Kosovo: Prava Amerika i nezaboravljani srbski san

Subjektivne zabeleške iz srpske pokrajine

Od Beograda do glavnog srbskog grada na Kosovu – Kosovske Mitrovice ima šest sati kombijem, u kojem se polovina putnika poznaje. Skoro svi Srbi, s kojima smo razgovarali u Beogradu kažu nam da nikad nisu bili na Kosovu. Jedan od njih, Nikola, ironično primećuje: Rusi u ovu pokrajinu putuju češće od samih Srba. U prestoničkim novinama, ako se i piše o kosovskoj temi, to je na petoj-šestoj stranici. Kosovski Srbi odgovaraju narodnim stvaralaštvom na zidovima i to je verovatno prva stvar koja pada u oči u Kosovskoj Mitrovici. Najblaži natpis glasi: „Tadiću, ako si Srbin, dođi na Kosovo.“

Pre svega tri godine na teritoriji kod mosta preko reke Ibar šepurila se bodljikava žica, a pokušaji da se ova konstrukcija fotografiše do krajnosti su nervirali policiju. Čuvari reda ovde stoje i danas, jer nije tajna da upravo ovaj most predstavlja verovatno najjarkije ovaploćenje kosovske podele i (kao što se već više puta dešavalo) dovoljno je da bukne iskra i preko njega će opet leteti kamenje. Ono što je severno od mosta jeste srbsko, a što je južno – jeste albansko i to u razmerama cele pokrajine.

Sa srbskim momcima sedimo na keju, na drugoj obali (ona je sasvim nadomak) isto tako vreme provode albanski mladići. Mostom prolaze simpatične albanske devojke, mašu Srbima, a oni im zvižde s odobravanjem. To je, ako hoćete, flertovanje s blagim političkim potekstom, samo što je vrlo teško dati nedvosmislen odgovor na pitanje kako jedni druge doživljavaju mladi Srbi i Albanci – kao loše momke iz susednog dvorišta ili kao neprijatelje.

Uostalom, u Kosovskoj Mitrovici je atmosfera sasvim povoljna – ovde radi univerzitet, koji je bio prinuđen da se preseli iz Prištine 1999. godine. Idiličnu sliku studentskog grada unekoliko „kvari“ profesor istorije Igor, koji upozorava da se noću čak i u srbskom delu Kosovske Mitrovice može nabaviti bilo koja droga i ujedno čovek može doživeti neprijatan susret.

Na izlasku iz grada mobilni telefon odjednom saopštava: „Dobro došli u Monako!“ U toku celog putovanja po Kosovu ruski mobilni operater nikako ne može da definiše gde se nalazi vlasnik telefona. Lokalni „Monako“, međutim, izgleda isto kao i pre nekoliko godina: moteli s restoranima nasred pustih polja i automobilskih grobalja, kojih na Kosovu i dalje ima podjednako koliko i pompeznih spomenika poginulim borcima terorističke „Oslobodilačke vojske Kosova“. Uzgred rečeno, na spomenike se ne zaboravlja – svuda je sveže cveće.

U Gračanici Srbi uglavnom kažu da se situacija u toku poslednjih godina poboljšala – u smislu da se ljudi više ne kidnapuju i ne ubijaju samo zbog toga što su Srbi. Poslednji napad etničkog nasilja na Kosovu desio se 2004. godine i teško je reći koliko je Srba danas ostalo u pokrajini, jer ih većina nije učestvovala u aprilskom popisu stanovništva, koje su organizovale kosovske vlasti. Ali, u svakom slučaju, nema ih više od 5% u dvomilionskom stanovništvu pokrajine.

Ovde je teško naći nekoga ko bi odbio da govori o politici, - ona prožima sve. Srbin u godinama, g-din Lazović u kafiću u Gračanici nudi nas cigaretom «Lucky strike». Pričamo mu da se u Rusiji reklama za ove cigarete prikazivala sa sloganom „Prava Amerika!“ On se smeje.

- A sad je ovde „Prava Amerika“. Znate li kakvo je mesto gde su Amerikanci izgradili svoju bazu „Bondstil“? – nastavlja Lazović. – Oni odatle preko cele Makedonije izvoze ogromne količine kvalitetne rude, koju između ostalog koriste za svoje kosmičke tehnologije.

Na jednom od trgova Gračanice odvija se agitacija: ovde se nalaze štandovi za podršku lidera jedne stranke, a pored prolaze vozila sa slikom drugog političara, koji je još sasvim nedavno bio zamenik ovog lidera. Dakle, nijedan iole ozbiljniji srbski političar ne priznaje Kosovo kao zvaničnu državu, ali ima onih koji su spremni da sarađuju s albanskim vlastima u pokrajini. Uroš, radnik štamparije, kaže da podržava Samostalnu liberalnu stranku, čiji je vođa zamenik premijera Hašima Tačija.

Zahvaljujući njima sam dobio posao, -  kaže Uroš.

- Ovde su do 1999. godine bili odlični vinogradi, - pokazuje nam vozač Nebojša, - pravili su dobro vino, i ja sam tu radio kao traktorista. Posle rata je sve zaraslo. Kome su smetali ovi vinogradi?

Nebojša živi u malom selu nedaleko od drugog po veličini kosovskog grada – Prizrena i priznaje – živimo normalo, odnosi s komšijama-Albancima su takođe sasvim pristojni. Istina, nekoliko sati kasnije neko ga je nazvao telefonom i on s nezadovoljnim izrazom lica kaže da u njihovom selu nema struje, - Albanci su presekli kablove. Srbi, koji žive u južnom delu Kosova često dospevaju u slične situacije, - kaže političar iz Gračanice, Rada Trajković.

Albanski predstavnici, pregovarači, koriste nas, Srbe na Kosovu, kao taoce. Ako ne mogu da se dogovare oko telefona, oni ukinu telefone. Vrše institucionalnu represiju,  pošto je institucionalno vršeno nasilje. Sada se razgovara o tablicama. Nama već ministar policije Bajram Redžepi preti da će nam promeniti tablice. Znači, ne čekaju dogovor, nego idu na represiju prema srbskom stanovništvu. Nikako lideri institucija u Prištini doživljavaju Srbe kao svoje stanovnike. Oni uopšte ne mogu da se užive i da prihvate nas kao svoje stanovništvo, nego uvek kao faktički Srbiju. Čim nešto se Srbijom ne ide, oni odmah napadaju na Srbe na Kosovu u smislu sankcionisanja i vršenja pritiska na Beograd da prihvati njihove modalitete. Mislim da je trebalo pre pregovora da se dogovore da ne smeju da se prave jednostrani potezi pre nego što se dogovore i nađu neki kompromis.

Podela Kosova na severno i južno je toliko očigledna da se neizbežno postavlja pitanje – da li će ona jednog dana biti pravno oformljena. Albanci, čak i uz pomoć međunarodnih organizacija, teško uspevaju da se nastane na severu pokrajine, a što se tiče juga, dovoljno je prosto se provozati putevima i upitati vozača za svako veće ili manje nastanjeno mesto – ima li ovde Srba. U najboljem slučaju odgovor će biti: „Da, nekoliko baka“. Najčešći odgovor je: „Ne.“ Osim toga, i sami Srbi i dalje prodaju svoje nekretnine Albancima. Gospođa Trajković iskreno ne shvata takvo ponašanje:

Sve što Srbiju i Srbe veže za Kosovo   je ispod Ibra, ako hoće. Sve ono što govorimo, nalazi se ispod Ibra, što je od značaja za Srbiju. Pre svega mislim na našu crkvu- na kulturnu baštinu, na taj hrišćanski identitet, koji treba da se očuva u smislu nečega, što je opšti interes za sve hrišćane. I mislim da na tom projektu treba raditi. Ja sam veliki protivnik podele i mislim da nikada neće prestati uticaj srpske države na Kosovu i Metohiji, ako zadrži stanovništvo, ako ga ekonomski i politički podrži na jedan iskren i pravi način. I na taj način zajedno sa crkvom očuva svoj uticaj na ovom prostoru. Ako se očistimo, Albanci neće imati motiva da zadrže Srbe ispod Ibra,  oni će nas sigurno proterati. A drugo   Srbska Crkva, ma šta govorili svi, ona će godinama polako promeniti svoj identitet i prećiće u nešto što je Kosovska Pravoslavna Crkva.

Bez obzira na svu oštrinu političke borbe život Srba u pokrajini se nastavlja. Možda će ovo zvučati pomalo paradoksalno – ali čak i onih koji su napustili Kosovo.

- Još u školi, - kaže špediter Darko, - mnogo pre ratnih dejstava, nastavnica geografije je govorila da je naš geostrateški položaj naš najveći plus i naša najveća nesreća. Ja sam rođen u Prištini, tu sam odrastao, ratovao sam na Kosovu krajem 90-ih. Kasnije sam morao da odem u Beograd. Sad je sve lepo i ja s prestoničkim tablicama mirno vozim po Kosovu – niko ne pravi nikakve provokacije. Ponekad posle ručka, - nastavlja Darko, - legnem da odremam i sanjam da sam još mali, da idem se vozim po rođenoj Prištini motorom i oko mene promiču poznate ulice, kuće i parkovi. Osećam kako mi suze naviru na oči. I kad me deca bude u tom trenutku, ljutim se toliko da čak hoću da im lupim čvrgu zbog toga što su mi prekinuli san...