Govor „ljubavi“

U svim školskim udžbenicima sveta kaže se da je jezik najsavršenije sredstvo za iskazivanje i prenošenje misli i osećanja ili, kratko rečeno - sporazumevanje. To znači da se označena pojava iz vidljivog i nevidljivog sveta, među sagovornicima prenosi tačno i precizno, u svrhu  obostrane koristi. Primljena reč-obaveštenje sagovorniku pomaže da se orjentiše i pravilno postavi prema okruženju. I onaj ko pruža potrebna obaveštenja, na indirektan način iskazuje naklonost, poštovanje i ljubav prema sagovorniku.
 
Međutim, ono što udžbenici ne kažu (a trebalo bi), to je da je jezik istovremeno jedino sredstvo kojim se ostvaruju i nesporazumi među ljudima. Rečima se vrlo uspešno mogu sakriti istinske misli, osećanja i namere, te je nesklad između dela i reči vrlo česta pojava, koja, ne samo pojedince, nego i čitave narode može dovesti u stanje potpune zbunjenosti, pa i sluđenosti. A može ih učiniti i međunarodnom metom za odstrel. Pored ostalih novokovanica koje su u najnovije vreme iskovali novosvetski ljubitelji mira u svojim demokratsko-humanističkim jezičkim kovačnicama,  već izvesni niz godina je u upotrebi izraz govor mržnje, koji je uz nesebičnu podršku ''nezavisnih'' medija i nevladinih organizacija, od običnog izraza dobio pravni status krivičnog dela,  pa se nemalom broju Srba danas čak i sudi zbog govora mržnje kao ratnog zločina. Ono što nije govor mržnje verovatno se smatra za govor ljubavi, a to bi trebalo da bude govor Međunarodne zajednice, Haškog tribunala, Evropske Unije, NATO-pakta, ''nezavisnih'' medija, nevladinih organizacija i drugih institucija, punih ljubavi za inače dobroćudne, civilizovane i nenasilne narode poput Šiptara, Muslimana i Hrvata, ugrožene od strane premoćnih i krvoločnih Srba, svetske velesile kojoj treba stati na put.
Međutim, rečima kojima se direktno ili indirektno izražava ljubav, može se itekako sakriti mržnja i zla namera. To će se pokazati jezičkim ogledom, pa neka svako prosudi sam.
 
NESTATI – složenica od negacije NE i glagola STATI, a označava radnju u kojoj je subjekat, vršilac radnje, istovremeno i objekat na kome se radnja vrši. Drugim rečima, radnju ''nestajanja'' subjekat vrši sam na sebi, što je sasvim ispravno kada se kaže ''čovek je nestao'', jer se radi o subjektu koji u stvarnosti može da izvrši radnju sopstvenog nestajanja. Ali se i za predmet koji nema tu sposobnost, takođe kaže ''roba je nestala'', jer je vršilac radnje (lopov, prodavac) nepoznat, pa očevidac samo konstatuje stanje nestanka, te faktički ispada da je roba svesno i  voljno nestala, na isti način kao što čovek ode sa nekog mesta svojom voljom i svojom snagom. Prema tome, kada je u pitanju čovek, glagol ima izvorno značenje, odnosno znak se istinito i u potpunosti poklapa sa označenim, dok u svim drugim slučajevima reč ''nestati'' ima preneseno značenje, odnosno znak se poklapa sa označenim samo u krajnjem ishodu, a to je da predmeta nema na mestu na kome je bio.
No, u najnovija posleratna vremena, preneseno značenje glagola ''nestati'', masovno se upotrebljava baš za ljude, jer se njim veoma efikasno postižu određena ciljana značenja. Kaže se: ''U građanskim ratovima na prostoru bivše SFRJ ubijeno je na hiljade Hrvata, muslimana, Albanaca i nestalo na hiljade Srba''.
 
Glagol ubiti, za razliku od glagola nestati, svojim izvornim značenjem podrazumeva vršioca radnje van predmeta vršenja radnje, što nedvosmisleno upućuje da su pripadnici ona tri naroda kao objekat (žrtve) trpeli radnju subjekta, odnosno  ratnog protivnika, a opštepoznato je, naravno, da su to Srbi. Iako su i sami bili izloženi još većoj mogućnosti ubijanja, jer je na suprotnoj strani uz ova tri naroda bio i ''miroljubivi Svet'' (tj. sile Zapada), osim neznatnog broja ubijenih ili poginulih, Srbi se najvećim delom tretiraju kao nestali na, od iskona svojim, a ne tuđim ili otetim prostorima.  Bez obzira što su kao konstitutivni narod činili gotovo trećinu stanovništva administrativne Socijalističke Republike Hrvatske, ''Bljeskom'' i ''Olujom'' nad Srbima ''nije'' izvršen ratni zločin, već su radnju nestajanja Srbi izvršili sami nad sobom. Dakle, glagol  nestati, ovde je upotrebljen u svom prenesenom značenju, kakvo smo videli da važi za predmete, a ne za ljude. No, baš takva upotreba ovog glagola, ukazuje na pravi odnos ''Međunarodne zajednice'' prema Srbima, a i pravi smisao njenog govora ljubavi.
 
Kao što znamo, Hrvati su, pomognuti penzionisanim i drugim silama Zapada, oružanom silom u bezbrojnim ofanzivnim napadima tokom rata, a na kraju ''Bljeskom'' i ''Olujom'', ostvarili svoje „prirodno pravo“, priznato i od ''Međunarodne zajednice'', da uspostave Neovisnu Državu Hrvatsku. Sasvim prirodno, sve institucije novostvorene državom na teritoriji nekada administrativne republike, dan ostvarenja ''tisućljećnog sna'' zajedno sa narodom slave kao konačno oslobođenje od bratskog naroda sa kojim su živeli u administrativno omeđenom prostoru bivše SFRJ.
Kada su umukle puške na scenu su stupili ljubitelji ''međunarodne pravde'' kako bi kaznili ''zločince'' koji nisu poštovali ''običaje rata'' (Ovako lep i uljudan izraz sugeriše zaključak da je rat, iako sukob, ipak nešto ljudsko i razumno, neka vrsta sportskog nadmetanja, poput fudbalske utakmice, što bi kao takvo moralo da ima ''običaje'' koji će se poštovati, poput svadbenih običaja ili nekih sličnih, a ne ubijanje, silovanje, otimanje i proterivanje, dakle ono što je rat, od čovekovog postanka, oduvek i bio. Takav je govor ljubavi ''Međunarodne zajednice'', neumoljiv do bezdušnosti u svojim stavovima, čak i kada ih stvarnost očigledno demantuje. Ali dobro, da sledimo dalje njihovu jezičku i pravnu logiku.)

Sve sami provereni srpski „prijatelji“:

Predsednik vlade Hrvatske Ivo Sanader, predsednik SAD Džordž Buš, predsednik vlade Albanije Sali Beriša i predsednik Makedonije Nikola Gruevski
Ispalo je, dakle, da Hrvati, ne samo što su vodili ''domovinski'' rat, tj. opravdani odbrambeni rat protiv domaćih srpskih okupatora, nego što pobijeni i proterani srpski živalj, nije ni ubijan ni proterivan, već je nestao sa tih prostora na kojima je živeo vekovima pre toga. To znači da je sam, svojom voljom i snagom izvršio radnju nestajanja, te hrvatski oficiri i zapadni penzionisani saveznici nisu izvršili zločin ni direktno ni po komandnoj odgovornosti. Goniti nije isto što i ubiti, jer bežanjem objekat gonjenja onemogućava subjektu vršenje radnje ubijanja, tako da gonjeni postaje glavni krivac svoga nestajanja, čime gonitelja oslobađa krivice zločina. Za sopstveni nestanak krivi su, dakle, sami Srbi, jer su bežali tako brzo da ih hrvatski jurišnici nisu mogli stići kako bi nad njima izvršili zločin ubijanja, što bi po završetku rata ''sasvim sigurno'' poslužilo poštovaocima ''međunarodnog prava'' i ''ratnih običaja'' kao osnov za optužbu za ratne zločine. Stvar je, doduše, spasilo nekoliko hiljada Srba koji, iako živi, nisu mogli bežati tako brzo da ih hrvatski jurišnici ne bi pristigli i ubili. Ali ne ni oni svi, jer su mnogi i posle ubistva našli načina da nestanu, tako da ih ni porodice ni humanitarne organizacije do dana današnjeg ne mogu pronaći, ni među mrtvima, a pogotovu živima. Na kraju ih je vrlo malo ostalo u mrtvom stanju, u kakvom nedvojbeno mogu poslužiti kao dokazni materijal za ratne zločine po komandnoj odgovornosti hrvatskih bojovnika. Zbog tog manjeg broja Srba koji nisu uspeli da nestanu ni živi ni mrtvi, pred ''Međunarodnim licem pravde'' simbolično se našlo i nešto ratnih zločinaca sa hrvatske strane (tek da ne ispadne da Tribunal postoji samo zbog Srba). Hrvatski bojovnici ipak nisu proglašeni ratnim zločincima, iako su ''domovinskim ratom'' ostvarili ono što njihovi preci nisu uspeli ni Jasenovcem ni Jadovnom ni ostalim stratištima zbog kojih su stekli epitet ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata.
 
Iz svega izloženog proistekao je sasvim logičan jezički, a time i pravni zaključak da su Srbi isključivi krivci za ratni zločin koji su vršili i izvršili, ne samo nad ona tri naroda, već na kraju i nad samima sobom, vršeći radnju nestajanja. Sasvim u skladu sa tim pred ''Međunarodnim tribunalom'' našli su se svi srpski oficiri i političari koji su direktno ili po komandnoj odgovornosti branili biološki opstanak Srba, te na taj način počinili rečeni ratni zločin.
Hrvatska javnost, koja je do sada bila zadovoljna radom ''Međunarodnog tribunala'', seireći u odmeravanju uglavnom doživotnih robija srpskim ''zločincima'', ovih dana se žestoko uznemirila samo jednom od tri moguće doživotne robije za trojicu hrvatskih oficira i dvema oslobađajućim presudama za srpske oficire. Uznemirenost i povređenost dostigla je takvu meru da je predsednik hrvatske vlade Ivo Sanader uputio otvoren prosvjed generalnom sekretaru UN. Emotivni nastup pred kamerama svedoči da nije bio uznemiren samo po službenoj dužnosti, već iz velikog domoljubnog i pravdoljubnog osjećaja. Ovaj ''prosvjed'' hrvatskog dužnosnika i hrvatske javnosti, u kontekstu sleda događanja od raspada SFRJ, baš sa pozicija međunarodnog govora ljubavi morao je ličiti, ne samo na govor,  već i nastavak mržnje, koja je svojevremeno bila usmerena na ''velikosrpsku buržoaziju'', a svoje korene vuče ko zna od kada. Ali on od strane ''Međunarodne zajednice'' nije prepoznat kao takav, a niko od naših dužnosnika da postavi pitanje ''Zašto?''.
 
Sa druge strane, aktuelni ''hrvatski prosvjed'' izaziva i pitanje da li srpskom predsedniku vlade i ostalim državnim dužnosnicima nedostaje osjećaj domoljublja i pravdoljublja, ili je nešto treće po sredi, te ne prosvjeduju u odbranu mrtvih i živih Srba, već se neumorno zaklinju na vernost i odanost „Međunarodnoj zajednici'' i njenom Tribunalu, da će im, kraj tolikih isporučenih Srba, predati, bilo žive bilo mrtve, i preostale branitelje srpstva. A ''srpski prosvjed'' se odavno morao dogoditi ne samo zbog oslobađajućih presuda onima od čijih su metaka toliki Srbi ''nestali'', nego još pre i još više zbog neoptuživanja onih po čijoj je komandi izvršen rastur SFRJ, tako što su podstakli i podržali ''bratske narode u pravu na samoopredeljenje do otcepljenja'', te im u tu svrhu dodali i oružje potrebno za borbu protiv navodne ''velikosrpske komunističke  hegemonije'',  čime se i stvorila šansa za sve ostale zločince. Hiljade mrtvih, nestalih, prognanih i na bezbroj načina unesrećenih ljudi su samo posledica  njihovih demokratskih, evroatlantskih, integracionih, tranzicionih i ostalih vidljivih i nevidljivih procesa, te bi u skladu sa tim činjenicama, pred ''međunarodnim licem pravde'' trebalo da se nađu, ne samo politički i vojni stratezi, nego i svetski moćnici i finasijeri tog dez(integracionog) evroatlantskog procesa.
Ali možda našim dužnosnicima ne manjka ni domoljublja ni pravdoljublja, već se plaše da će postati govornici mržnje, po kom osnovu već više godina trune nemali broj Srba u haškim kazamatima. 
 
Očigledno, novokovanica govor mržnje nema svukud isto značenje. Negde je ona legitiman izraz ljubavi prema sebi i svom rodu, a negde nije to već izraz mržnje prema drugom narodu, odnosno nedopustivo zločinačko delo. Značenje, dakle, nije fiksno, već varira u zavisnosti od trenutnih interesa ''Međunarodne zajednice'' i neke nedokučive političke kombinatorike njenih javnih i tajnih gospodara. A izraz sa takvim ciljanim značenjem ili značenjem bez značenja, sam po sebi nema nikakvu vrednost, te se postavlja logično pitanje zašto on uopšte i postoji i zašto ga srpski dužnosnici tako revnosno uzimaju u obzir, čak i kao pravnu odrednicu za krivično delo. 
 
Sve nas to uverava da rat zapravo nije ni prestao, nego se sa bojnog polja premestio u polje javnog mnjenja, a umesto puškama vodi se drugim, jezičkim bojevim sredstvima, među kojima je i ova najnovija besmislena novokovanica, kojom ''nevladine organizacije'', udarna pesnica Novog Svetskog Poretka, s neviđenom lakoćom tuku u označene mete, što stoje na putu demokratskog sabijanja sveta pod šapu jedinstvenog centra moći.