Boje sviću na ivici zaborava: Crkva Bogorodice Ljeviške na Kosovu

2010. godine odlukom ruske vlade izdvojeno je dva miliona dolara za restauraciju 4 spomenika arhiteture na Kosovu, koji se nalaze na spisku objekata svetskog nasleđa UNESKA – to su manastiri Gračanica, Peć, Dečani i crkva Bogorodice Ljeviške. Za vreme službenog puta u Srbiju izveštači Glasa Rusije uputili su se u pokrajinu da saznaju u kakvom su stanju sada pravoslavne svetinje i kakva im je upravo pomoć potrebna.

U Dečanima je situacija mnogo složenija, govori naš vozač Nebojša. Uskim ulicama stare srpske prestonice, Prizrena, kroz beskrajnu mređu albanskih dućana, stižemo do nedavno obnovljene pravoslavne crkve Svetog Đorđa, gde nas dočekuje 21-godšinji otac Slobodan, najmlađi sveštenik u Raško-Prizrenskoj Eparhiji, koji služi u ovom gradu svega pola godine.

U Prizrenu trenutno ima osamnaest Srba. Nažalost, uglavnom su starije osobe. Omladine nema. Postoji jedna malena devojčica Milica, ona ima pet godina, tu živi sa svojom majkom, pa moja supruga, pa ja kao sveštenik. U suštini svi smo mi tu zajedno, nas troje. Oni koji dođu, dođu da prodaju, retko ko ima nameru da se vraća. Nekad je u Prizrenu postojalo 365 crkava. Ali eto do današnjeg dana  ostalo je samo nekoliko crkava, koje se mi trudimo da zaštitimo i da sačuvamo koliko možemo.

Ukupno u Prizrenu živi više od sto hiljada ljudi, i zaista, u pravu je naš vozač, automobil koji je ušao u dvorište crkve Svetog Đorđa niko od Albanaca nije posebno zagledao. 18. marta 2004. godine ova svetinja, zajedno sa crkvom Bogorodice Ljeviške, bila je praktično uništena u toku antisrbskog progroma. Izgorele su stare ikone, uz to albnci su unosili automobilske gume u crkvu i palili ih da bi naneli što veću štetu freskama, govori otac Slobodan. Tako crkva izgrađena u 14. veku nije stradala već nekoliko vekova.

Bogorodica Ljeviška bogata je bila živopisom. Nažalost Turci ili taj, koji je tada bio, taj prelepi živopis, sve ikone su izlupali, prekrečili i izmalterisali, da se ikone ne vide.

Mi idemo u crkvu Bogorodice Ljeviške, uzimamo ključ kod policajca Albanca koji sedi u susednom frizrerkom salonu i ulazimo unutra. U crkvi je gluvo i pusto, i čak uz dnevnu svetlost vrlo je teško videti likove na zidovima: radovi na restauraciji nisu se vodili od 1976. godine. A pošto su ovde uradili svoje vandali, prilikom pogleda na freske padaju na pamet stihovi Vaska Pope, napisani o sasvim drugoj crkvi, ali i ovde umesni:

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava

Eto poznato vam je, kako je Bogorodici Ljeviškoj oteto 20 kvadratnih metara krova i kako je dalje, na sreću na naše svetinje očigledno da ponešto nije kako treba, da im to smeta. Crkve su u dosta lošem stanju. Pogotovo sada Bogorodica Ljeviška, kojoj su stubovi uništeni u potpunosti, koji su puni vlage, Bogu hvala, freske nisu imale kontakt sa vlagom. Eto sada pokušavamo da se ispravi to, koliko je to moguće. Ali eto vidite da ima oštećenja puno. Tako da i tu ustvari bilo je paljenene guma, i da su tu freske znatno potamnele od dima, što jeste bio cilj tih, koji su to radili. Mislim da bi prvo trebalo da se freske očiste, po mom nekom mišljenju, i da se krov, koji je sada oštećen, još malo sredi. Naravno, ovo je znatno oštećenje, gde, mislim, da će tek sledeće godine moći da se rade radovi unutar crkve upravo zbog vlage, koju su stubovi povukli. Po mom mišljenju, unutar crkve treba da rade stručnjaci pravoslavne ispovesti, pravoslavne vere.  Ja sam mnogo mali da bih odlučio takve stvari. Postoje mnogi ljudi, koji su pametnije od mene i koji imaju više iskustva.

Mi smo u samom centru drugog po veličini kosovskog grada. Da smo ljudi sa zlim namerama, da li bi čuvari isto tako mirno sedeli? Postavlja se pitanje svrsishodnosti zaštite pravoslavnih svetinja koju vrši lokalna policijska služba...

Kod nas u pravoslavnoj crkvi mi svi znamo da ne treba da osuđujemo. Osuda je greh. U suštini mi nemamo nikakvog mišljenja povodom toga, niti možemo da kažemo da je KPS kriv, niti da je bilo ko kriv. Ali eto Gospod je to pokazao da su rezultati vidljivi. Ovde nema puno Srba. Možete sami da ispostavite šta i kako ja. Mi ne zalazimo detalje, ko je počinio, kako je počinio, i ko je kriv. Da li je video ili nije video. To je nešto moje mišljenje kao sveštenika. Nemam pravo više ništa da kažem.

Opet su isključili struju, govori otac Slobodan. Pitamo da li namerno srpsku crkvu ostavljaju bez struje? Ne, grad je podeljen na sektore, tako ispada da sada ovde nema struje. Ovo je Kosovo i Metohija, nema privrede, ljudi sede bez posla, i isključenje struje je uobičajeno. Na naša razmišljanja da ekonomska situacija koja se ne poboljšava u godinama kosovske „nezavisnosti“ može ponovo da izazove etničke sukobe, naš sagovornik odgovara sledeće.

U suštini koliko sam ja ovde, ja mogu slobodno da kažem da ja kao sveštenik idem svuda sa mantijom, nikad ne skinem mantiju. Nikad nemam problema. Naravno provokacije postoje, ali nikad nešto konkretno da kažemo, verbalno bilo ili tako nešto. U suštini, koliko sam ovde, nikad nisam imao nikakvih problema, što se toga tiče. To je moje lično mišljenje. Naš povratak zavisi samo od naše lične volje, samo od onoga koliko mi želimo da se vratimo. Ako mi hoćemo da se vratimo, i ako mi zaista volimo i verujemo, nas ništa ne može zaustaviti. Bez obzira na to šta će da se desi ili šta može da se desi. Ko voli, ko želi, ko hoće da se vrati, ko nije prodao,  on će da se vrati. A Gospod će sve sam kasnije urediti.

Možda želite da ručate – mada nema struje, nudi nam na kraju otac Slobodan. Saznavši da smo već jeli pljeskavicu, on sa prekorom govori: Kako, za vreme Velikog Posta? Između ostalog, putnicima se može oprostiti. Vi ste prvi Rusi koji su došli ovamo za ovih pola godine dok sam tu. I iza vas je dug put.

A mi, putnici, toplo smo se oprostili sa sveštenikom i krenuli put manastira Dečani.