Pogled iz Amerike: Bosna, fetiši i fantazije

Bosna prolazi kroz najdublju političku krizu od 1995. Uprkos tome što sve evropske sile snažno podržavaju opstanak zemlje, i što njeni susedi ponavljaju da podržavaju njen teritorijalni integritet, Bosna ni deset meseci posle izbora, oktobra 2010, nema konstituisanu vlast. Veći deo krivice za to ne pripada bosanskim političarima, već međunarodnim diplomatama i službenicima koji upravljaju zemljom.

Najveći neuspeh američke i evropske politike u BiH je da ni 16 godina posle rata, ni NATO ni EU ni SAD nisu uspeli da nađu lek za egzistencijalne strahove bosanskih naroda. Muslimani strahuju da će biti ostavljeni na milost i nemilost u regionu brojnijih Hrvata i Srba. Hrvati i Srbi u samoj BiH strahuju da će postati obespravljene manjine u sopstvenoj zemlji.

Pomalo je paradoksalno da kombinovana ekonomska, politička i vojna moć Vašintgona i Brisela nije za sve ove godine uspela da stvori stabilnu demokratiju koja nam je navodno cilj. Štaviše, kako je moguće da nije rešena osnovna bezbednosna dilema nekih četiri miliona ljudi koji su manje-više okruženi članicama NATO?

Nažalost, jednostavan odgovor na ovo pitanje je da se veliki deo našeg pristupa Bosni zasnivao na fantaziji o njenoj prošlosti (pa samim tim i mogućnostima za njenu budućnost). Ta fantazija se ogleda u ubeđenju da je pre ratova devedesetih BiH bila neka vrsta srećnog, tolerantnog, multikulturnog i multietničkog balkanskog Diznilenda. Umesto da sagledamo BiH kao složeno, etnički podeljeno društvo poput Libana ili Iraka, u medijima, akademijama i politici preovladao je dojam da je BiH neka vrsta Švedske, samo sa lošim političarima.

Fantaziju je dodatno pogoršala tendencija fetišizacije BiH kao primera multikulturalizma, čak i kada su lideri zemalja sa daleko pitomijom istorijom počeli da priznaju kako je multikulturalizam doživeo propast širom evropskog kontinenta.

Ako je takva Bosna ikada postojala, za nju nikada nisu čuli ni njeni stanovnici, ni ozbiljni akademici. Daleko od tolerantnog multietničkog društva sa dobroćudnom istorijom u kojoj nacionalnost nije bila važna a mirni međuetnički odnosi bili pravilo a ne izuzetak, Bosna je u stvari oličenje duboko etnički podeljenog društva - i to je bila mnogo pre ratova devedesetih. Neko je izbrojao čak 132 sukoba između Osmanlija i bosanskih Muslimana s jedne strane, i Hapsburga (na čijoj strani su se borili Srbi i Hrvati) - i to samo pre HH veka! Nije teško razumeti nagomilano nasleđe balkanskog nasilja. Danas je među muslimanskim intelektualcima popularno ubeđenje da su bili žrtve „jedanaest genocida“ tokom proteklih nekoliko vekova. Ako je to istorija koju pamti narod koji je vekovima bio politički, vojno i ekonomski dominantan u Bosni, onda možemo da oprostimo Hrvatima i Srbima što je njihov pogled na istoriju Bosne nešto mračniji.

Etnički sukobi se odražavaju na svakom nivou života u BiH. Do 1911, preko 90 odsto zemljoposednika u Bosni su bili Muslimani /1/ a preko 90 odsto zemljoradnika hrišćani Srbi ili Hrvati. Mešanih brakova u Bosni u 19. veku nije bilo, a uprkos mitu propagiranom devedesetih, u 20. veku su bili prilično retki. Na primer, 1988 se 93% bosanskih Muslimana još uvek venčavalo unutar svog naroda. Ništa više skloni međusobnim brakovima nisi bili ni Srbi i Hrvati. Dabome, bosanske verske i političke vođe ne gledaju na međuetničke brakove sa odobravanjem. Islamski verski poglavar je tako ocenio mešovite brakove kao „još jedan oblik genocida“ nad bosanskim Muslimanima (a ne sviđa mu se ni Deda Mraz)./2/

Od dvadesetog veka naovamo, izbori u Bosni su uvek bili etnički popisi, u kojima se uglavnom glasalo za nekoga iz sopstvenog naroda. U suštini, Bosna se sastoji od tri javnosti, i ključ stabilnosti u zemlji je uvek bio u održavanju jednakosti i zajedničkog jezika između ta tri etnička glasačka bloka. Dva dana pregleda bosanskih medija dovoljna su da se prepoznaju duboke podele između naroda u BiH, ali raznorazni „balkanski eksperti“ to nisu u stanju ni posle dve decenije. Sve je u današnjoj Bosni podeljeno po etničkim šavovima, od političkih stranaka i akademija nauka do organizacija antifašističkih veterana. Čak su i takozvani (i samoproglašeni) „aktivisti za ljudska prava“ u BiH i širom Balkana u stvari tek etnički lobisti. Ima mnogo aktivista za prava Albanaca, bosanskih Muslimana, Hrvata, Srba i tako redom, ali onih koji bi branili ljudska prava i slobode pojedinaca nezavisno od etničke pripadnosti u samoj Bosni (i u širem regionu) nažalost ima veoma malo.

Kako bismo bolje razumeli politički sulude ideje koje predlažu razni analitičari i komentatori koji bi da „reformišu“ Bosnu, zamislite kada bi u Americi neko predložio da guverneri saveznih država podrede svoju policiju Vašingtonu, ili da Delaver, Rod Ajlend i Oregon pristanu na proporcionalnu zastupljenost u Senatu./3/

Neki čak predlažu da Vašington imenuje posebnog izaslanika za Bosnu, kao da je jedan birokrata bez budžeta sposoban da 2011. postigne nešto što 1996-97 nije pošlo za rukom 60.000 vojnika NATO i deset hiljada civilnih službenika, naoružanim milijardama dolara. Vašington je u svari već pokušao nešto slično: jedan američki diplomata imenovan je 1994. da reši pitanje imena Makedonije. Posle 17 godina i tri predsednika, još uvek je na istom zadatku.

Možda najsmešniji od svih je predlog koji se često čuje na Kapitol Hilu, da se ojača kancelarija Visokog predstavnika (OHR), u praksi međunarnodnog diktatora u Bosni. To ima otprilike onoliko smisla kao slanje Pola Bremera u Irak 2018. da ponovo uspostavi Privremenu koalicionu upravu.

Najnoviji dokaz nesposobnosti da se razume očigledno je teza da je Socijaldemokratska partija (SDP) „multietnička“, iako samo 5 odsto njenih glasova dolazi od Srba i Hrvata.

Umesto da prihvatimo da je BiH duboko podeljena multietnička država i pokušamo da izgradimo stabilnost kroz političku strukturu koja odražava tu realnost, proveli smo skoro dvadeset godina u upornim pokušajima da stvorimo centralizovanu državu, zasnovanu na pogrešnoj predstavi o Bosni i suprotno volji barem polovine njenih stanovnika. Ako nastavimo da se bavimo fantazijama, vrlo je verovatno da ćemo o istim sgvarima raspravljati i za 20 godina. A tada će bosanski problemi samo biti još veći.

Preveo Nebojša Malić

Napomene prevodioca:
/1/ Misli se na begove iz vremena Osmanskog carstva; ali oni nisu držali zemlju u privatnom posedu, već su njom upravljali u ime sultana.

/2/ Reč je o Mustafi Ceriću, poglavaru IVZ u Sarajevu, koji je svojevremeno pokušao da zabrani Deda Mraza.

/3/ U SAD svaka država ima sopstvenu policiju, kao i svaki grad i opština, sa jasno određenim nadležnostima. Federalna policija (FBI) ima pravo da preuzme samo slučajeve koji potpadaju pod njihovu nadležnost, a i tada lokalne vlasti sarađuju sa FBI po definisanim pravilima. Po američkom ustavu, svaka država, bez obzira na veličinu i broj stanovnika, ima po dva senatora.