Kome treba kriza na Kosovu

Balkan je bio i ostao jedna od neuralgičnih - osetljivih tačaka za formiranje „novog svetskog poretka“, poligon za isprobavanje tehnologija za globalističko upravljanje. Nova, ali svakako ne i poslednja kosovska kriza  treba da se posmatra kroz prizmu interesa najvažnijih igrača na političkoj karti sveta, za koje Beograd i Priština igraju samo uloge statista.

Kao povod za zaoštravanje napregnutosti u pokrajini je poslužio takozvani „trgovinski rat“. Konflikt je formalno počeo  20. jula, kada je Priština uvela zabranu na uvoz roba iz Srbije, objasnivši tu odluku time, da srpske vlasti ne priznaju pečat kosovske carine, te tako onemogućuju uvoz kosovskih roba u Srbiju. Bez obzira na embargo, uvoz srbskih roba se kroz dva carinska punkta na severu Kosova, gde uglavnom žive etnički Srbi – Brnjak i Jarinje, nastavio bez prepreka. Stvar je u tome da približno 66.000 Srba koji nastanjuju tri severne kosovske opštine – Leposavić, Zubin Potok i Zvečan, kao i deo Kosovske Mitrovice, ne priznaju vlast Prištine i bore se za svoje pravo na samoopredeljenje. Faktički, to je enklava koja ima spoljnu vezu samo sa Srbijom  i koju albanske vlasti Kosova ne kontrolišu. Predsednik kosovske vlade Hašim Tači, do skora vojnik, rešio je da promeni postojeću situaciju tako što će pribeći sili. 25. jula je specijalnim policijskim snagama izdao naređenje da jednostrano ustanove kontrolu nad kontrolnim carinskim punktovima na granici sa Srbijom – nad Jarinjem (KPP-1) i Brnjakom (KPP-31).

Teško je poverovati da kosovsko rukovodstvo može ovakvu odluku da donese samostalno, tj. da se prethodno o njoj ne posavetuje (ako već neće da je usaglašava) sa Vašingtonom i Briselom. Previše nas uporno činovnici NATO  i Evrosaveza ubeđuju da je za njih antisrbska operacija kosovskih vlasti, „preduzeta bez konsultacija sa evropskom i međunarodnom zajednicom“,  bila potpuno neočekivana. I još, kako svo vreme ponavljaju u Stejt departmentu SAD, sva pitanja između „Srbije i Kosova treba da se rešavaju kroz  dijalog i pod pokroviteljstvom Evropske zajednice“. Skreće pažnju i momentalna spremnost sa kojom je NATO preduzeo odluku o pojačanju kontingenta KFOR-a. Prvi vojni avion sa pojačanjem je na međunarodni aerodrom u Prištini sleteo uveče 4. avgusta.

I najzad – najvažnije.  Kako je Tači, bez dogovora sa zapadnim prestonicama, mogao da preduzme pokušaj osvajanja KPP, u kojima su radili Srbi iz kosovske policije i koje je kontrolisala Misija Evrosaveza za oblast poštovanja zakona i prava (EULEKS). Pa od decembra 2008. godine ta Misija snosi kompletnu odgovornost za obezbeđenje zakonitosti i prava na Kosovu? Sve to jako podseća na gruzinsko-južnoosetinski konflikt iz avgusta 2008. godine, kada je „nedokazivi“ Saakašvili izvršio agresiju na Južnu Osetiju.

Međutim, Srbija ipak nije Rusija. Zato je predsednik Boris Tadić požurio da uveri ne toliko Prištinu,  koliko Vašington i Brisel: „Srbija neće ratovati sa Kosovom“. Beograd namerava situaciju da sredi isključivo diplomatskim sredstvima. Na političkom nivou nije došlo do eskalacije konflikta. Eskalacija se desila iz drugih razloga. Kosovski Srbi koji su na sopstvenoj koži osetili upravljanje Albanaca odlučili su da osvoje pravdu svim sredstvima koja poseduju. Uveče 27. jula mladi ljudi pod maskama su preduzeli radnje koje su kosovske policajce naterale da napuste Jarinje i Brnjak. Posle čega je, pomoću flaša sa zapaljivom smesom i buldožerom,  KPP Jarinje potpuno srušen. Istovremeno su blokirani putevi i  napravljene barikade.

Bez obzira na to, uz aktivno međunarodno posredovanje  uspelo se da se situacija stabilizuje.U skladu sa dogovorom koji su predstavnici Srbije postigli sa  komandomKFOR-a snage alijanse će kontrolisatiJarinje i Brnjaknajmanje do sredine septembra. U zvaničnom saopštenju KFOR-a se kaže da će, ukoliko bude potrebno, taj sistem kontrole KPP-1 i KPP-31 biti produžen. Mislim da će baš to i da se desi. U ovom trenutku kontrolu na oba KPP vrše snage KFOR-a. Prema postignutom sporazumu barikade koje su Srbi podigli na prilazima severnim rejonima Kosova treba da se uklone i da se obnovi sloboda kretanja. Međutim,  Priština je raskinula sporazum koji je postignut između predstavnika Srbije i KFOR-a tako što je potvrdila da zabrana uvoza roba iz Srbije za kosovske Srbe  ostaje na snazi.  Čime može ovakav demarš da se potvrdi?

Radi se o tome, da pitanja trgovine i kontrolno-propusnih punktova, iako vrlo važna za stanovništvo te pokrajine, predstavljaju samo vrh ledenog brega. Kako je to ispravno konstatovao državni sekretar srbskog ministarstva za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović, „iza uvođenja embarga na robe iz Srbije stoji političko pitanje“.

U čemu je suština „političkog pitanja“? Prvo, to je težnja Prištine za potpunom kontrolom  teritorije pokrajine i likvidacijom onih mogućnosti koje su preostale da bi srpske enklave ostale autonomne. Drugo, težnja da se što efikasnije blokira ili bar uspori stupanje Srbije u Evropsku uniju. Treće, to je stvaranje uslova za povećanje kontingenta NATO i samim tim i jačanje njegove kontrole nad  čitavom pokrajinom.

H.Tači je izjavio da je njegov glavni cilj „obezbeđenje vladavine prava na čitavoj teritoriji Kosova“. Više od svega mene je zaprepastila njegova kuknjava u vezi sa suverenitetom. „Ne može večito da se trpi, - jada se Tači, - narušavanje našeg suvereniteta, tako da se ceo jedan deo naše zemlje koristi za krijumčarenje“. Stvarno potresno! Ipak se čini da nije balkanski separatista broj 1, narkobos sa nadimkom „Zmaj“, osnivač terorističke „Armije za oslobođenje Kosova“,  kauboj, koji je tu skoro kamuflažnu vojničku odeću zamenio Gučijevim odelima, koji je pogazio mnogovekovni suverenitet Srba na Kosovskoj pokrajini, koji je trgovao ljudima i čovečjim organima  onaj, koji trebada diskutuje o suverenitetu države-fatamorgane, osnovane pod zaštitom SAD i NATO-a“. A on ipak razmišlja glasno, čak i diktira uslove. Kako to?  

Uporno zahtevanje kosovskog premijera da kontroliše dva pogranična prelaza na granici sa Srbijom, meni izgleda ne samo kao težnja da što brže centralizuje Kosovo, oduzimajući Srbima čak i nadu na autonomiju svojih enklava, već i kao očigledni znaci straha kosovskog rukovodstva pred mogućnošću da se pomeri, a možda i sahrani, priznavanje „Republike Kosovo“.

Pošto je Beograd Haškom tribunalu predao generala Mladića i Gorana Hadžića, Srbiji mogu da se otvore vrata u EU čak i ako ona ne prizna nezavisnost  Kosova. Prijem Srbije u EU  je za Tačija i njegove drugove strašan pre svega zato što  će tada sva pitanja, počev od kršenja prava srpske manjine i završavajući građanskim imovinskim sporovima, da  ne pominjemo svojinu na industrijskim preduzećima, rudnicima, kopovima, preći na evropski nivo. Drugačije rečeno – tada će Evropljani, u tom trenutku već svi zajedno, biti obavezni da štite prava novog člana svoje zajednice.

Osim toga, ako se pre stupanja Srbije u EU od Beograda ne izvuče priznanje nezavisnosti Kosova, to će docnije ići mnogo teže. Evrokomisija je bila dužna da do 12. oktobra donese odluku o mogućnosti da se Srbiji da status kandidata za EU. Međutim, postojanje ozbiljnih problema u pograničnoj zoni sa nepriznatom državom koju, uz to, kontrolišu snage KFOR-a, će nesumnjivo da izazovu negativnu odluku Evrokomisije. I još, tako će biti lakše da se ponovo naduva mit o agresivnim i lažljivim Srbima. Na primer, u izjavi predsednika Kosova, Atifete Jahjage, se kaže da je „Srbija bila ta, koja je postavila barijeru slobodnom kretanju ljudi i razmeni roba, i koja je dovela do sumnje dogovore, postignute u poslednje vreme na pregovorima između Beograda i Prištine“. Za njom Tači ponavlja… Ispostavlja se da su „ti akti nasilja (dejstva Srba na oslobađanju KPP od albanskih policajaca – J.P) koordinisani i da njima upravljaju najviše političke strukture Srbije“. Materijale o „kriminalcima koji su zauzeli KPP“ su svi svetski masmediji već preneli.

U vezi sa evrointegracijom Srbije želim da nešto važno preciziram. Obzirom da je u izboru strategije kojom treba da se dejstvuje kosovsko rukovodstvo nesamostalno, ono teško da je sposobno da organizuje igru protiv EU. Za Tačijevim leđima se ljulja senka američkih konsultanata!

I poslednje. KFOR je zatražio proširenje kontingenta za 700 ljudi. Zašto tako mnogo – komandant snaga KFOR-a Erhard Biler nije objasnio. Brojnost kontingenta, prema zvaničnim podacima, početkom juna 2011. godine je iznosila 5.929 vojnih lica. U trenutku uvođenja snage KFOR-a su brojale 46.000 ljudi. Primetno je povlačenje. Mislim da 700 novih vojnih lica neće  biti i poslednji. Izvođenje vojnih snaga iz Avganistana, koje je započeto u julu, već je dovelo do pitanja osnivanja novih radnih mesta za ljude koji znaju da pucaju. Kosovo im je „bogom dano“.

Sadašnja kriza je od trenutka proglašenja nezavisnosti postala prvi pokušaj kosovskih vlasti da se sever pokrajine preuzme pod kontrolu. Svakako će biti još  pokušaja. Pa tako sve dok i poslednji Srbin ne ode sa Kosova ili ne umre u zemlji svojih predaka. To je glavni interes Prištine. Da se bilo šta izmeni može se samo ako se odvoji severno Kosovo, koje bi se jednom zauvek izvuklo ispod  jurisdikcije Prištine. Ali to se ne dešava jer su u kosovskoj krizi postoji interes mnogo jačih snaga nego što su to Srbi i albanci.

Na administrativnoj granici Srbije i Kosova sudarili su se interesi država, nadnacionalnih struktura i međunarodnog kriminala, te će zato kriza na Kosovu postati stalna, čak i ako u pokrajini više ne bude ni jednog Srbina.

Jelena Ponomarjova,