Srbiju će i dalje razbijati

Ipak,  zdravo!

Vlasti Srbije spremne da isporuče u Hag generala Ratka Mladića, poslednjeg sa spiska Haškog tribunala koga smatraju ratnim zločincem, srbskog nacionalnog heroja, u šta je ubeđena većina Srba. Predsednik Srbije Boris Tadić je saopštavajući na engleskom jeziku o hapšenju Mladića, na specijalno sazvanoj pres konferenciji, primetio da su sada svi uslovi za stupanje Srbije u Evropsku uniju ispunjeni. Tadić je specijalno skrenuo pažnju da se hapšenje dogodilo na dan posete Srbiji visokog komesara EU za spoljne poslove, Ketrin Ešton.

Mladić je teško bolestan i praktično nesposoban, poluparalizovan, posle dva moždana udara, ponuđen za «desert» gospođi Ešton. Znači li to da su svi problemi Srbije i njenog tzv. «evropskog izbora» rešeni? Koliko je uopšte produktivna pragmatična kapitulacija praćena javnim nacionalnim poniženjem?  

Oni koji dobro poznaju istoriju balkanske krize, počev od 90-ih godina, svesni su da su Srbima ispostavljani samo uslovi i da pri tome Srbe apsolutno nikada nisu stimulisali. Sada će ispostaviti nove uslove. Sasvim nedavno je ambasador SAD u Prištini izjavio da je sada potrebno ispuniti sledeći uslov: priznati nezavisnost Kosova, a zatim, duboko sam uverena, biće ispostavljeni i drugi uslovi. To je nezavisnost severne srpske pokrajine Vojvodine, zatim, uz davanje određenih prava, dalje cepanje južnih delova Srbije.

Srbiju će i dalje razbijati. Razbijaće je do stanja provizorijuma. Da se ona – ne daj Bože! – ne bi uspravila. Da se ne bi obračunala sa «humanim intervencionistima» za sva dobra koje su joj učinili.  

Haški tribunal su osnovali 1993. godine organizatori NATO agresije na Jugoslaviju da bi pravno opravdali svoju «humanitarnu operaciju». Uzgred, na osnovu američkih procena, odnos žrtava u takvim operacijam iznosi 1:4, tj. na jednog uništenog naoružanog protivnika snagama NATO, u proseku dolaze još i četiri civila.

Ne znam da li se taj odnos poštuje u Libiji, međutim to je prava zvanična računica Pentagona. Na čast našim zapadnim «humanistima», može se reći da su se u bivšoj Jugoslaviji, za razliku od Libije, trudili da ne «raspaljuju strane». Oni su uvek i otvoreno «raspaljivali» samo jednu stranu – Srbe. I nekako se sasvim prirodno desilo da je priča o «evropskom izboru» Srbije, upravo priča o ispunjenju uslova tog izbora, to je priča o izdaji i izdajnicima.  

Bivši jugoslovenski lider Slobodan Milošević uhapšen je u aprilu 2001. godine na inicijativu prvog prozapadnog premijera Srbije Zorana Đinđića, i uprkos kršenju srbskih zakona, tajno predat u Hag. Milošević je umro u zatvoru u martu 2006. godine. Đinđić je ubijen u Beogradu u martu 2003. godine. Radovan Karadžić, bivši predsednik bosanskih Srba, u februaru mesecu 1996. godine napušta svoj položaj, posle postizanja dogovora sa Amerikancima koji su mu garantovali bezbednost. Uhapšen je i isporučen u Hag u julu 2008. godine. Šef srbskih radikala, najpopularniji političar u Srbiji, Vojislav Šešelj, dobrovoljno se predao tribunalu u februaru 2003. godine. Tokom 8 godina zatočeništva, Šešelju, koji u to vreme nije bio na državnim i nikada na vojnim dužnostima, ništa nisu mogli konkretno da dokažu. Tomislav Nikolić, koji je posle Šešeljevog hapšenja bio na čelu srbskih radikala, razbija partiju i poslaničku grupu, tada najveću u parlamentu, i pridružuje se vladajućoj koaliciji.  

Biti izdajnik u Srbiji nije mnogo prijatno, nego je čak i opasno, kako nas tome uči istorija, tako da treba odati priznanje političarima koji preuzimaju na sebe odgovornost za takve odluke.

Ipak, doviđenja!