„Selektivno pravosuđe“ u sližbi geopolitike (Razmišljanja na marginama Međunarodnog dana krivične pravde)

Međunarodni dan krivične pravde, koji se proslavlja u nedelju, 17. jula, je još jedan povod da se ponovo zamislimo nad problemom međunarodnog pravosuđa. Na žalost – razmišljanja o njemu dovode do neprijatnih zaključaka. Sistem međunarodnog prava i nadnacionalne institucije, koje ga obezbeđuju, u najboljem slučaju nisu u stanju da budu stražari izvršenja zakona. A često i sami služe kao poslušni instrumenti ostvarenja globalističkih strategija koje se rukovode geopolitičkim ciljevima, i koje nemaju ničeg zajedničkog sa borbom za prava pojedinaca i celih država.

Prvo – evo malo istorije. Ovaj praznik je ustanovljen u čast 17.07.1998. godine, kada je prihvaćen Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda. U skladu sa tim dokumentom ovaj sudski organ je ovlašćen da „vrši jurisdikciju lica, odgovornih za najteže zločine, koji kod svetske zajednice izazivaju zabrinutost“.

Unutrašnja kompetencija Suda je ograničena trima vrstama zločina: genocidom (namera da se potpuno ili delimično istrebi nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa kao takva); zločinom protiv čovečnosti (deo sveobuhvatnog ili sistematskog gonjenja mirnog stanovništva, pri čemu je zločinac unapred znao da je moguće da se to čini); ratnim zločinima (kršenje zakona i običaja ratovanja, kojima se određuje ponašanje oružanih formacija u toku rata i štiti civilno stanovništvo, zarobljenici, kulturno nasleđe i t.d) (1).

Bilo je predloženo da se u kompetencije Međunarodnog krivičnog suda uključi i agresija. Međutim, u toku pregovora u Rimu strane nisu mogle da se slože u vezi sa jedinstvenom formulacijom tog zločina. Zato je odlučeno da Sud za sada ne može da se bavi pravosuđem po pitanjima koja imaju veze sa zločinačkom agresijom.

Formiranje ovog suda je od samog početka izazvalo vrlo različite reakcije. Nije slučajno da njegov Statut iz različitih razloga nisu prihvatili da potpišu ili ratifikuju tri stalna člana Saveta bezbednosti OUN (Rusija, SAD i Kina), kao ni Indija, Izrael i Iran. Kao glavni argument one su se, ne bez osnova, pozvale na to, da Rimski Statut ograničava suverenitet država i Sudu daje „neodređeno široke kompetencije“. Osim toga, za razliku od Međunarodnog suda OUN, Međunarodni krivični sud ne spada u zvanične strukture Organizacije Ujedinjenih Nacija iako može da po preporuci Ujedinjenih Nacija pokreće sudski postupak. Zato nije slučajno što po takvom bitnom pokazatelju kao što su izvori finansiranja Međunarodni krivični sud može sa sigurnošću da se nazove „sud EU“. Evrosavez je poslednjih godina davao više od polovine finansijskih sredstava koje su doznačivane za potrebe navedene institucije. Na primer, prema podacima za 2008. godinu, finansiranje od strane EU je iznelo preko 57% ukupnih finansijskih sredstava Međunarodnog krivičnog suda(2). Ovakva situacija, kad već govorimo o tome, dobro objašnjava onu nadoperativnost, sa kojom je Sud izdao nalog za hapšenje sadašnjih libijskih rukovodilaca, protiv koje su ratna dejstva započeli i dobrim delom ih vrše Evropljani na čelu sa Francuskom i Velikom Britanijom.

Takođe treba da se ima u vidu da je međunarodna zajednica već sakupila sumnjivo iskustvo pri funkcionisanju Međunarodnih krivičnih sudova za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Bez obzira na potrošena ogromna sredstva oni nisu uspeli da na odgovornost pozovu glavne krivce u stvarno teškim zločinima na Balkanu i u Centralnoj Africi. Izbirljivost pri biranju koga će optužiti, odsustvo pravničkog nadmetanja na procesima, zanesenost sudija i tužilaca političkim izjavama – sve to je postalo svakodnevna praksa oba Tribunala, koja zakonomerno baca senku na ceo savremeni sistem međunarodnog pravosuđa. Te institucije vrlo često igraju čisto konjukturnu ulogu – obrazlažući i izvlačeći u pravi plan ovakav ili onakav geopolitički scenario.

Ovaj faktor se najrazuđenije iskazao u radu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju čija je uloga, prema svedočenju mnogih eksperata, “u tome, da se ne pokažu pravi vinovnici građanskog rata u Jugoslaviji, a da se kao takvi prikažu samo srbski rukovodioci“(3).

Istu praksu sprovodi i Međunarodni krivični sud, čije mnoge presude pokazuju znake otvorenog mešanja u unutrašnje stvari država, radi interesa jedne strane u konfliktu. Takva praksa je započela 2010. godine kada je Sud izdao nalog za hapšenje aktuelnog predsednika Sudana Omar al-Bašira, okrivljenog za genocid tri etničke grupe. Tako se Sud umešao u unutrašnji konflikt u sudanskoj provinciji Darfur. Taj nalog za hapšenje je trebalo da natera vlasti u Kartumu da se slože sa izdvajanjem oblasti u južnom Sudanu, bogatim ugljovodonicima. Kako da se ne napravi paralela sa optužnicom Haškog tribunala za Slobodana Miloševića, predsednika Jugoslavije, koju su kosovski separatisti i njihovi zapadni saveznici iskoristili za međunarodno-pravno obrazloženje svojih postupaka! Upadljivo je da je radi pokretanja optužnice protiv Omara al-Bašira Međunarodni krivični sud morao da se pozove na Savet bezbednosti OUN, jer Sudan (u čijem je sastavu Darfur) nije država koja je priznala Sud.

Još je vidljivija geopolitička angažovanost Međunarodnog krivičnog suda u odnosu prema Libiji, gde je nalog za hapšenje Moamera Gadafija i njegovih saradnika izdat pre nego što je izvršen istražni postupak, a u uslovima dugotrajnog unutrašnjeg konflikta između vlasti zemlje i pobunjenika. Ovde, kao i u slučaju Jugoslavije, institucije međunarodnog pravosuđa idu ruka pod ruku sa NATO. One dosledno demontiraju međunarodno-pravni sistem, koji postoji od kraja Drugog svetskog rata, a koji je pozvan da stoji na straži suvereniteta i teritorijalnog integriteta država.

Takva „operativnost“ – posebno kada su pravne institucije već više od deset godina nesposobne da istraže „crnu transplantologiju“ i ostale najteže zločine albanskih separatista Kosova navode na određene zaključke. Ti zaključi mirišu, između ostalog, na naftu, ako bi se pošlo od težnji zapadnih sila da preuzmu u svoje ruke kontrolu energetskih izvorišta u ovoj ili onoj zemlji. Da bi se rešio takav zadatak najbolji način predstavljaju nalozi i verdikti međunarodnih sudova i tribunala.

I još jedna interesantna misao pada na pamet kada počneš da razmišljaš o smislu Međunarodnog dana krivičnog pravosuđa, stvorenog u čast „rođenja“ Međunarodnog krivičnog suda. Bez obzira na to, što se jurisdikcija navedenog suda proteže na sve kontinente, a materijali koje on poseduje odnose na 139 zemalja, u spisku predmeta koje on razmatra figuriraju isključivo afričke države: Demokratska Republika Kongo, Uganda, Centralnoafrička republika, Sudan, Kenija, Libija, Obala slonovače. To neizbežno povlači na razmišljanje o stvaranju međunarodnog pravnog neokolonijalizma. Nije slučajno u junu 2009. godine na savetovanju u štabu Afričkog saveza 30 zemalja-članica Međunarodnog krivičnog suda koje predstavljaju Afriku, nekoliko država, među kojima su bili i Senegal, Džibuti i Komorska ostrva, pozvalo svoje kolege da u znak protesta, jer „je taj sud usmeren isključivo ka Africi“ izađe iz sastava navedene institucije. Komesar za pitanja mira i bezbednosti Afričkog saveza Ramtane Lamamra je siguran da tužilac Međunarodnog krivičnog suda ispoveda „duple standarde, podižući optužnicu protiv jednih lidera, i ignorišući druge“. Metode rada tužioca je okarakterisao kao „oslepljujuću praksu selektivnog pravosuđa“(4). Baš ta selektivnost i predstavlja prvu osobinu geopolitičke angažovanosti.

Petar Iskenderov,

__________________________

(1) https://untreaty.un.org/cod/icc/statute/99_corr/cstatute.htm

(2) Report of the Committee on Budget and Finance on the work of its tenth session. ICC. 26 May2008. P.20-21.

(3) Bario P. Pravne fikcijeMeđunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MTBJ) na bazi realnosti građanskog rata// Dvojnistandardiu zaštiti ljudskih prava: kazus profesora Šešelja. M., 2009. S.141.

(4) https://www.voanews.com/english/news/a-13-2009-06-08-voa30-68788472.html