Drži se, Ratko, opet si na bojnom polju - sa najgorim neprijateljima čovečanstva!

Uhapšen je i otpremljen u mučilište NATO  - Haški tribunal – nacionalni heroj srbskog naroda Ratko Mladić. Srbsko političko rukovodstvo, na čelu sa predsednikom Tadićem izvršilo je, kako ono misli, poslednji uslov za prijem Srbije u EU – obavilo je operaciju na otkrivanju prebivališta i hapšenju Generala Ratka Mladića, koji je početkom 90-ih komandovao srbskim oružanim formacijama u Bosni i Hercegovini.

Operacija, koju su obavili srbski specijalci, je nosila, stvarno „herojski“, karakter, ako se uzme u obzir da je General odbolovao težak moždani udar i da mu je desna strana tela paralizovana. A u vernopodaničkom služenju ubicama srbskog naroda Tadić i njegova ekipa su prezreli tradiciju Srba da čuvaju svoje junake i ratnike. Najvažnije za ljude njihove sorte  je da ih prihvate na čajankama evropske „elite“, ogrezle u homoseksualnim skandalima, međunarodnom razbojništvu, korupciji. A bez akta izdaje svog naroda u Evropu ne uzimaju! Pa oni „razmenjuju“ nacionalne junake čas za ovo, čas za ono: prvo S.Miloševića sa grupom generala i oficira za obećanje da će im platiti za gradove i sela, razrušene u NATO bombardovanju; zatim R.Karadžića  za obećanje da će dobiti kredite, a sada R.Mladića – za obećanje da će srbskim „demokratama“ dozvoliti ulazak u Evropu. Takva je osobina političara te sorte: da izdaju sve što mogu, kako bi zaslužili da potapšu po ramenu nekog Sarkozija ili Obamu.

Zašto su Srbi više od deset godina čuvali svog miljenika? Pušten u akciju proces rušenja velike Jugoslavije (SFRJ) je doveo do toga, da je u Bosni i Hercegovini u oktobru 1990. godine formalno fiksirano etničko odvajanje tri nacionalne grupacije – Muslimana, Hrvata i Srba. Ovi poslednji su se našli razdvojeni od svoje sabraće u Jugoslaviji i teritorijalno razbacani po BiH. Izlaz iz takve situacije oni  su videli u jednoj od dve varijante – da se sačuva jedinstvena BiH u sastavu Jugoslavije ili da srpske teritorije BiH uđu u sastav Jugoslavije. Postojala je i rezervna varijanta – kantonizacija jedinstvene BiH po nacionalnom sastavu sa docnijim pripajanjem srbskih oblasti Jugoslaviji. Srbima je sve odbijeno.

Prvog marta 1992. g. bez učešća bosanskih Srba (koje je činilo 1/3 stanovništva Bosne) napravljen je referendum, i po njegovom rezultatu BiH je proglašena za nezavisnu državu. Odmah su se posula priznanja novorođenoj državi: 7. aprila 1992. Bosnu i Hercegovinu su priznale SAD, zemlje evropske zajednice, Hrvatska i Slovenija. Sudbina Srba u Bosni nije nikoga uznemiravala. Muslimani i Hrvati, kao i u vreme Drugog svetskog rata, su počeli da izbacuju Srbe sa zemlje koju su oni imali, da pljačkaju imovinu, da otsecaju cela sela. Za Srbe u BiH su počeli da prave koncentracione logore (iskorišćeno je iskustvo Drugog svetskog rata). Pokušaji rukovodstva Savezne Republike Jugoslavije da pruži materijalnu, političku i vojnu pomoć sabraći iz Bosne i Hercegovine se završilo uvođenjem sankcija SRJ. Šta je preostalo bosanskim Srbima? Oni su dohvatili oružje koje su protiv njih već upotrebili Muslimani i Hrvati.

1992. godine Radovan Karadžić je voljom naroda postao predsednik Republike Srpske, a Ratko Mladić – komandant oružanih snaga Republike. Do kraja godine Srbi su već kontrolisali više od 70 procenata teritorije Bosne i Hercegovine, i BiH je ostala da visi u vazduhu, što Zapadu nikako nije odgovaralo.  Avijacija NATO je započela masovna bombardovanja srbskih pozicija, naselja i vojnih objekata, uz istovremeno naoružavanje Hrvata i muslimana.

1994. godine je Haški tribunal optužio R.Karadžića i R.Mladića za genocid i druge zločine, objavljena je za njima poternica, a lideri muslimana (A.Izetbegović) i Hrvata (F.Tuđman), koji su organizovali uništenje Srba i koji su rukovodili ratnim operacijama protiv njih,  primljeni su u „međunarodnu zajednicu“, putovali  po zemljama Zapada. Međutim, ipak se kao rezultat oružanog otpora Srba pojavio Dejtonski mirovni sporazum koji je, konkretno odredio granice Republike Srpske i koji je Srbima u sastavu BiH dao izvesnu samostalnost. Tamo je smešten i ruski kontigent mirotvoraca.

Srbi poštuju  i visoko cene generala Ratka Mladića zbog spašavanja desetina hiljada ljudi, i odatle njihov protest protiv izdajničke predaje heroja Haškom „sudu“. A rukovodstvo Srbije? Ono radi u stilu gestapa. I kompletna zapadna demokratija, kojom rukovode i koju usmeravaju Sjedinjene Američke Države, koje su započele ratove protiv Jugoslavije, Iraka, Avganistana, Libije, sve se više približava fašističkim političkim režimima.

1938. godine je poznati nemački filozof V.Šubart u svome radu „Evropa i duša Istoka“ napisao: „Zapad je čovečanstvu poklonio najsavremenije vrste tehnike, državnosti i veza, ali ga je lišio duše“.Danas „tržišni idoli“ dokrajčuju u Evropi ostatke kvaliteta čoveka razumnog, u koga je Bog položio i dušu, i duh. Evropa naših dana je zajednica koja izumire, a priroda ubrzava proces sve češćim kataklizmama. Tu sudbinu neće izbeći ni Amerika. Pa onda – treba li da Srbi, Rusi i ostali Sloveni trče za umirućom civilizacijom?

Pošto su generala Mladića predali na obračun, Tadić i njegovo okruženje nisu prišli bliže Evropi. Sada će se od njih zahtevati priznanje nezavisnosti Kosova, zatim će ih naterati da srpsku istoriju ponovo napišu, i da dan kada je NATO počeo da ih bombarduje proglase za državni praznik. Dok se Srbi ne odreknu Kosova kao kolevke svoje kulture, dok ne izdaju Pravoslavlje, dok ne prestanu da budu Srbi – neće ih „u Evropu“ primiti…Da li će se srbski narod pomiriti sa takvom sudbinom – pokazaće vreme. Ako se pomire – srbska istorija će biti precrtana, a mnogobrojne žrtve, podnete u ime slobode, nezavisnosti i prava da Srbi ostanu Srbi, ispašće uzaludne. Ali zato srpske vlasti mogu da se fotografišu sa Sarkozijem, Berluskonijem, pa čak i sa Obamom, ako ona prva dvojica pre toga ne zaglave zatvor zbog seksualnog banditizma.

Šta čeka generala Ratka Mladića u Haškom „sudu“? Kao učesnik procesa na odbrani Slobodana Miloševića, svedočim: presuda Ratku je već doneta. I to ne u Hagu, već u sedištu NATO. Nikakvi argumenti, činjenice, dokumenti nemaju značaja. Svedočenja Albanaca, bosanaca, tim pre natovaca, u tribunalu se prihvataju kao istina u poslednjoj instanci, svedočenja u korist Srba se odbacuju sa samog praga. Imao sam priliku da svedočim u korist ne samo Slobodana, već i mog velikog prijatelja generala Dragoljuba Ojdanića. Ni jedno iz mojih dokumentovanih svedočenja nije prihvaćeno. Kad sam stigao u Hag kao svedok D.Ojdanića zvanični predstavnik tribunala me obavestio da general Ojdanić ne želi da me vidi. A kada smo se mi, ipak, našli, general nije mogao da zadrži suze od uzbuđenja i samo je ponavljao: „Leonid, ja uopšte ne spavam, samo čekam kada ćemo se sresti“… Eto vam zapadno pravosuđe.

Drži se, Ratko, opet si na bojnom polju - sa najgorim neprijateljima čovečanstva!

Leonid Ivašov,