Okupacija Meksika od strane imperije i izbori 2012. godine

Antiterorističku i antinarkotičku „linije odbrane“ u Meksiku rade sva energetska nadleštva Sjedinjenih Država. Oni su najviše uspeha ostvarili u vreme vlasti Buša-mlađeg, dovodeći na vlast „najposlušnije„ predsednike u istoriji zemlje Asteka: prvo Visente Foksa, pa zatim Felipe Kalderona.

Ti političari, koji su svoju pripadnost „neoliberalnoj internacionali“ maskirali patriotskom frazeologijom, praktično su se po svim principijelnim pitanjima unutrašnje i spoljne politike pridržavali, a i sada se pridržavaju kapitulantskog (proimperijskog) kursa. Posledica je – pad autoriteta Meksika na međunarodnoj areni i posebno učljivo u Latinskoj Americi. Sve češće se govori o imperijskoj okupaciji Meksika kao o gotovom činu, pri čemu se nameće direktna analogija sa okupacijom Iraka ili Avganistana, istina – bez bombardovanja i raketnih udara. Zemlju je amerikancima „okolo-naokolo, pa na mala vrata“ predao Kalderon pod izgovorom „potpuno izvesne ekspanzije narko-kartela i pretnje da će oni zauzeti u Meksiku vlast“. Militarizacija borbe sa narko-kartelima nije dala rezultate koji bi ulivali nadu. Žrtve tog tihog rata se broje u desetinama hiljada. Kao simbol zastrašivanja služe bespilotne letilice, koje američka vojska koristi kao bi „otkrila kanale prebacivanja droge sa teritorije Meksika u SAD“.

Vašington čini sve što može kako bi produžio okupacioni režim. U Zemlji Asteka sledeći predsednički izbori treba da se održe u julu 2012. godine. Politikolozi prognoziraju da posle dvanaestogodišnjeg boravka u opoziciji postoji mogućnost da se na vlast vrati Revolucionarno-institucionalna partija (PRI), koja je više decenija dominirala na političkoj areni Meksika. Za najverovatnijeg kandidata za pretendenta iz PRI smatra se guverner Enrike Penjja NJjeto, 45 godina, provereni partijski kadar koji liči na pozitivnog junaka televizijskih serija, bez vidljivih poroka i zapaženog kompromitovanja. Najveće zamerke konkurencije su: sumnjivo poreklo novčanih sredstava koja se troše na izborne potrebe i održavanje imidža. Milioni dolara se troše na prestižne automobile, odela, satove „Kartije“. Kako je moguće obezbediti tako raskošan način života, ako političar nema sopstveni biznis? Ali to su, u stvari, sitnice, kada na najvažniji položaj treba da se postavi svoj čovek. Upravo zato Vašington bira Penjju NJjeta.

Preliminarno „zagledanje“ u Penjju NJjeta u SAD je započelo njegovom posetom Kongresu, na koga je Meksikanac ostavio dobar utisak. Obavljene su i „privatne“ posete predstavnicima različitih uticajnih institucija. Penjja NJjeto, „sledeći predsednik Meksika“, kako su ga zvanično predstavljali, sagovornicima je obećao jačanje borbe sa narko-kartelima i terorističkim organizacijama koje prete SAD-u, kao i bespogovornu podršku merama Vašingtona, koje se odnose na ograničavanje uticaja zemalja „populističkog bloka“, njihovo vraćanje „demokratskim vrednostima“ u okviru „nekonfrontacionih“ regionalnih organizacija. Penjja NJjeto je jasno stavio na znanje da predstavlja „pouzdanu alternativu“ pretnji „preporoda meksičkog populizma“, oličenog u Andresu Manuelu Lopes Obradoru, koji je vođa Pokreta nacionalnog preporoda (Movimiento Regeneración Nacional- MRN).

„Problem Obradora“ sve više brine Vašington. 2006. godine taj problem je rešen sveobuhvatnim falsifikovanjem izbornih rezultata u korist Kalderona. Međutim, Vašingtonu i meksičkim oligarsima će 2012. godine biti mnogo komplikovanije da „postave svog predsednika“. Zato je čitavu godinu dana pre izbora preko televizije i radija započeta intenzivna kampanja za pobedu Penjje NJjeta. Prikazuju ga kao nacionalnog lidera. A sredstva informisanja o njemu govore kao o „tajnom obožavaocu Čavesa“, marginalnom javnom radniku, osuđenom na neuspehe, udaljenom od aktuelnih problema sadašnjice i njihovog rešavanja u korist naroda Meksika. A istina je da je upravo Obrador, iako u uslovima informacione blokade, sve godine posle „poraza“ putovao po zemlji, sastajao se sa biračima, formirao organizacije MRN i pravio program izvođenja Meksika iz stalne socijalno-ekonomske krize, alternativan neoliberalnom modelu.

„Mi odbacujemo bilo koji oblik intervencije SAD“, – Obrador neumorno ponavlja. „Nećemo da budemo tuđi protektorat, kolonija nečije vlade.“ Insistirajući na prioritetu trgovinsko-ekonomskih odnosa dve zemlje ovaj političar istupa protiv kursa meksičkih liberala koji bi hteli vojnu saradnju sa Sjedinjenim Državama. „Umesto „Plana Merida“ (1) i prodaje Meksiku naoružanja i helikoptera,“ - kaže Obrador, - „mi vladi SAD, pod uslovom da ona zaista želi da pomogne Meksiku, nudimo da prihvatimo kredite, koje će nam oni ponuditi, ali bez ponižavajućih zelenaških uslova. Ta sredstva će pomoći da u Meksiku oživi ekonomija, da se naprave nova radna mesta, i da se tako stvore uslovi za smanjenje migracije naših građana u SAD“.

Obrador odbija sadašnju strategiju „rata sa narkokartelima“ Vašingtona i Kalderonove vlade, koja se koristi kako bi se opravdalo korišćenje meksičke armije i armije SAD na teritoriji Meksika. Borbom sa narko-kriminalom treba da se bave policija i odgovarajući specijalni organi. Upravo zato Obrador (pod uslovom da na izborima pobedi) obećava da će za nevažeće proglasitione sporazume Kalderona sa američkom administraciojom, koji su ponižavajući za nacionalni suverenitet i koji defacto učvršćuju okupacioni režim Imperije.

Takvih sporazuma je mnogo potpisano. Vašington je, kako bi postigao svoje geostrateške ciljeve u Meksiku, koji se zajedno sa Kolumbijom smatra za polazište borbe sa „populističkim“ zemljama bloka ALBA (2), iskoristio Kalderonovu političku nedomišljatost. U Meksiku (faktički) postoje paralelne strukture vlasti, na čijem su čelu američke diplomate. U tim strukturama postoje i hiljade „nevladinih organizacija“, dobrovoljci „Korpusa mira“, službenici koji rade pod „ugovorom o delu, strukture „pete kolone“ i t.d.

Politikolog Pedro Ečeverija ambasadu SAD naziva operativnim centrom: „smeštena je u najvažnijem geografskom, ekonomskom i finansijskom delu prestonice, zauzima kompleks zgrada koji po veličini izaziva divljenje, u kvartu Čapultepek, na Bulevaru Reforma, br. 305. Osim toga, u različitim državama Republike Meksiko postoje i američki konzulati, ali važnije od svega je to, da se iz ambasade vrši koordinacija rada desetina hiljada agenata CIA, FBI, Departmana za borbu sa drogom (DEA), i drugih, koji su uspeli da uđu u glavne, najbitnije institucije vlasti“. Telefonski adresar Ambasade pokazuje „sveobuhvatnost“ delatnosti te vrste – od „kurirske“, snabdevačko-poljoprivredne do vojno-obaveštajne. Kada bi sva vojska koja opslužuje ambasadu SAD u Meksiku obukla uniforme i izašla na bulevar ispred Ambasade, asocijacija bi ispala očigledna: ovde funkcioniše filijala Pentagona. U drugim velikim meksičkim gradovima, pogotovo u lukama, ilegalna aktivnost američke vojske predstavlja uobičajenu stvar.

Blizu Ambasade SAD, takođe na Bulevaru Reforma, ali broj 225, smešten je štab „Plana Merida“ koji usmerava borbu sa narko-trafikingom i organizovanim zločinačkim grupacijama. Šefovi Štaba su predstavnici tajnih službi SAD – DEA, CIA, FBI, Departmana za borbu sa krijumčarenjem alkohola, duvana, vatrenog oružja i eksplozivnih materija (ATF), Imigracione službe i carinske kontrole i drugih. Amerikanci svoje meksičke „partnere“ prvo podvrgavaju specijalnim proverama, kako se ne bi dozvolilo da se u centar planiranja zajedničkih operacija uvuku pomagači meksičkih narkokartela i kriminalnih struktura. Naravno, amerikanci svojim meksičkim kolegama ne saopštavaju sve svoje operacije. Tako, jedna od njih je izvršena po liniji „ATF“, sa američke teritorije. „Kontrolisana isporuka“ Meksiku 2000 cevi AK-47 i snajperskih puški za otkrivanje kanala snabdevanja narkokartela oružjem nije uspela. Veliki deo „isporuke“ operativci su izgubili. Posmatrači konstatuju da se oružje različitim „kontrolisanim i nekontrolisanim“ kanalima prebacuje u Meksiko bez neke specijalne provere od strane američkih graničara i tajnih službi. Svakodnevno meksički klijenti dobijaju po 1500 – 2000 cevi. Ako se pojavi isporuka manje – pa nečim ipak treba se plati…

Za novog ambasadora u Meksiku predsednik Obama je postavio Erla Entoni Vejna. On je taj koji pobedu na izborima mora da obezbedi „kandidatu Sjedinjenih Država“. Da li će on biti na visini postavljenog zadatka?

Vejn je karijeru počeo 1975. godine u obaveštajnoj filijali CIA u Maroku. Do juna o.g. on je bio drugi čovek u ambasadi SAD u Kabulu. Ima reputaciju stručnjaka za borbu sa terorizmom i narko-trafikingom. Politikolozi su na to skrenuli pažnju: „Vejn će u meksičkim uslovima iskoristiti svoje bogato iskustvo iz Avganistana“. Najbliži pomoćnici u njegovom timu će biti Džon Fili i Džejms Vilijams. Fili je savetnik – ambasador koji je dozvolu za poslovno napredovanje dobio kao pripadnik mornaričke pešadije SAD (pilot helikoptera). Pre toga je završio Vojni koledž i Fakultet za službovanje u inostranstvu na Univerzitetu u Džordžtaunu, sa koga je već izašlo više generacija obaveštajaca. Uglavnom je radio u „problematičnim“ zemljama Latinske Amerike, uključujući i Salvador i Kolumbiju. Naravno, neće razočarati ni Vilijams, diplomata sa „ratničkom prošlošću“, koji je ranije službovao na minonoscima Druge i Šeste flote. Poznat je po tome, što je bio učesnik u ostvarenju „Plana Kolumbija“, radio je „pod krovom“ Ambasade u Islamabadu i u drugim egzotičnim mestima, u kojima je trebalo „zavesti red“.

Vojne biografije poseduju i mnoge druge „diplomate“. Sve potvrđuje verziju da se ambasada SAD priprema za rad u kriznim uslovima. Potrebno je da se konstatuje da je, na inicijativu Revolucionarno-institucione partije (PRI), u radni dnevni red zakonodavne i izvršne vlasti Meksika uključena i reforma Zakona o nacionalnoj bezbednosti. Projekat predviđa da predsednik dobije dopunska ovlašćenja za privremeno stavljanje van snage ustavnih garancija i za korišćenje armije radi gušenja „uličnog nasilja“ (socijalnih protesta).

Neki politikolozi smatraju da se donošenje zakona planira kada Penjja NJjeto postane predsednik. On je taj, koji će morati da „probija led“ za mnoge nepopularne obaveze dozvoljene Vašingtonu, između ostalog i u vezi sa korišćenjem armije SAD na teritoriji Meksika, kao i njegovog vazdušnog i pomorskog prostora, a sve to u cilju borbe protiv „potencijalnih neprijatelja“ u regionu. Da li treba da se opet dešifruje ko su oni – ti neprijatelji na koje se odnosi upravo izrečeno?

Nil Nikandrov,

__________________________________

(1) Plan Merida predstavlja plan troškova, koji je administracija SAD – za vreme vlasti Buša mlađeg – pripremila za Meksiko, u cilju jačanja borbe sa narko-trafikingom.

(2) ALBA – alijansa 8 zemalja Latinske Amerike i Karibskog bazena i 6 pridruženih zemalja, osnovana 2004. godine na inicijativu Hugo Čavesa i Fidela Kastra, sa ciljem da pomogne trgovini i kooperaciji njenih članica.