Poslednji srbski General kao linija razdvajanja

Vlast Srbije predvođena predsednikom Tadićem je uhapsila i isporučila generala Mladića koji je još devedesetih kao vojni vođa Srba preko Drine postao simbol otpora protiv agresije na naš narod. Tokom dugih godina progonjen kao nekadašnji hajduci general Mladić je definitivno ušao u legendu, postao još jedna srbska istorijska i mitska ličnost.

Istovremeno su se oni koji su ga progonili i hapsili i isporučivali razotkrili kao sramotna politička generacija koja je Srbiju dovela u stanje najdubljeg poniženja i kapitulacije pred novim i novim zahtevima Zapada.

Sudbina Mladića i ovi njegovi poslednji dani su razotkrili mnogo šta što se pokušavalo skriti. Razotkrilo je i bolnu i tragičnu slabost vlasti pred stranim pritiscima, te pad Srbije u još težu podčinjenost onima koji su bombardovali Srbe i sa ove i sa one strane Drine. Pokazalo se i kako naša vlast ne zna kako da se s jedne strane izbori za minimum nacionalnog i državnog interesa u odnosima prema zapadnim moćnicima, a sa druge da pokuša da predoči i objasni svom narodu kako je prinuđena na ustupke i teške kompromise.

Umesto toga su predsednikovi medijski magovi pokušali nešto što je nemoguće i što je nenormalno – da se ovaj porazni i sramotni čin prikaže kao ko zna kakvo postignuće i znak odlučnosti vlasti. Bilo je zaista žalosno gledati predsednika Tadića kako pokušava da ovu žalosnu situaciju i bednu kapitulaciju predstavi kao posledicu njegove pametne i odlučne politike. Tako umesto da se obrati javnosti rečima – eto morali smo, pod velikim smo pritiskom, ovo je način da opstanemo i sl. on je tragikomično neuverljivo nastojao da se prikaže kao odlučan predsednik koji održi svoja obećanja.

Teško i mučno je bilo gledati takvo predsednikovo batrganje i takav očit nesklad između realnosti i medijskog spinovanja. Nesklad koja bode oči i onima koji su zagovornici evroatlantskih integracija, sramotan i za one koji su do sada bili za „saradnju sa Hagom“ ako bi možda zauzvrat dobili članstvo u EU i kraj zapadnih ucena i pritisaka. Sve više ljudi vidi sve jasnije da smo do sada sve dali ,a da ništa nismo i dobili, niti ćemo dobiti. Dali smo sve i odrekli smo se svojih junaka i svoje tradicije da bi nas primili u „zajednicu civilizovanih“ a oni nas i dalje smatraju za evropski talog.

Neko bi rekao da možda i zaslužujemo takva poniženja i prezir jer imamo tako kukavnu „elitu“ koja se otuđila od svog naroda i svoje tradicije, da bi zadobila „bolji život“ ili barem obećanja istog. Oni koji tako lako isporuče svog bivšeg predsednika i ostale političke i vojne vođe strancima da im sude i da ovi umiru u njihovim kazamatima nema razloga da se ponosi, a možda ni pravo na poštovanje drugih naroda. Jer ko sebe ne poštuje neće ga ni drugi poštovati. Ko se odruie svoje prošlosti zarad maglovitih obećanja za budućnost ne zaslužuje ni „slavnu prošlost“ a ni „srećnu budućnost“. Gubi „obadva carstva“ kako bi rekao mudri Njegoš.

Kod nas je ideologija „srećne budućnosti“ a zapravo sujeverno uverenje u progres i u to da će Srbija deliti blagodati istog, porazila ideologiju slavne prošlosti i junaka i svetaca koji su nam bili uzori i inspiracija da (pre)živimo kao ljudi i kao narod svih ovih vekova. Politika koja se opredelila da se javno i dosledno odrekne Nebeske Srbije zarad one zemaljske danas daje svoje gorke plodove.

Iako se čini da je ideologija „punog stomaka“ superiornija od ideologije „hrabrog srca“, žalostan trenutak hapšenja i isporuke generala Mladića demanutje to na više načina. Iako su mnogi zarad šarene laže o boljem životu preko članstva u EU bili spremni na „kompromise“ ovo što čini naša vlast je previše i za njih. Iako su mediji izvrišili direktnu psihološku operaciju nad srbskim mozgom da bi čitavu priču o hapšenju generala srozali na tabloidni nivo, ljudi su u velikom broju prepoznali laž i nepravdu. Ogorčenje zbog ovog novog velikog nacionalnog poniženja je ojačano i medijskim presingom koji prelazi u otvoreno psihonasilje nad što kod mnogih izazviva mučninu. A to je već kontraefekat na koji umišljeni medijski magovi nisu računali.

Tako je realan istorijski poraz koje je srbska vlast predvođena Tadićem i Jeremićem doživela 9. septembra prošle godine kada su im na Zapadu izdiktirali „srbski predlog rezolucije za Skupštinu UN“ sada kroz isporučivanje generala Mladića postao jasan i opipljiv široj javnosti. Predsednik Tadić posle ovoga nije u očima javnosti onaj koji je bio. On je izgubio značajan deo podrške koju je imao. Veliki deo javnosti je ogorčen svim ovim a naročito agresivnom medijskom represijom „nacionalnih medija“, a one na koje još deluje medijska hipnoza su u najmanju ruku zbunjeni. Medijski matriks pokazuje ozbiljne naprsline, i ako ima neke vajde od ove još jedne u nizu srpske kapitulacije onda je to što mnogima postaje jasno da nas mediji laži i zamajavaju, a da vlast gubi tlo pod nogama. No na žalost gubitak autoriteta često ne znači i brz odlazak sa vlasti, jer je uvek pitanje a „šta je to alternativa“.

Hapšenje i isporučenje starog srbskog generala postalo težak kamen spoticanja za ovu vlast i ovakve medije, ali i linija razdvajanja u srbskom javnom mnjenju. Većina, do sada je to tiha većina, je ogorčena i bolno tužna zbog svega ovoga što se desilo, a ideološki ili „interesno“ ostrašćena manjina to pokušava da sebi i drugima to predstavi kao nešto značajno i pozitivno. Nešto za šta bi trebalo čestitati predsedniku. Tako je Srbija opet duboko podeljena i ponižena.

Ova polarizacija nije toliko vidljiva u „oficijelnoj javnosti“ jer je medijski prostor gotovo potpuno pod kontrolom i dominacijom ove agresivne i organizovane prozapadne manjine koja sprečava artikulisanje ovog većinskog i normalnog stava i osećanja. Baš oko slučaja Mladić smo bili svedoci šizoidnosti srpske političke i medijske scene koja se potpuno udaljila i od istine i od sopstvenog naroda. Oni su nastojali da sebe i druge ubede u nešto u što verovatno ni sami ne veruju. No to tako ne može potrajati pa će ili mediji ubediti javnost u realnost novog matriksa ili će narod promeniti i političare i sa njima nametnutu i deformisanu medijsku sliku.

Na sceni je teška i bolna podela u Srbiji. Na jednoj je strani moć i veština a na drugoj pravda i istina. Tako se naša stara i teška vidovdanska dilema – kojem ćemo se carstvu prikloniti – nebeskom i večnom ili zemaljskom i prolaznom prelama i kroz odnos prema hapšelju i isporučivanju „poslednjeg srbskog Generala“.

Branko Radun,