Od pomoći do pogroma

Mark Danag postao je crni labud koga ekonomisti tako pozivaju da se plašimo. Ali istovremeno njegova priča je postala provera na izdržljivost ne samo britanskih političara, čuvara reda i čitavog sistema. Događaji u Velikoj Britaniji postavili su čitavoj Evropi pitanje: gde će biti vaša deca ako se sutra desi pogrom.

Strasti po Britaniji su utihnule i mnogima je jasno da je socijalni protest imao prilično specifičnu osnovu. Naravno, nekakvu ulogu su oidgrali i smanjeni doprinosi, i ukupna ekonomska slabost, ali jasno je i drugo: ključnu ulogu odigrao je faktor neželje stanovnika takozvanog geta da zauzmu svoje mesto u svetu. Ili, ako se govori preciznije, osmišljeni izbor da to mesto ne zauzimaju, smatra profesor Ruskog univerziteta prijateljstva naroda Maksim Kiseljov.

Oni nisu hteli da nađu svoje mesto. Našli su se u ulozi marginalaca zbog sopstvenog izbora. Zamislite takvu situaciju: zemlja, u datom slučaju Velika Britanija, brani ih, postavlja im vazdušni jastuk. Ako pogledate socijalne programe Velikog Londona, bićete potreseni. Ne možete da zamislite koja je količina socijalnih programa tamo i mogućnosti da se ništa ne radi. Čoveku nikada neće dati mogućnost da umre od gladi i da umre na ulici.

Ali odmereni život ima potrebu za potresima. I iskra je bilo ubistvo Marka Dagana. Reakcija se ispostavila žestoka i oštra. Na kraju surovost svojstvena svim ljudima, nezavisno od materijalnog položaja, izbija spolja.

U ovu igru su se uključila i deca iz imućnih porodica. 18-godišnja Čelsi Ajvz, abasador Olimpijade-2012, koja je sa kamenicom u rukama napala na policijska kola, priznala je da je to najsrećniji dan u njenom životu. Nije bolje delovala ni 19-godišnja Lora Džonson – ćerka milionera i učenica prestižne privatne škole, koaj je ukrala dva televizora, mikrotalasnu pećnicu i nekoliko mobilnih telefona. Nešto skormnije je nastupila za sada bezimena balerina: krhka građa ju je primorala da se ograniči sa dva televizora.

Jasno da je svoju ulogu odigrao osećaj stada, ali ne samo on, podvlači Maksim Kiseljov.

Kao prvo, dešava se mehanizam psihološke zaraze. Kada se pored ispoljava agresija, ona je zarazna. Efekat gomile radi na izvesnu infantilizaciju odraslog čoveka, on počinje da se ponaša neodgovorno, kao dete. Sa druge strane, ima još jedan momenat koji se zove pritisak prijatelja. Pritisak onih grupa koje kao da kažu: ako si naš, ti ideš sa nama. Tome je vrlo teško usprotiviti se. Čovek treba da ima vrlo snažnu volju da kaže: neću da radim ono što radite vi, zato što to nije ispravno.

Na kraju čak skromni muzičar nije u stanju da prevlada osećanje da bude kao i svi – krade violinu. Kasnije, otreznivši se, mladić priznaje da je uvek sanjao da svira violinu. A svoja znanja nije hteo da proširi ni jedan učesnik pogroma: police sa knjigama ostale su netaknute. Ispada da je neznanje sila.