Razbijanja kolektivne svesti Srba

Pre izvesnog vremena u našu redakciju stiglo je pismo našeg redovnog slušaoca Dragoljuba Dragana Komadinića iz Budve. U podebeloj koverti našli smo između ostalog i predgovor za njegovu novu knjigu ”Srbska zora”. I u tom predgovoru pročitali smo redove koji su nas naveli na razmišljanje:

Pod nabojem svojih rodoljubivo-patriotskih osećanja, koja su se godinama taložila u meni, nisam mogao da izdržim, već sam započeo pisanje moje četvrte knjige u 85. godini... Okrenuo sam se našoj slavnoj Istoriji, koju danas izdajnici sa sprdnjom zovu Mitomanija, sa željom i čvrstom voljom da pred svojim narodom to demantujem..., piše između ostalog u predgovoru knjizi «Srbska zora» Dragoljub Komadinić.

Pismo našeg slušaoca navelo nas je na pomisao da smo toliko puta u medijima čuli termin ”istorija” zajedno sa terminom ”mitomanija” i uzeli ih zdravo za gotovo, ne razmišljajući o njihovom značenju. U telefonskom razgovoru sa Tiosavom Jovanovićem, istoričarem iz Beograda pokušali smo da razgraničimo značenje ovih termina. Šta to znači da je neka istorija slavna i može li istorija da bude slavna, pitali smo našeg sagovornika?

Istorijski proces je takav kakav je. Znači, on ne može da bude ni slavan, ni neslavan, već on može da bude objektivan ili neobjekivan. Odnosno, naše gledanje na istorijski proces zavisi od ugla gledanja. Slavno je epitet koji se dodaje kasnije i on se odnosi pre svega na neke događaje i pojave koje mi želimo da naglasimo. I u svim evropskim istoriografijama, pa i svetskim, postoji taj termin ”slavana istorija”, ali je on relativan. Jer za nekoga je slavan, za nekoga je katastrofalan. Postoji velika razlika u tome iz kog ugla se gleda. Ali ako je istorija nauka, a ona pretenduje na to da jeste, onda bi taj termin bio suvišan. Jer strašno je kada imate procese, evo na području bivše Jugoslavije, da svaka republika ima svoju istoriografiju i svoju istoriju i svoju istorijsku istinu. I sad, to što je za Srbe slavno, to je za drugu varijantu Srba koji su se po veri podelili neslavno i strašno. Tako da je taj pojam slavan relativan, ali postoje pozitivni primeri prošlosti. E pa ti pozitivni primeri prošlosti, oni se u određenoj meri definišu kao slavni. Ali to se pre svega odnosi na određene podvige, na određene periode kada se lepo i dobro živelo i u sećanju generacija ono ostaje kao slavno, kao takvo. Objektivno ono se iz ugla istoričara ne može takvim nazvati. Termin slavan pre svega je došao u istoriografiju iz rečnika politike, tako da se on u tom smislu treba razmatrati.

A otkud to da kada se govori o srbskoj prošlosti, o istoriji, često se kaže da su Srbi mitomanski narod, da su skloni mitomaniji?, pitali smo dalje Tiosava Jovanovića.

To obično govore i nama spočitavaju ona naša bivša braća, s obzirom da Srbi u svom istorijskom sećanju imaju i određena istorijska zbivanja iza sebe koja njima smetaju. Upravo iz te motivacije se crpu oni termini koji se pripisuju srbskoj istoriografiji i srbskoj istorijskoj svesti da se radi o mitomaniji. Mitomanija u svojoj suštini predstavlja jedno iskrivljeno i nerealno prikazivanje prošlosti. Dakle, pretvaranje određenih događaja iz prošlosti u mit. A iz određenih političkih pobuda pre svega i umanjivanjem značaja određenih istorijskih zbivanja koja su Srbima išla u prilog, upravo se ide na to da se srbski kolektivitet optuži za određene procese koji vode ka mitomaniji. To nije ništa novo i to je u sprsku kolektivnu svest došlo iz Austrougarske. Još je i Benjamin Kalaj, čovek koji je u svoje vreme bio i prvi ambasador, odnosno poslanik austrougarski u Beogradu, zatim i okupacioni upravnik Bosne i Hercegovine, napisao nekoliko izveštaja o Srbima i o Srbiji, i o Bosni, i govorio je da su Srbi narod koji je sklon partikularizmu, odnosno posebnostima i zadatak je Austrougarske monarhije da te partikularizme podstiče i afirmiše i da će na taj način potpuno razbiti srbski narod i srbski kolektivitet na Balkanu. U tom smislu jedna od varijanti razbijanja kolektivne svesti Srba je i optužba za mitomaniju. O kakvoj mitomaniji je reč kada u srbskoj kolektivnoj svesti ono što je zaista pozitivan pojam skoro da i ne postoji. Vi imate zaista prave srpske junake o kojima srbska javnost danas nema pojma. Ko danas u Srbiji zna za podvige Tanaska Rajića koji je zaista u svetskim razmerama junak? Ili, recimo, iz novijih ratova u dvadesetom veku Stevana Filipovića? Tako da je optužba za mitomaniju krajnje sporna.

Može li onda srbska istorija da se nazove slavnom i u kom smislu, po vašem mišljenju može da se nazove slavnom?, zamolili smo gospodina Jovanovića da rezimira. Može li ta srbska slavna istorija u takvom slučaju na neki način da smeta integraciji u EU, na primer?, zanimalo nas je.

Ja bih krenuo na vaše pitanje da odgovaram s kraja. Krajnje je sporna takozvana evrointegracija, pošto ne samo po mom mišljenju, već i po mišljenju sve većeg broja ljudi koji se bave zbivanjima u 20. i početkom 21. veka, proučavanjem tih zbivanja, radi se u stvari o novoj varijanti evrookupacije. Cela Istočna Evropa je bila meta okupacije i u prvom, i u drugom svetskom ratu, a i krajem 90-ih godina. I jedna, i druga i treća varijanta se svodi na isto: dobijanje jeftinih sirovina, radne snage, i otvaranje prostora za jednu mnogo važniju okupaciju, a to je okupacija energoresursa Rusije. U tom smislu i kolektivna svest Srba, a u kolektivnu svest Srba spada i njihova svest o istoriji i istoriografiji, ne odgovara ciljevima takozvane nove Evrope. Sada se postavlja pitanje kakvi su ti ciljevi, a i ciljevi se svode na brisanje svega što nije takozvano ”europsko”. To znači da mi treba nekoliko vekova svoje borbe za samostalnost, za nezavisnost, za pravo na postojanje da obrišemo. A upravo slavna naša istorija, ono što vi nazivate terminom slavna, ona se upravo svodi na borbu za samostalnost, za nezavisnost, za samobitnost i za pravo na fizičko postojanje. Kad se tako iz tog ugla posmatra naša prošlost, onda ona zaista može da ponese taj epitet slavna. Ona je zapravo borba za goli opstanak.

Na kraju razgovora nismo mogli da zaboravimo ni na drugu stranu. Zato smo pitali našeg sagovornika: Vi ste rekli da Srbiji nije mesto u evrointegracijama, a za one građane Srbije koji smatraju da Srbiji jeste tamo mesto, znači li to da to automatski znači potiranje svoje istorije?

Pa uzmite primer Poljaka, uzmite primer Čeha. Njihovi udžbenici su bukvalno iskasapljeni što se tiče elementarnih postulata nacionalne istorije. Tako da ja onima koji su pristalice evrointegracije kažem: uzmite atlas pa vidite gde se nalazi Srbija. Srbija je u Evropi, htela ona to ili ne.

U vode evropske integracije možda se zaista i treba otisnuti sa atlasom u rukama. Ne zaboravljajući da Srbija samo u političkom smislu treba da postane deo ujedinjene Evrope, a da je u geografskom, pa i istorijskom ako hoćete, ona već odavno tamo. Ali, zanimljiv razgovor sa istoričarem Tiosavom Jovanovićem iz Beograda možda nas je udaljio od početog podsticaja. Vraćamo se našem slušaocu Dragoljubu Komadiniću i njegovoj nameri da se ne baš u mladim godinama lati pisanja nove knjige na rodoljubive teme. Šta god značili termini ”istorija” i ”mitomanija”, pojam ”rodoljublje” još niko nije ukinuo. Želeli bismo da jednog dana i ta knjiga stigne u našu redakciju.A sve ostale koji imaju šta da kažu, pitaju, prokomentarišu, pozivamo da pišu na adresu srpske redakcije Glasa Rusije: Rusija, Moskva, Pjatnjickaja 25, Radio Glas Rusije, za srpsku redakciju, ili na elektronsku adresu: letters@vor.ru. Možete nas pozvati i telefonom: 007 495 950 66 61.

Tatjana Stojanović,