa krova „Geneksove” kule, simbolično okrenute ka zapadu, koja se leluja na košavi, pa stanari na poslednjem spratu nisu sigurni da li žive na ringišpilu ili u nekretnini.

Već znam kome rastu uši. Nas i vas, oko sedam miliona. Pitanje je, samo, koji će od Topalovića da se napumpa.