Poslednji slovenački četnik postao vojvoda

Uroš Šušterič (83), poslednji je slovenački četnik unapređen u vojvodu.

Ljubljana, 13. maja – Počašćen sam što me je Milo Rakočević, major Kraljevskog vazduhoplovstva Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) koji je direktno učestvovao u puču 27. marta 1941, poslednji živi četnički vojvoda koga je jula 1944. imenovao Čiča, pred smrt u crkvi Svetog Save u Parizu 17. marta ove godine proizveo u vojvodu, kaže za „Politiku” vidno uzbuđen Uroš Šušterič (83), poslednji slovenački četnik.
Tek što je položio zakletvu zajedno sa još 14 novih četničkih vojvoda iz Srbije, na dan Svetog Vasilija u crkvi u selu Ba, posle čega mu je na Ravnoj gori u zadužbini svetog Đorđa svečano uručena i „vojvodska diploma”.Tako je jedini ne-Srbin (uroš je čistokrvni Slovenac) i rimokatolik po veroispovesti proizveden u četničkog vojvodu, čime je Slovenija posle više od 60 godina ponovo dobila četnika najvišeg po rangu.

U njegovu čast je donekle prilagođen i tekst svečane zakletve: „Ja, Uroš Šušterič, zaklinjem se svemogućim bogom da ću svagda i u svim prilikama biti veran, svom dušom poslušan (izostavljeno je – srpskom) narodu”, a isto je učinjeno i na mestu gde se obavezao da nikad neće izneveriti niti se poniziti pred onima koji rade protiv interesa (izostavljeno „srpskog roda”) naroda, po cenu života i časti.

„Zakleo sam se da ću dato vojvodstvo braniti i svagda poštovati, a prilagođen tekst zakletve dokaz je visokog nivoa demokratskog uvažavanja svakog pojedinca u Srbiji,” tvrdi Uroš, ganut čašću koja mu je ukazana, pa teško opisuje osećanja koja su ga obrvala ali i „zahvalnost prema bratskom srpskom narodu”. Šušterič, kapetan po činu, bio je operativno-obaveštajni oficir JVuO u Resavskom korpusu poput svog uzora i prijatelja dr Aleksandra Bajta, poznatog jugoslovenskog ekonomiste koji je pred smrt, teško bolestan, objavljivanjem knjige „Bermanov dosije” priznao da je „bio i ostao simpatizer đenerala Draže”, te „bio i ostao pripadnik četničkog pokreta”.

Uroš je posle susreta za „đeneralom Dražom, koji je bio kućni prijatelj porodice Šušterič”, Drugi svetski rat proveo „boreći se rame uz rame sa saborcima Srbima”, a pre nego što ga je uhapsila OZNA bio je u pratnji pukovnika Roberta Mekdauela, oficira američke vojne misije. Posle rata je osuđen na pet godina robije i gubitak građanskih prava, a „prvu rehabilitaciju” doživeo je 2002. kada mu je na 2. Ravnogorskom kongresu u Mionici dodeljena Ravnogorska spomenica sa poveljom kao „priznanje za sve što sam učinio za Pokret”.

„Moja otadžbina Slovenija mi ne priznaje međuratno delovanje u JVuO jer ga zvanično još uvek žigoše kao kolaborantsku formaciju koja je sarađivala sa okupatorom!”, napominje Šušterič, razočaran što vlasti u Ljubljani intenzivno rade na rehabilitaciji domobrana, ali za slovenačke četnike neće ni da čuju. Zanimljivo je da je Šušterič bio prvak slovenačkog proleća i tesan saradnik aktuelnog premijera Janeza Janše uoči osamostaljenja države 1991. Uroš je bio predsednik saveta SDZS, prethodnice sadašnje Janšine SDS.

Ne želi da komentariše kako će matica dočekati njegovu titulu četničkog vojvode, ali se kune da će „do smrti moj zadatak biti jačanje pravde, borba da se zvanično objavi istina o delovanju svih zaraćenih strana tokom Drugog svetskog rata ali i demokratsko pomirenje među narodima nekadašnje Jugoslavije”. Novopečeni četnički vojvoda dobitnik je i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, a ponosan je što nastavlja tradiciju jer je Slovenija pre davnih šest decenija imala jednog četničkog vojvodu – generalštabnog pukovnika Karela Novaka, koji je za vreme Drugog svetskog rata komandovao slovenačkim četnicima u JVuO. „Karelu je na Čičin predlog dodeljen naziv četničkog vojvode, nosio ga je sve do smrti u izgnanstvu,” objašnjava Uroš, koji sada ne samo da ima pravo da na svojoj teritoriji proglašava nove četničke vojvode, već i da, shodno novom činu, ponese „naziv pokrajine u kojoj operiše”.

Još nije odlučio hoće li puna titulacija glasiti „Uroš Šušterič, četnički vojvoda slovenački”, ali se nada da će mu funkcija ostvariti šezdesetogodišnji san – da pronađe grob oca Josipa, predsednika Ravnogorskog odbora u Popovcu i predsednika prekog vojnog suda Ivankovačkog korpusa, koga su partizani streljali u Žutom pesku kod Jagodine 1945, i grob brata Bojana, koga su „partizani ubili januara 1945. negde kod Paraćina”.