Zbogom more, svi u banje

Pod tri vodoravno: banja na Pirinejima; pod sedam uspravno: banja u Belgiji. Te dve banje, Aro i Spa, u kojima se nikada, verovatno, nećemo banjati, pojedinačno su češće u našim ukrštenicama nego sve banje Srbije zajedno, a njih nije malo. Ako je naša zemlja bila plen (još uvek je) drugih, jer ju je prirodno bogatstvo smestilo „na raskršće puteva”, delom su za to i banje „krive”. Srbija je unakrst (uzduž i popreko) obdarena banjama, bilo da su to mineralni i termalni izvori, bilo planine sa opojnom, takođe lekovitom, smolom četinara i mirisom planinskog cveća. Dakle, i zbog svojih banja, Srbija je, rekao bi Andrić – kuća pored puta.

Boravak u banji je oduvek bila stvar društvenog ugleda, prestiža. Odlazili su visoki državni činovnici, oficiri i trgovci. Tamo se upoznavali sa „sebi ravnima” i dogovarali ženidbe i udadbe svojih sinova i kćeri – kada su roditelji ženicima i udavačama birali sreću. Zabasao bi u banju i pokoji pesnik da, o trošku kakvog milosrdnog mecene, leči tuberkulozu u vreme kada je „žuta gošća” bila česta u našoj književnosti. Išlo se i posamce sa snom o tajnoj i uzbudljivoj banjskoj avanturi. Pesma kaže da se išlo i masovno: „Sve od Niša pa do banje, idu cure na kupanje”. A u kakvom se raspoloženju tek iz banje vraćalo – opet da se pomognemo pesmom: „Iz banju ide, izbanjalo se, nane milo nane, izbanjalo se”.

Kasnije su i radnici, neposredni proizvođači, o trošku socijalnog ili sindikalne podružnice, bili česti banjski gosti. Da se oporave od napora na radnim mestima opasnim po zdravlje, ili na rehabilitaciju posle teže bolesti i operacije. Lepa praksa, zar ne!

Verovali ili ne, i seljaci, a pogotovu seljanke iz viđenijih kuća, odavno su redovni posetioci banja. Išlo se u rano proleće da se iz kostiju „izbije” reuma nahvatana prethodne zime, ili u jesen, u pauzi između žetve pšenice i berbe kukuruza i vađenja krompira. Spakovale bi se majke i svekrve, po tri-četiri iz sela, i otputovale na banjanje nekoliko dana. Posle bi se hvalile kako im je bilo prelepo i kako ih kosti više ne bole. Kćerke i snahe su, potom, u ustima „valjale oskorušu”, jer majke i svekrve se još nekoliko dana nisu prihvatale kućnih poslova, pošto im je doktor strogo naložio da se „posle banje još dve sedmice čuvaju napora” kako bi terapija uspela.

Ne rekosmo li već: Srbija je prepuna banja, odvajkada. Od Drine do Timoka, od Subotice do Vranja – sve banja do banje. Sa vodom koja isceljuje, olakšava, relaksira. Sa starim i novim vilama, hotelima, privatnim pansionima, cvećnjacima, prospektima, razglednicama. Potrudili smo se da neke od njih, na srednjim stranama današnje „Politike”, bolje upoznate.

No, koliko je god banja na turističkoj mapi Srbije, bar ih je toliko – a sigurno je više – koje čekaju svoje mesto. Zovemo ih divljim, a ne bismo smeli da budemo toliko ravnodušni, danas manje nego ikada ranije, prema brojnim toplim i mineralima bogatim izvorima na kojima se, bez ikakve kontrole, ljudi leče – onako, na divlje. Ima opština koje nemaju nijednu „zvaničnu” banju, ali sigurno nema opštine bez svog lekovitog izvora. Pročule se i te divlje banje, sa improvizovanim bazenčićima ili koritima pod nadstrešnicama; pročule se jer su mnogima pomogle, u stilu one TV reklame: izgleda glupo, ali meni je sad bolje. 

Na primer, šezdesetih godina je i „atomska banja” u Gornjoj Trepči kod Čačka bila divlja. Bila je poludivlja i kad je za nju saznao olimpijski šampion iz Rima (1960), etiopski bosonogi maratonac Abebe Bikila. Uveliko se pisalo da će doći u Trepču da leči paralizu. Nažalost, umro je 1973, u invalidskim kolicima, a da nije uspeo da dođe. Inače, ko zna... Trepča više nije divlja, a ne bi trebalo da budu ni mnoge druge. Ako nam baš, u poslednje vreme, industrija ne ide od ruke, a „hramlje” i agrar, banje bi mogle da budu brend Srbije i to u svetskim razmerima.

Treba nam samo malo više svesti o tome. A mogla bi se, zašto ne, i u našim ukrštenicama češće naći, i pod vodoravno i pod uspravno, imena naših banja, umesto tamo nekih Aro i Spa.