SAD – NATO u Libiji: Nada u međunarodni banditizam

Do skora je služba za bezbednost Džamahirije uspešno izvršavala zadatak na obezbeđenju zaštite Moamera Gadafija. „Tačkasti udari“ bespilotnih letilica i aviona NATO su pretvarali u gomile ruševina škole, bolnice, trgovinske komplekse i druga mesta, za koja se pretpostavljalo da se u njima krije libijski lider, ali nisu postizali glavni cilj koji su interventi sebi postavili – fizičku likvidaciju Gadafija. Libijska tajna policija je uspela da drži na distanci specijalne grupe CIA, MI6, Mosada i BND, koje su slate radi lova na Gadafija. Među njima je čak došlo do specifičnog suparništva: ko će prvi uspeti da mu nanese smrtni udarac?

Ministri odbrane SAD i Velike Britanije, R. Gejts i L. Foks, su jednoglasno izjavili  - posle „konsultacija“ u Pentagonu -  da sva mesta u kojima se krije Gadafi predstavljaju „dozvoljeni cilj“ za napade vojno-vazdušnih snaga NATO. Ministar inostranih poslova Velike Britanije V. Hejg je dao „političko obrazloženje“ lova na Gadafija: lov će trajati sve dok se lider Džamahirije ne potčini zahtevima Zapadne koalicije. To jest, ako ne kapitulira, neka ne računa na milost. Komandant operacije „Udruženi branilac“, kanadski general Š. Bušar na direktna pitanja novinara odgovara bez posebne samouverenosti: kao, Severno-Atlanska alijansa „ne teži da ubije libijskog lidera Moamera Gadafija, ali mi bombardujemo one objekte, odakle stižu njegova naređenja da se puca po civilima“. General nije objasnio na koji način stiže takva „nad-precizna informacija“, ali je jasno šta je general hteo da kaže: ukoliko Gadafi dospe pod udar to znači da libijac „nije imao sreće“, pa u ratu se svašta dešava.

Neverovatan nemoral i neljudskost dejstava SAD – NATO protiv Libije izazivaju sve bešnje proteste. Sa velikim negodovanjem predsednik Venecuele Ugo Čaves je izjavio: „Imperijalističke snage NATO nemaju nikakvog razloga da bombarduju Libiju, jer osim ogromne materijalne štete ta bombardovanja odnose i stotine ljudskih života. Samo zato, što im se ne sviđa vođa Gadafi i što oni žele da prigrabe libijsku naftu učesnici koalicije bombarduju i vojne barake, škole, trgovinske centre. Ko im je to dozvolio?

Rukovodioci Nikaragve, Bolivije, Ekvadora i Kube dele mišljenje Venecuele: Ne – bombardovanju! Ne – krvoproliću! Dalje ruke od Libije! Zajedno sa Čavesom predsednici zemalja grupe ALBA – Bolivarijanske alijanse   naroda Latinske Amerike – usmereni su ka mirnom razrešenju čvora, koji se spleo oko Libije. O položaju Libije i okolnih zemalja u zemljama ALBA se zna ne samo po priči – tamo su kontakti sa rukovodstvom Libije održavani od samog početka vojne operacije NATO.

U februaru o.g. Čaves je predložio plan regulisanja konflikta u Libiji, koji je predviđao da se u Libiju pošalje misija od predstavnika zemalja latinske Amerike, Evrope i Bliskog Istoka. Međutim, SAD, Francuska, Italija i neke druge zemlje Evrope su taj plan proignorisale.

Inicijativa Čavesa o formiranju međunarodne komisije koja bi u Libiji obavila pregovore između Gadafijeve vlade i pobunjenika je i u Tripoliju odbijena. Međutim, posle bekstva na Zapad niza odgovornih činovnika iz Ministarstava unutrašnjih i spoljnih poslova, kao i nekoliko armijskih oficira, Gadafi je smekšao. Pretnje da može doći do unutrašnjeg prevrata, do izdajničkog udara u leđa, da će biti predat „istorijskim neprijateljima Džamahirije“ radi  žestokog obračuna sa njim ne mogu da ga ne uznemire. Jedina dostojna smrt za njega, smatra Gadafi, je smrt u borbi. A za sada on računa na dobijanje vremena, pretpostavljajući da će u redovima neprijateljske koalicije doći do jačanja unutrašnjih protivurečnosti.  

U pozadini dugotrajnih bombaških napada na libijske gradove u Karakas su stigli Gadafijevi izaslanici. Ministar spoljnih poslova Venecuele Nikolas Maduro je saopštio da se sa libijcima pregovara o traženju izlaza iz konfrontacije: „Šta (konkretno) može da učini ALBA kako bi pomogla Libiji na ponovnom uspostavljanju mira i reda?“ U vezi sa tim libijski partneri mogu da računaju na poštenu i nesebičnu saradnju od strane „grupe latinoameričkih zemalja“. Baš tako je rekao Maduro, jer je hteo da se shvati da u regionu postoje i druge snage, koje su solidarne sa postupcima SAD  i NATO na severu Afrike. Njima, bez imalo sumnje, pripadaju Meksiko, Kolumbija, Peru i Čile.

Dolazak libijske delegacije u Venecuelu se poklopio sa savetovanjem ministara inostranih poslova zemalja Latinske Amerike i Karibskog bazena, koji se takođe održavao u Karakasu. Između ostalog, na forumu je diskutovano i o najaktuelnijem problemu međunarodnih odnosa – situaciji u Libiji. Učesnicima je za razmatranje dat nacrt rezolucije o libijskom problemu, čiju osnovu je sačinjavala izjava zemalja-članica ALBA o potrebi da se učine realni koraci kako bi problem mogao da se reši mirnim putem. Međutim, predstavnici država „desnog“ bloka, iako nisu otvoreno opovrgli rezoluciju, ipak su, pozivajući se na potrebu da se konsultuju sa svojim vladama, odložili prihvatanje rezolucije na neodređeno vreme.

Kako bi bio rešen principijelno važan zadatak – iniciranje političkog dijaloga između suprotstavljenih strana i stvaranje mehanizama za mirno prevazilaženje konflikta,  Čaves je bio spreman da preuzme posredničku ulogu između Gadafijeve vlade i pobunjenika. Da li je tako nešto realno? Teško. Sve slične Čavesove pokušaje u drugim konfliktnim zonama presecao je Vašington. Tako se predsednik Venecuele aktivno bavio traženjem načina za popuštanje odnosa između vlade Uribe i partizana FARC-ELN u Kolumbiji. Posle početnog uspeha – oslobođenja prve grupe talaca od strane partizana, perspektivni proces je prekinut na zahtev SŠA: Čaves stiče sve veći međunarodni autoritet, a to je nedopustivo!

Govoreći o Gadafijevim izaslanicima Čaves je nagovestio da oni „traže posrednike za prekid konflikta u Libiji“. U vezi sa tim Libijci su posebno zainteresovani da u procesu pregovora učestvuje brazilska vlada. Da li će pokušaj uspeti? Predsednica Brazila, Dilma Rusef, za razliku od svog prethodnika Inasija Lule da Silva, ne žuri da se pojavi na međunarodnoj areni i skoncentrisana je na unutrašnje probleme.

U toku posete Danskoj je u vezi sa libijskim problemom oštro reagovao i predsednik vlade Ruske Federacije V.Putin: Zapad nema nikakvih legalnih osnova za vojne operacije u Libiji i za lov na libijskog lidera: „Pričali su: „Ne želimo da ubijemo GAdafija“, a sada neki zvaničnici već govore: „Da, težimo da uništimo Gadafija“. A ko je dozvolio da se to uradi? Šta, zar je održano suđenje? Ko je to sebi dao pravo da se ubije čovek, ma kakav da je?! A svi ćute. A šta piše u rezoluciji? Pročitajte!“

U situaciji u kojoj „svi ćute“ Putin nije ćutao: „Tamo je došlo do unutrašnjih protivurečnosti koje su prešle u oružani konflikt, - kaže on. – Zar ima potrebe da se neko sa strane meša u taj konflikt? Zar imamo malo svakakvih „krivih“ režima na svetu? Pa šta ćemo, hoćemo li da se svuda umešamo u unutrašnje konflikte?... Čini mi se da mi moramo da radimo u okvirima međunarodnog prava, sa uviđanjem naše odgovornosti, sa brigom o mirnim građanima. A kada se čitavo takozvano civilizovano društvo navali iz sve snage na malu zemlju, kada uništava infrastrukturu koju su gradile generacije… Meni se to ne sviđa“.

Takav Putinov stav Gadafi zna i zato se obratio Moskvi. Njegovi predstavnici su se obratili Rusiji molbom da se sazove vanredno zasedanje SB OUN zbog problema „agresija međunarodne koalicije“ u Libiji. Dat je još jedan predlog: da se iz Rusije pošalju posmatrači kako bi na licu mesta pratili događaje u Libiji. Isto takvo sondiranje je upućeno i u pravcu Kine. Iz Tripolija se, takođe, začuo i zahtev da se sazove vanredni samit Afričkog saveza (AS) kako bi se razmotrila krizna situacija u zemlji. Komesar AS za pitanja mira i bezbednosti R.Lamamraje izjavio da uspostavljanje nad Libijom  zone zabranjene za letove i udari po teritoriji Džamahirije, koje nanose vojno-vazdušne snage NATO nisu dale očekivani rezultat, a zadatak sređivanja krize je, kao i pre, daleko od rešenja.

Neki aspekti buduće suvozemne operacije snaga NATO u Libiji, postali su poznati preko redovnog „curenja vesti“ (ovoga puta – bez Vikiliksa). Glavni zadatak „humanitarne akcije“, u kojoj će učestvovati i nemačka vojska, će biti „obezbeđivanje bezbednosti“ za libijski narod. Predviđeno je da se osvoje luke i aerodromi, gde će se dostavljati „humanitarna pomoć“ u obliku vojnih jedinica sa oklopnom tehnikom. Trajanje operacije – četiri meseca od trenutka kada u Libiji počne potpuno dejstvo svih snaga, koje su predviđene za to. Za zonu vođenja operacije određena je čitava Libija sve do granica sa Sudanom, Čadom i Nigerom.

I tako, Libiju su doveli do praga totalnog rata - na kopnu, moru i u vazduhu. Polaganje nade da će u međunarodnim poslovima doći do otvorenog banditizma za natove humaniste je postala  „svakodnevna praksa“.

Nil Nikandrov,