Holandija – još jedna žrtva srebreničke propagande

Već 15 godina zapadni mas-mediji prvu polovinu jula koriste za ritualno obeležavanje navodno „najvećeg masakra u Evropi posle Drugog svetskog rata“, podsećajući onaj deo globalnog auditorijuma koji još uvek veruje u njihovu „nepristrasnost“ da se 11. jula obeležava još jedna godišnjica „genocida u Srebrenici“, kada su snage Vojske Republike Srpske pri zauzimanju tog istočno-bosanskog gradića navodno pobile „oko 8000 muslimanskih muškaraca i dečaka“ u leto 1995. godine. Činjenica da, čak i posle 16 godina, ne postoje materijalni dokazi koji potkrepljuju ovu propagandnu tvrdnju (o čemu će više reči biti kasnije) ne menja ništa, pošto je Srebrenica postala, koliko god to zvučalo čudno za gradić koji je pre građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji brojao jedva 6000 stanovnika, jedan od stubova globalne politike zapadnih sila, na čelu sa SAD. Po rečima australijskog analitičara Gali Hasana, na nivou Balkana Srebrenica se koristi „kako bi SAD-NATO imale 'humanitarni' izgovor da demonizuju Srbe i obezbede podršku javnog mnjenja za vojnu intervenciju u regionu“. (1) Ne manje važno, na globalnom nivou zapadne sile su sebi dale svojevrsnu „licencu“ da reaguju „preventivno“, u korist „nezaštićenih civila“ širom sveta (usput „uništavajući sela da bi ih spasli“, kako je glasila čuvena američka krilatica iz Vijetnamskog rata) kako se, navodno, „Srebrenica više nikad ne bi ponovila“. Prema rečima jedne britanske analitičarke:

“Od Kosova 1999. do Konga 2005. Srebrenica se ističe kao konačni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveniše u konfliktnim situacijama. Džek Strou (nekadašnji britanski ministar spoljnih poslova) je branio zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koristeći Srebrenicu kao primer šta se dešava kada se Zapad ustručava da interveniše. Liberalni komentator Dejvid Aronovič je upotrebio isti argument da bi opravdao svoju podršku vojnoj akciji u Iraku. Govoreći o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN, general UN Patrik Kamert je iznosio argumente u korist snažne vojne intervencije, zbog 'lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande'.” (2)

Ne treba zaboraviti ni najnoviji primer Libije, kada se američki državni sekretar Hilari Klinton pozvala na isto opravdanje za NATO napad na Libiju, hvaleći se da „svet nije čekao da se desi još jedna Srebrenica u mestu zvanom Bengazi“, (3) već je, razume se, uništena još jedna zemlja da bi se „spasla“.

Uoči ovogodišnjeg obeležavanja pomenute godišnjice se, međutim, pokazalo da i jedna zapadna zemlja može da postane žrtva srebreničkog malja, što može imati dalekosežne posledice po njenu finansijsku, pa čak i političku stabilnost. Naime, 5. jula je apelacioni sud u Hagu doneo presudu po kojoj je holandska država odgovorna za smrt tri bosansko-muslimanska muškarca koji su stradali posle pada Srebrenice 1995. godine, što je, kako navodi zapadna štampa, „otvorilo vrata za podnošenje odštetnih zahteva“ (4) od strane rodbine svih za koje se tvrdi da su tada ubijeni a koje holandske mirovne snage pod zastavom UN nisu zaštitile. Nije teško izračunati (ako se broj od „8000 žrtava“ i dalje bude neupitno prihvatao od strane holandskih sudova) da bi budući bilans odštete mogao da dostigne više stotina miliona, pa čak i milijardi evra. Ovo, inače, nije prvi put da se Srebrenica „umešala“ u holandski javni život. U aprilu 2002. je objavljivanje izveštaja o Srebrenici od strane Holandskog centra za ratnu dokumentaciju čak dovelo do pada vlade. Moglo bi se čak reći da je taj događaj zapravo predstavljao uvod u sadašnju presudu, jer je upravo u izveštaju Holandskog centra prvi put pomenuta „delimična odgovornost“ holandskih vojnika za pogibiju muslimana u Srebrenici. (5)

Poznato je da je Holandija stari i ugledni član „evro-atlantske porodice“, tj. EU i NATO, i da uživa sve pogodnosti koje članstvo u tom ekskluzivnom klubu obezbeđuje. Međutim, postavlja se pitanje da li će holandski građani biti spremni da, radi održavanja srebreničkog mita, plate možda i prvu ozbiljniju posledicu svog udobnog statusa, pogotovo kada ih ona bude „udarila po džepu“ – i to samo njih među svim EU/NATO državama. Ili će holandska javnost i institucije, možda prvi od svih na Zapadu, biti primorani da se, u samoodbrani, detaljnije pozabave činjenicama vezanim za Srebrenicu? Ako je ovo poslednje slučaj, u tome im vredi pomoći, pa ćemo se ovde, na prvom mestu, ukratko pozabaviti pravim, a ne propagandnim činjenicama vezanim za srebrenička dešavanja.

- Broj od „8000 ubijenih“ nikada nije precizno verifikovan ni od jednog suda ili ustanove, već se uvek relativizuje kvalifikacijama „oko“ ili „do“. Na spomen-ploči Memorijalnog centra u Potočarima, gde se nalazi groblje za sahranu svih za koje se tvrdi da su „žrtve genocida u Srebrenici“, prikazan je broj „8372...“ (a tri tačke treba da označe da čak ni taj broj nije konačan). Prikazana cifra, međutim, ne predstavlja broj utvrđenih žrtava već broj „nestalih“ – što, naravno, zapadni mediji nikada ne ističu. Postavlja se pitanje, s obzirom da su se oko Srebrenice više od tri godine vodile borbe, kako može da se „zna“ da je broj nestalih jednak broju „žrtava genocida“ ako tela još nisu pronađena i ako nisu forenzički obrađena od strane nezavisnih stručnjaka i komisija? Odgovor – ne može.

b) Broj sahranjenih u Potočarima pre 11.7.2011. iznosio je 3749. Sa dodatnih 614 sahranjenih na taj datum (sahrane novih tela su takođe deo obeležavanja godišnjica), taj broj će uveliko premašiti 4000. Ni to, međutim, neće predstavljati broj dosad utvrđenih žrtava „genocida“, već samo broj sahranjenih za koje se tvrdi da su „žrtve genocida“. Međutim, holandskkoj javnosti verovatno nije poznata činjenica da su tokom 2010. čak i neki bosansko-muslimanski zvaničnici bili prinuđeni da tu tvrdnju dovedu u pitanje. Mirsad Tokača, predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, izneo je dosad nedemantovanu tvrdnju da se na spiskovima „žrtava“ nalazi „500 živih Srebreničana“, dok je dodatnih 70 lica na tim spiskovima stradalo na drugim mestima i u drugo vreme. (6) Uz to, direktor Memorijalnog centra u Potočarima Mersed Smajlović i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Mašović su takođe izneli da je u Potočarima sahranjeno oko 50 osoba koje su stradale još 1992. a koje su „u bliskom srodstvu“ sa onima koji se vode kao žrtve streljanja. A Hakija Meholjić, ratni šef policije u Srebrenici, izjavio je da je „ljut na sve koji su u Memorijalnom centru sahranili 75 osoba, a koje nisu poginule u julu 1995. godine“. (7) Uz sve to, postoje i ozbiljne indicije da je u Potočarima čak sahranjen i jedan broj Srba. (8)

- Ukupan broj tela koja su stručnjaci Haškog tribunala ekshumirali u vezi sa istragom o događajima u Srebrenici iznosi najviše 1923. Forenzička dokumentacija Tribunala govori o 3568 „slučajeva“. Međutim, to je namerno zamagljivanje činjenica, u svrhu naduvavanja stvarnog broja nađenih tela, jer jedan „slučaj“ ne znači nužno i jedno telo. „Slučaj“ se može odnositi i na nepotpune ostatke nekog tela, pa čak i na jednu koščicu nađenu na određenom lokalitetu. Međutim, čak ni broj od 1923 ne označava ukupan broj dosad utvrđenih „žrtava genocida“? U grobnicama koje su obradili forenzički stručnjaci Tribunala, nalazi se 442 tela sa povezima preko očiju i/ili vezanim rukama, 505 gde je smrt prouzrokovao metak, što može ukazati na streljanje, ali i na smrt tokom borbenih dejstava, 627 je stradalo od granate, mine, gelera itd. što isključuje streljanje, a u 1583 autopsijskih izveštaja ili „slučajeva“ radi se o po nekoliko kostiju. U ovoj poslednjoj kategoriji u 92,4 odsto od tih „slučajeva“ forenzički stručnjaci Tribunala nisu mogli da odrede uzrok smrti pa se na osnovu njih nikakvi pravno ili forenzički značajni zaključci ne mogu izvoditi. (9)

- Po proceni načelnika generalštaba armije BiH Envera Hadžihasanovića na suđenju generalu Vojske Republike Srpske Radislavu Krstiću (6.4.2001, Transkript s. 9532) u povlačenju mešovite muslimanske kolone 28. Divizije iz Srebrenice za Tuzlu poginulo je 2628 vojnika i oficira ABiH (dakle, ovde nisu uračunati civili). U izveštaju Unprofora od 17. jula 1995. ukupni gubici kolone se procenjuju na oko 3000 (10) a Karl Bilt (pregovarač međunarodne zajednice tokom sukoba a posle rata Visoki predstavnik u BiH) u svojim memoarima ih procenjuje na oko 4000. (11) Prema svim zakonima rata, ovo su bile legitimne žrtve ratnih dejstava, međutim zapadni mediji ove žrtve ili uopšte ne pominju (da bi se u zapadnoj javnosti održao mit o „bespomoćnim žrtvama Srebrenice“), ili ih svrstavaju među „žrtve genocida“. Dodatno zanimljiva je i činjenica je da je veliki broj iskopanih tela za koja se tvrdi da su „žrtve genocida“ nađen upravo na lokalitetima gde su se odvijale borbe srbskih snaga i muslimanskih snaga u povlačenju.

- Procene vrlo ozbiljnih zapadnih posmatrača idu na ruku gore-navedenim činjenicama. Amerikanac Filip Korvin, Koordinator za civilne odnose UN u BiH u vreme sukoba, godinama tvrdi da broj streljanih u Srebrenici iznosi „oko 700“. (12) Josif Bodanski, dugogodišnji ekspert za terorizam američkog kongresa tvrdi da je broj streljanih „nekoliko stotina“. (13) Portugalski oficir i vojni posmatrač UN u BiH u julu 1995. Karlos Martins Branko, tvrdi da je „najmanje 2000 muslimanskih boraca“ stradalo – ali u borbama. (14)

- Utvrđivanje uzroka smrti tela ekshumiranih na širem području Srebrenice je od 1996. u rukama dve organizacije: Komisije za nestala lica BiH (osnovane od strane vlade ratnog muslimanskog predsednika, Alije Izetbegovića) i ICMP Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP - International Committee for Missing Persons), čije čelnike postavlja američki Stejt department. (15) Od početka iskopavanja do danas, ni srbski ni drugi nezavisni međunarodni forenzički stručnjaci nisu imali pristup forenzičkom postupku nad iskopanim telima. Čak ni optuženi za zločine u Srebrenici pred Haškim tribunalom nemaju mogućnost pristupa DNK izveštajima ICMP-a. (16) To znači da je svaka mogućnost nezavisne provere njihovih „nalaza“ nemoguća i da je jedini način da oni budu prihvaćeni – na veru.

- U haškoj presudi protiv potpukovnika VRS Vujadina Popovića i ostalih (2010.), navedeno je da je, pomoću DNK uzoraka, identifikovano „5336“ žrtava (broj je, u međuvremenu, dodatno narastao). Međutim, kao što je poznato, DNK služi jedino za identifikaciju posmrtnih ostataka ili da omogući reasocijaciju delova tela iste osobe. DNK tehnologija je neupotrebljiva za određivanje uzroka i vremena smrti, što su ključne kategorije u kriminalističkoj istrazi ovakve vrste. Takođe zanimljiva je činjenica da i pored toga Tribunal zasad odbija da objavi čak i spisak imena lica navodno identifikovanih putem DNK analize. Treba znati i to da sva nova tela koja se sahranjuju u Potočarima, uključujući i onih 614 sahranjenih ovog 11. jula, prolaze kroz ovakvu vrstu „identifikacije“, što ostavlja dodatne velike sumnje u pogledu toga ko se tamo stvarno sahranjuje.

Očigledno je, dakle, da bi, ako ne žele da im država dospe u ozbiljne finansijske probleme i bude izložena neprestanim pritiscima, holandski sudovi i javnost morali da preispitaju sve što im se servira u vezi „8000 žrtava genocida“ u Srebrenici, za koje će, kako stvari stoje, jedino Holandija među zapadnim državama morati da snosi i finansijsku odgovornost.

Još jedan element kojim bi holandska javnost svakako trebalo da se pozabavi je i činjenica da bosansko-muslimanska strana zapravo pokušava da prebaci odgovornost za svoju unapred-donetu odluku da napusti Srebrenicu na Holandiju i njene vojnike. Naime, dok odluka holandskog suda od 5.7.2011. govori o krivici holandskih vojnika što su dozvolili da pomenuta tri muslimanska muškarca padnu u srpske ruke, niko u holandskoj javnosti ne pominje okolnosti koje ukazuju na to da su bosansko-muslimanske vlasti zapravo sprovodile plan za svesno žrtvovanje svoje populacije, i da im holandski vojnici služe kao veoma zgodni „krivci“.

- Ratni šef policije u Srebrenici, Hakija Meholjić, je više puta svedočio da je njemu i još devetorici lokalnih muslimanskih lidera u proleće 1993. lider bosanskih muslimana Izetbegović preneo da mu je američki predsednik Klinton nudio da srpske snage uđu u Srebrenicu i „izvrše pokolj 5000 muslimana“, što bi dalo povod za NATO vojnu intervenciju u Bosni i Hercegovini. (17)

- Ponašanje muslimanskih snaga u vremenu oko 11.7.1995. može se objasniti samo u kontekstu namerne predaje grada. Na primer, Tim Ripli, vojni analitičar ugledne britanske vojne publikacije „Džejns difens“, svedočio je da su pre pada Srebrenice holandske snage “videle bosanske snage koje su bežale iz Srebrenice kako prolaze pored njihovih posmatračkih punktova naoružane najnovijim protivtenkovskim naoružanjem“.(18) Major Rajt iz posmatračke misije UN je u svom izveštaju iz jula 1995. naveo procenu da su, uz činjenicu da su bile dobro naoružane, muslimanske snage bile i daleko brojnije od srbskih – 4000 naspram 1500 – što je, uz pogodnosti terena oko Srebrenice, trebalo da omogući uspešnu odbranu enklave. (19)

- Umesto toga, iako su im holandske snage dale pristup uskladištenom oružju radi odbrane, bosansko-muslimanske snage su rešile da izvrše proboj srbskih linija, što je daleko rizičnija vojna operacija nego odbrana utvrđenog položaja. Uz to, prema debrifingu holandskih snaga posle pada Srebrenice, „u vreme kada su se izbeglice kretale iz Srebrenice prema Potočarima, osoblje holandskog bataljona zabezeknula je činjenica da su mladi muškarci prepuštali žene, decu i ostarele sudbini. Oni su to smatrali kukavičkim činom“. (20) Drugim rečima, muslimanski borci su prepustili svoju nejač srbskim snagama, koje su ih, kako se ispostavilo, bezbedno sprovele u ruke UN. Sada, međutim, holandska država i građani treba da plaćaju „odštetu“ zato što je muslimansko vojno i političko rukovodstvo svesno žrtvovalo Srebrenicu, odbivši da je brani, a stavljajući svu odgovornost za bezbednost muslimanskih civila i boraca u ruke slabo oružanih holandskih mirovnih snaga.

Na kraju, treba reći i to da ovo nije jedina vrsta odštetnog zahteva s kojim će holandska država i građani biti suočeni. Naime, još u martu 2009. je holandska nevladina organizacija Istorijski projekat Srebrenica tužila holandsku državu (kao i UN), za odgovornost za smrt „oko 1000“ srbskih civila koje su muslimanske snage iz Srebrenice ubile između 1992-1995. (21) Srbska tužba je, zapravo, daleko utemeljenija od muslimanske, jer su holandske i druge mirovne snage bile odgovorne za demilitarizaciju srebreničke enklave, koja je u aprilu 1993. proglašena „bezbednom zonom UN“. Međutim, izveštaj Generalnog sekretara UN jasno ukazuje na to da čak ni UN, zbog pritiska neimenovanih država, nisu imale nameru da demilitarizaciju muslimanskih snaga ozbiljno sprovedu: „Sekretarijat je obavestio komandanta [mirovnih] snaga, s obzirom na stavove nekoliko članova Saveta [bezbednosti], da proces demilitarizacije Srebrenice ne treba da se sprovodi preterano revnosno i da to isključuje, na primer, pretragu za oružjem od vrata do vrata.“ (22) Rezultat takve politike je sažet u delu izveštaja Holandskog centra za ratnu dokumentaciju (koji je, da podsetimo, doveo do pada holandske vlade u proleće 2002.): „Navodna demilitarizacija enklave bila je praktično mrtvo slovo na papiru. Bosanska vojska (ABiH) je vodila svesnu strategiju ograničenih vojnih napada radi vezivanja relativno velikog dela armije bosanskih Srba (VRS), sa ciljem da se spreči njeno premeštanje u punoj snazi u glavnu zonu ratnih dejstava oko Sarajeva. Ovo se takođe radilo iz srebreničke enklave. Snage ABiH nisu se uzdržavale od kršenja svih pravila u okršajima s VRS. Izazivali bi vatru od strane bosanskih Srba a zatim se povlačili pod zaštitu jedinice Holandskog bataljona, koja bi time rizikovala da bude uhvaćena između dve vatre.“ (23) Prema podacima Instituta za istraživanje srbskih stradanja u HH veku, na širem području Srebrenice su muslimanske snage između 1992.1995. ubile 3262 Srba. (24)

Ostaje da se vidi da li će gore-navedene činjenice nagnati holandsku javnost, novinare i/ili istraživače da preispitaju ne samo ulogu svojih vojnika u ratu u Bosni i Hercegovini, već i sliku srebreničkih događaja koja se već godinama nekritički propagira, a koja baca jedan vrlo ozbiljan teret na leđa holandske države i građana. Kako stvari sada stoje, Srbi se bore za istinu da bi skinuli ljagu sa svog imena, dok sve veći broj bosanskih muslimana takođe čini napore da spozna istinu o Srebrenici, ne samo radi istine kao takve, već i iz pijeteta prema istinskim žrtvama rata (25) (ovo uključuje i muslimanke koje više neće da trpe manipulacije sa smrću svojih najbližih (26)). Sa svoje strane, Holanđani će možda biti primorani da se bave istinom u Srebrenici iz sasvim pragmatičnih – tj. finansijskih razloga. Čak i da je tako – biće više nego dobrodošlo.

Aleksandar Pavić,

(1) Ghali Hassan, “Remembering Srebrenica, Thinking of Fallujah,” 27.7.2005. Global Research, https://www.globalresearch.ca/index.php?context=viewArticle&code=20050727&articleId=740

(2) Tara McCormack: „How did Srebrenica become a morality tale?“ 3.8.2005. Spiked-online, https://www.spiked-online.com/Printable/0000000CACD7.htm

(3) „Clinton: We prevented Srebrenica in Libya“, 15.4.2011, AFP. https://ascology.com/news/world-news/10059-Clinton-prevented-Srebrenica-Libya.html

(4) „Srebrenica victims win case against Netherlands“, 5.7.2011, AP. https://news.yahoo.com/srebrenica-victims-win-case-against-netherlands-091345850.html

(5) „Dutch Government quits over Srebrenica,“ 16.4.2002. https://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/1933144.stm

(6) „Na spisku stradalih i 500 živih Srebreničana“, Politika, https://www.politika.rs/rubrike/region/Na-spisku-stradalih-i-500-zivih-Srebrenichana.lt.html

(7) „Hakija Meholjić: Srebrenicu prodali da bi Sarajevo bilo kanton“, intervju „Glasu Srpske“, 22.04.2010. https://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/38539/cir/Hakija-Meholjic-Srebrenicu-prodali-da-bi-Sarajevo-bilo-kanton.html

(8) Srebrenica: potvrđene manipulacije žrtvama, 19/03/2010, RTRS, https://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=18156

(9) Ovi nalazi su detaljno obrađeni u Stefan Karganović i Ljubiša Simić: „Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“, Beograd: Istorijski projekat Srebrenica, 2010. (takođe prevedeno na engleski: Stephen Karganovic, Ljubisa Simic et al. „Deconstruction of a Virtual Genocide: an Intelligent Person’s Guide to Srebrenica“ Den Haag – Belgrade, 2011. knjiga je u celini dostupna na https://www.srebrenica-project.com/DOWNLOAD/books/Deconstruction_of_a_virtual_genocide.pdf)

(10) Isto.

(11) Carl Bildt: „Peace Journey: The Struggle for Peace in Bosnia,“ London: Weidenfeld & Nicolson, 1998.

(12) „Phillip Corwin: Serbophobia Prevents Reaching the Truth,“ https://de-construct.net/?p=2295

(13) Yossef Bodansky, citiran u “Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethnically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, International Strategic Studies Association, September 19, 2003. https://128.121.186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm

(14) Carlos Martins Branco, „Was Srebrenica a Hoax? Eye-Witness Account of a Former United Nations Military Observer in Bosnia“ https://globalresearch.ca/articles/BRA403A.html
(15) Vidi, npr. U.S. Department of State, International Information Programs, Press Statement, May 11, 2001. u: https://www.balkanstudies.org/articles/dna-testing-and-srebrenica-lobby

(16) ICTY, Prosecutor v. Karadžić, Status conference, 23.7.2009, str. 364, 21–23. Sudsko veće u predmetu Karadžić ne dozvoljava braniocima bivšeg predsednika Republike Srpske proveru 300 DNK izveštaja bez pismenog odobrenja svakog člana porodice koji je dao uzorak. Videti ICTY, Prosecutor v. Karadžić, „Order on selection of cases for DNA analysis,“ 19.3.2010, str. 2.

(17) Hakija Meholjic, Predsjednik SDP Srebrenica: „5000 Muslimanskih glava za vojnu intervenciju“, Dani, Sarajevo, 22.6. 1998. https://www.bhdani.com/arhiva/78/tekst278.htm

(18) Citirano u: The SREBRENICA MASSACRE, Evidence, Context, Politics, Edward S. Herman and Phillip Corwin (Ed.). Knjiga se može preuzeti na https://www.scribd.com/doc/54284274/Herman-Srebrenica

(19) „Postscript to Srebrenica,“ 26.7.1995, par. 5 (EDS arhivska oznaka
R0050422), citirano u Stefan Karganović i Ljubiša Simić: „Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“.

(20) Report Based on the Debriefing on Srebrenica (Assen), 6.11., 4.10.1995., EDS arhivska oznaka 00349980. Izveštaj pripremio O. Van der Vind, brigadni general holandske vojske. Citirano u: Stefan Karganović i Ljubiša Simić: „Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“.

(21) „Bosnian Serbs sue UN, Dutch for Srebrenica killings“, AFP/Expatica, 4.3.2009. https://www.expatica.com/de/news/german-news/Bosnian-Serbs-sue-UN_-Dutch-for-Srebrenica-killings--_50171.html

(22) Videti:
https://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/348/76/IMG/N9934876.pdf?OpenElement

(23) Nederlands Instituut voor Oorlogsdocumentatie, "Srebrenica, a “Safe Area”, 2.4. 2002. https://www.srebrenica.nl/Pages/OOR/23/379.bGFuZz1OTA.html

(24) https://www.serb-victims.org/content/blogcategory/23/136/5/45/ Za razliku od Haškog tribunala, ovaj Institut je popisao imena svih 3262 žrtava.

(25) Vidi, npr. skorašnji norveški dokumentarni film, u kom su intervjuisani isključivo bosanski muslimani: https://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8.

(26) Vidi, npr. „Haša Omerović: Majke Srebrenice šire laži,“ SRNA, 25.02.2011. Pogotovo zanimljiva je opaska o „Majkama Srebrenice“: „Ta grupa žena nikada se ne mijenja. Plaćene su da izađu na godišnjicu u Potočarima, da lažno svjedoče u Hagu i da se pojave pred medijima čim im kažu njihovi naredbodavci iz Sarajeva.“ https://www.nezavisne.com/novosti/bih/Hasa-Omerovic-Majke-Srebrenice-sire-lazi-80748.html