Pravo na smrt

Laka smrt – kažu obično za čoveka koji napusti ovaj svet u snu. A dobrovoljnu „laku“ smrt uobičajeno je nazivati eutanazijom. Reč je uveo pre više od pet vekova Frensis Bekon, ali tek ovih dana problem eutanazije počeo je široko da se razmatra ne bez uticaja tako važnog pojma za ljude kao što je „kvalitet života“.

Praksa dobrovoljnog prekida života iz medicinskih razloga deluje danas u Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, Švedskoj. U Francuskoj, Velikoj Britaniji i Nemačkoj smrtnim bolesnicima dopuštaju da odbiju lečenje. Postojali su pokušaji da se dopusti eutanazija u Rusiji: u Savetu Federacije pripremao se nacrt zakona tim povodom, mada inicijativa niza parlamentaraca nije naišla na podršku.

Za sada odnose neizlečivog pacijenta sa lekarom reguliše Krivični zakonik Rusije. U članu Ubistvo određeno je: Medicinskom personalu se zabranjuje vršenje eutanazije – zadovoljenje molbe bolesnika da mu se ubrza smrt nekakvim dejstvima ili sredstvima, između ostalog prekidom veštačkih mera na održavanju života. Lice koje svesno podstiče bolesnika na dobrovoljnu smrt ili vrši eutanaziju, snosi krivičnu odgovornost.

Glavni argument pristalica eutanazije je da čovek ima pravo da umre, ne podnoseći užasnu bol ili bespomoćnost u slučaju da izgubi osnovne funkcije organizma. Prema takvim ljudima treba ispoljiti milosrđe i dati im mogućnost da umru dostojno, ostavši ljudi do poslednjeg trenutka, ubeđen je predsednik ruske društvene organizacije Liga zaštitnika pacijenata Aleksandar Saverski.

Smatram da je eutanazija neophodna društvu jednostavno kao povod da se skrene pažnja društva na čovekova stradanja. Zato što je najjedostavnije reći u toj situaciji da ne želimo ništa da znamo, da je kod nas eutanazija zabranjena. Od čoveka koji vapi za smrću od bola mi se okrećemo i kažemo mu: Živi kako umeš.

Međutim većina ruskih lekara smatra da ne treba žuriti sa usvajanjem zakona o eutanaziji. Tim pre što se medicina razvija. Bolesti koje su se ranije smatrale neizlečivim, sada se prilično uspešno leče. Treba se i dalje kretati u tom pravcu, ubeđen je šef odeljenja somnologije Centra za rehabilitaciju Uprave poslova Predsednika RF Dmitrij Kalistov.

Time se treba baviti, treba u to ulagati resurse, treba praviti ustanove koje se time bave. Postoje efikasni sedativi, postoji savremena tehnika koja omogućava da se produži čoveku život, postoje preparati koji pomažu da se poboljša njegovo psihološko stanje. Osim toga, ne shvatam sasvim ko bi od lekara uzeo na sebe odgovornost za to, malo ko će sa na to odlučiti.

Pravoslavna crkva svoj odnos prema eutanaziji je izrazila još 2000. godine u Osnovama socijalne koncepcije RPC, koje su bile usvojene na Arhijerejskom saboru. Tamo se govori da to nije ništa drugo do oblik ubistva ili samoubistva u zavisnosti od toga da li u njemu učestvuje pacijent. U svakom slučaju to je težak greh. Govori protojerej Gerogij Roščin.

Moramo da shvatimo da se život čoveka ne ograničava samo našim zemaljskim životom, i ako u datom slučaju govorimo o telu, o fizičkim mukama, ma koliko strašne one bile, mi moramo da mislimo i o duži. Održavanje života, makar i beznadežnog bolesnika, često nije samo pomoć samom bolesniku, već i akt milosrđa, saučešća od strane naš živih. Takav odnos prema čovekovom životu i smrti može da pomogne ljudima da podnose ove muke. On takođe odprinosi tome da će u zagrobnom životu on biti dostojan boljeg stanja.

Bukvalno ovih dana Istraživački centar portala Superdžob anektirao je 1600 ispitanika radnog uzrasta, starijih od 18 godina. Svima je bilo postavljeno pitanje da li u Rusiji treba dopustiti eutanaziju. Pozitivno na njega je odgovorilo 54% anektiranih.