Srbija: Izdaja kao propusnica za Evropsku uniju

26.maja 2011. godine predsednik Srbije Boris Tadić objavio je hapšenje generala Ratka Mladića, koji se dugo skrivao od Haškog tribunala.

Mladić na slobodi je bio jedna od glavnih prepreka na putu Srbije u EU. Znači, general koga većina Srba smatra nacionalnim herojem, bio je strašna figura, koja je onemogućavala ulazak države među zemlje „civilizovane Evrope“.

Međunarodni Tribunal za Bivšu Jugoslaviju je 1995. godine optužio Ratka Mladića za mnoge teške zločine. Optužen je za „genocid“ i „zločin protiv čovečnosti“. Generalu stavljaju na teret mnogobrojne žrtve među civilnim stanovništvom u opkoljenom Sarajevu, ali glavni adut tužilaštva je „masakr u Srebrenici“.

Prema verziji tribunala, što je kamen temeljac optužbe, srbska armija pod komandom Mladića u julu 1995.godine deportovala je iz Srebrenice sve žene i decu. Muškarce i dečake, uzrasta od 10 do 65 godina, koji su ostali u gradu, tokom nekoliko dana su metodično ubijali. Prema podacima istrage, ubijeno je do 8 hiljada ljudi.

Nisu pronađene masovne grobnice „Mladićevih žrtava“ o kojima su govorili tužitelji. Pa ipak, istraga je i ovde imala izgovor. Prema mišljenju tribunala, ostaci poginulih su stalno ponovo sahranjivani kako bi se zameli tragovi. Ali, ko će prenositi leševe 8 hiljada ljudi u uslovima najžešćeg rata? Da, nalazili su zajedničke grobnice nedaleko od Srebrenice, ali ne sa osam hiljada ljudi.

Postojali su podaci o tome da nije bilo nikakvih masovnih ubistava, da su svi leševi nađeni nedaleko od Srebrenice – ratni gubici. Detaljnim istraživanjem porekla tih leševa niko se nije bavio. Svi su grozničavo tražili Mladića.

Pa ipak, generala su okrivili po svim tačkama i raspisali za njim poternicu. Za šesnaest godina, dok se general skrivao od tribunala, većina njegovih saradnika i potčinjenih bili su uhvaćeni i, po presudi tog istog tribunala, dobili kazne zatvora od 15 godina do doživotnog zatvora.

Hvatanje i predaja Ratka Mladića Hagu je bio glavni uslov za prijem Srbije u EU. Ranije su predsednici Srbije imali druga posla, a i uverenja su bila druga. Pristalice i simpatizeri Miloševića su apriori, makar i posredno, podržavali Mladića. U vreme smene predsednika 2004. godine nikom nije stalo do generala u nemilosti. A, evo, sa dolaskom Borisa Tadića, situacija se korenito promenila.

Glavni pravac spoljne politike Srbije je stupanje u EU. Međutim, tu su stajale prepreke u vidu mišljenja pojedinih evropskih država da Srbija „nedovoljno“ sarađuje sa Haškim tribunalom. Ma, jednostavno su okretali nos od neudobne Srbije, recimo iskreno. Kažu, i cigani će se otuda razleteti po celoj Evropi, a i sami Srbi su narod žustar i nepredvidiv. Dogovorili su se da će Srbija predati tribunalu u Hagu sve svoje „ratne zločince“, sa Mladićem na čelu.

I Boris Tadić, u svom drugom predsedničkom mandatu, dao je nalog: „Uhvatite Mladića“.

Do 2002. godina Mladić je često viđan na stadionima za vreme fudbalskih susreta. Zatim su za njegovu glavu raspisali nagradu i general je nestao. U medijima se više puta pojavljivala informacija o hvatanju Mladića, međutim, svaki put su glasine ostajale glasinama. Nagradu za glavu generala su nekoliko puta uvećali, ali je on i dalje ostajao na slobodi.

Kada je sasvim dogorelo, ispalo je da nije baš tako komplikovano uhvatiti Mladića. On se nije krio u podzemnim bunkerima, kao Sadam Husein, nije se krio po pećinama kao Osama Bin Lade. Generala su uhapsili u njegovoj kući nedaleko od Beograda, gde je živeo, predstavljajući se kao Milorad Komadić.
Posle hapšenja Mladić je izjavio da je mogao upotrebiti oružje protiv policajaca koji su došli da ga hapse, ali da „nije hteo da ubija dečake“.

Saopštenje o hvatanju Ratka Mladića ustalasalo je Srbiju. 27. maja u Novom Sadu petsto pristalica generala napalo je sedište vladajuće DS, tražeći oslobođenje Mladića. Došlo je i do krvi, ali ne i do ubistava. Policija je rasterala napadače, ranjene su odvezli u bolnice.

Mladić je više puta izjavljivao da ne priznaje Haški tribunal, ali da je spreman da dobrovoljno ode u Hag, uz uslov, da u Hag „dođu... oni generali koji su ratovali u Vijetnamu, bombardovali Jugoslaviju“.

Ispitivanje Mladića je sada odloženo, zbog lošeg zdravstvenog stanja generala. Moguće je da sada Tadić vaga sve argumente „za“ i „protiv“. Zbog toga što, ako izađe u susret EU, poći će protiv sopstvenog naroda. Verovatno će odluka Tadića biti iznuđena i strateška, usmerena na poboljšanje položaja Srbije u budućnosti, ali impulsivni Srbi teško da će u nastaloj situaciji shvatiti svog predsednika.

A u EU, čini se, počeli su da slave pobedu. Francuski predsednik Nikola Sarkozi je već uspeo da pogladi Borisa Tadića po glavi, izjavivši da „Francuska želi da EU na ovakav istorijski korak odreaguje tako da jasno ukaže da je Budućnost Srbije u integraciji u Evropu. Ne treba primoravati ovu zemlju da stalno donosi teške odluke, koje često ne prihvata njeno društvo, a istovremeno joj govoriti „ne, vrata su zatvorena“. Na fonu nedavnih izjava, istog tog, Sarkozija, istim povodom, o „izuzetno hrabrom postupku“ Tadića, sve to izgleda kao podmašivanje jednog dečaka protiv drugog.

Srbiju će, najverovatnije, u najskorije vreme primiti u EU. Neće moći da je ne prime, pošto je plaćena suviše visoka cena. A da li će Evropsku uniju primiti sami Srbi – ovo pitanje kao olujni oblak visi u vazduhu. Samo da ta oluja ne eksplodira hiljadama munja, jer Balkan je uvek bio „bure baruta u Evropi“.

Preveo Miloš Matović,

, https://www.vidovdan.org/aktuelno/13754-srbija-izdaja-kao-propusnica-za-evropsku-uniju