Kosovo: Prinuda na kompromis

Ruska diplomatija je po pitanju Kosova postigla ono sto je želela. Rezultat održanog zasedanja Kontakt grupe u štabu OUN na ministarskom nivou u suštini je prinuda kosovskih albanaca na pregovore sa Srbijom. Oni su i održani tamo, u OUN, narednog dana. Ovde treba napomenuti da se Kosovo, koje je u sastavu Srbije, od 1999. godine, nalazi pod protektoratom OUN prema rezoluciji Saveta bezbednosti broj 1244.

Smisao rezolucije je u tome, da se odluka o daljem statusu Kosova mora donositi putem pregovora dve strane, koje su krajem 90-ih godina faktički učestvovale u građanskom ratu. Smisao postojanja Kontakt-grupe, u čijem sastavu su Velika Britanija, Nemačka, Italija, Rusija, SAD i Francuska – jeste da situira realizaciju rezolucije. Nešto poput izvrsnog komiteta Kontakt grupe – to je “Trojka” u čijem sastavu su Rusija, Evropska unija i SAD. Njeni predstavnici su i doveli albansku i srpsku delegaciju za isto sto, prvi put za dve godine. Za mnoge, koji su upoznati sa raspoloženjem kosovskih albanaca, sve što se događalo u OUN izgledalo je kao nepotrebni ritual. Albanci žele potpunu nezavisnost i izjavljuju da je besmisleno govoriti o nečem drugom. Srbi su upravo sa tribine OUN preko svog predsednika Borisa Tadića izneli novu ideju – najširu autonomiju sa posebnim pravima, koji se temelje na principima Evropske unije. Albanci samo sležu ramenima. To se i dogodilo na pregovorima pod budnim okom “trojke”. Napori ruske diplomatije bili su, u suštini, usmereni u pravcu da se eliminiše iluzija o osuđenosti Kosova na nezavisnost. Kako je izjavio, odgovarajući na pitanja dopisnika RIA “Novosti” ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, “kada pojedine zemlje, pored ostalog i one koje ulaze u “trojku” daju javne izjave o tome da je, ma kako se pregovori završili, nezavisnost Kosova neizbežna, onda to prosto provocira jednu stranu pregovaračkog procesa da ne Prištine ni na kakve ustupke”.

Cilj ruske diplomatije uspešno je dosegnut. Prema informacijama koje su došle iza zatvorenih vrata zasedanja Kontakt grupe, njeni učesnici su zatražili kompromis od Kosova i Srbije i na njih naložili podjednaku odgovornost za ishod pregovora. Tojest, sve je bilo u duhu rezolucije 1244. Postavlja se, međutim, pitanje – a zašto to Rusija čini? Zemlja koju je spomenuo Sergej Lavrov i koja otvoreno govori o neizbežnosti nezavisnosti Kosova su Sjedinjene Američke Države. Ali i ostali članovi Kontakt grupe misle isto i govore isto. Rusija, u suštini, u toj kompaniji nastupa sama protiv svih, što kod tih “svih” izaziva iritiranost različitog stepena. Jer je za konačno rešenje sudbine Kosova potrebna nova rezolucija Saveta bezbednosti, a nje neće biti ako Rusija stavi veto. Cela ta situacija ozbiljno komplikuje rusko-evropske i rusko-američke odnose. Pitanje, u krajnjoj liniji Evropljanima, možemo postaviti ovako: rasparčavanje nacija do beskonačnosti jeste tendencija naših dana, ali se protiv nje može boriti pomocu nadnacionalne strukture po imenu Evropska unija.

Tojest, EU namerava da sažvaće sve probleme Srba i albanaca pomoću opšteevropske integracije. Čime se Rusija tu može suprotstaviti? Možda je pred nama jednostavno pokusaj da oslabimo jedinstvenu Evropu? Nije teško primetiti, međutim, da od svoje upornosti Rusija nece izvuci ama bas nikakvu neposrednu korist. Njeni poslovni i politički interesi na Balkanu i u Evropi u celini neće uznapredovati zbog toga što će Kosovo biti nezavisno u realnosti i deo Srbije na recima. Stvar ovde uopšte nije u odnosima sa Evropom, već u opštim principima kako se mogu i treba da regulišu posledice takvih konflikata, kakav je između Srbije i stanovništva njene pokrajine – Kosova.

Pitanje nezavisnosti Palestine, na primer, rešava se duže od pola veka. Ali niko ne kaže da se ne treba time baviti pošto je Palestina ionako dve enklave izraelske teritorije I nije sposobna da samostalno egzistira. Ne, u slučaju sa Bliskim Istokom svi se nekako slažu u tome da postoji takav princip – dve strane u konfliktu treba da se međusobno dogovaraju, a stvar je svih onih okolo da im u tome pomažu. To je jedan od onih principa na kojima se gradi međunarodno pravo i takva organizacija kao OUN (sto je praktično sinonim, zato što se međunarodno pravo u OUN i pravi). Kada neko pokusa da nešto čini mimo OUN, to se dobrim ne završava, bilo da je reč o ratu u Iraku ili, u konkretnom slučaju, Kosovu. I nije važno ko je bio u pravu ili kriv u konfliktu. Albanska strana je za konflikt kriva po višegodišnjoj taktici izgona Srba sa njihovih zakonskih teritorija, pored ostalog i putem podrivačke oružane delatnosti. Srbi su krivi zbog pokušaja da to spreče.

Ali u rezultatu obe strane treba da se dogovaraju. Razgovori sa neposrednim učesnicima zasedanja potvrđuju: Moskva se ne bori za obavezno očuvanje Kosova u sastavu Srbije, ona će prihvatiti ono rešenje koje ce biti prihvatljivo i dobrovoljni kompromis za obe strane. Pri tom moji sagovornici nisu našli neposredne analoge kosovskoj situaciji, koji su se ticali ili se mogu ticati Rusije u bližoj budućnosti.

Ako bi, na primer, Rusija želela da proširi svoje teritorije na račun nepriznatih republika, poput Južne Osetije, Abhazije ili Pridnjestrovlja, onda bi se ona, obrnuto, trebala radovati kosovskoj nezavisnosti kao presedanu. Analoga, ponovimo to, nema, ali ako se oni iznenada i pojave, onda i Rusija, i ko hoćete u svetu treba da decidno znaju kako se može i treba delovati u sličnim slučajevima.