Aleksandar Sokurov – umetnik-učitelj

Čuveni ruski filmski poslenik Aleksandar Sokurov, čije ime je Evropska filmska akademija unela u spisak sto najboljih režisera svih vremena i naroda, obeležava svoj 60. rođendan novim velikim radom – filmom Faust po Geteovoj poemi. U septembru prvi njegovi gledaoci biće učesnici i gosti Venecijanskog festivala.

Praktično svi filmovi Sokurova su se prikazivali ili u Berlinu, ili u Kanu, ili u Veneciji i nisu ostali bez nagrada. Pai ruskih nagrada majstor ima toliko da bi bilo dovoljno za nekoliko ljudi. A odnos prema njegovom stvaralaštvu, pa i prema njemu samom u filmskim krugovima, posebno među publikom, nije jednostavan. Između ostalog, ne može biti drugačije, jer Sokurov je praktično sinonim najsloženijeg žanra: autorskog filma, inteletkualnog filma, filozofskog filma.

U intervjuu za Glas Rusije, razmišljajući o stvaralaštvu Sokurova, moskovski filmski kritičar Vjačeslav Šmirov ističe još jedan kvalitet svojstven majstoru.

Evropljani vrlo jasno vide u njemu nastavljača filmske tradicije Tarkovskog, govori ekspert. Vide predstavnika humanističke, moralističke, filozofske tradicije, koja vodi poreklo od velikih pisaca – Lava Tolstoja i Fjodora Dostojevskog. Tarkovski je nekada bio ovaploćenje umetnika-učitelja. To je vrlo plameni odnos prema učiteljstvu u visokom smislu ove reči, kada umetnik postaje svojevrsni propovednik humanističkih, moralnih vrednosti. To je sve preneto Sokurovu. Sokurov ovu ulogu ispunjava, rekao bih, još zaoštrenije. Zbog nastavka ove moralističke propovedničke tradicije jedni ga veoma vole, a drugi vrlo snažno poriču. Uprvo to čini Sokurova figurom koja stoji po strani od opšteg kinematografskog procesa.

Veliki režiser 20. veka Andrej Tarkovski između ostalog pomogao je Sokurovu kada je on tek počinjao profesionalnu delatnost. Njegov film Usamljeni glas čoveka, snimljen po pričama Andreja Platonova, nij ebio uračunat kao diplomski rad na moskovskom Institutu za kinematografiju. Upravo Tarkovski je doprineo da se skandalozni diplomac 1980. godine primi u filmski studio u Peterburgu.

Sokurov je došao u kinematografiju sa određenom temom, smatraju stručnjaci. I izradio je rukopis koji se ne može pomešati ni sa kim. Od se može odrediti na sledeći način: zapečaćeno vreme. Ali takav film zahteva od publike misaonost, sklonost ka refleksiji, a to je u današnje vreme retkost. Sokurov ne odstupa od tog principa ni u igranim, ni u dokumentarnim filmovima. Dokumentarnih je kod njega dva puta više, nego igranih – 30! Ipak takva podela je uslovna. U svakom svom filmu Sokurov stvara nekakvu filozofsku sredinu koja je izgrađena na spoju igrnog i dokumetarnog materijala. Smatra filmski kritičar Vjačeslav Šmirov.

Majstorstvo ruskog režisera ceni se u čitavom svetu, ne pozivaju ga uzalud na radionice u raznim zemljama – od Poljske do Japana. Očigldno u Sokurovu svetu iponuje to što je on umetnik čiji pogledi i interesovanja se ne ograničavaju ni nacionalnim, ni nekim drugim okvirima. I to nekako vrlo prirodno proističe iz njegove biografije. Tako je ispalo da je on rođen u Sibiru, a školovao se u Poljskoj i centralnoj azijskoj republici Turkmeniji. Institut je završio u Moskvi, a proslavio se kao peterburški režiser, koji je snimio, na primer, neobičan, inovacioni film Ruski kovčeg: u jednom dahu, bez i jedno reza, u njemu je predstavljen čitav sloj ruske istorije, zabeležen us alama i eksponatima čuvenog muzja Ermitaž.