Marko Jakšić: Zašto ne vratimo prvo 220 hiljada Srba na ove prostore? Pa da se onda borimo da svi zajednički lepo živimo!

Sa tačke gledišta geografije Beograd od Kosova deli nekoliko stotina kilometara, sa tačke gledišta politike mnogo više. I ne radi se samo o samoproglašenoj nezavisnosti, već o tome što se mnogim Srbima čini da se prestoničke vlasti na delu ne brinu tako prelježno u sudbini pokrajine, ma koliko o tome pričali sa međunarodnih tribina. Pokušali smo da situaciju razmotrimo sa jednim od lidera kosovskih Srba na severu pokrajine Markom Jakšićem.

Gospodine Jakšić, posmatrajući svakodnevni život kosovskih Srba, može se pomisliti da se sitaucija u pokrajini postepeno poboljšava.

Šta je poboljšanje? Ako je poboljšanje to, što se pravi nezavisna država, t.j. da ima manje otpora pravljenja nezavisne države, to ste u pravu. Sa druge strane, kad je u pitanju samo stanje ovde, u malom prostoru, to je samo privid. Mi smo pre nekoliko dana imali slučaj da Albanci sa svoje strane zajedno sa predstavnicima USAID  pokušavaju da prave Albancima kuće ovde, na severu Kosova. Pa su onda Srbi izašli gore na lice mesta i sve je bilo na ivici sukoba.   I ovde je, znate, sve varljivo. Jednog trenutka je lepo, vidite, sve normalno, da bi ono negde posle samo sat vremena izbili  sukobi  i neredi. Zašto oni izbijaju?  Zbog toga što Albanci sa južnog dela hoće da osvajaju ovaj severni deo grada. 

Srbi sa Severa Kosova poznati su po svojoj nepopustljivosti – to je očigledno po tome koliko „aktivno“ oni učestvuju u svim akcijama koje inicira Priština. Vi niste učestvovali u popisu stanovništva u pokrajini, zar ne?

Oni nisu učestvovali ni tu, nisu učestvovali ni na takozvanim parlamentarnim izborima. Nažalost Srbi južnije  od Ibra   učestvovali su po direktivi institucija Beograda. Beograd je dovođenjem EULEKS-a faktički prihvatio Ahtisarijev plan. Po Ahtisarijevom planu u poglavlju deset piše pre svega da je EULEKS zadužen za instaliranje nezavisne države Kosova. A u poglavlju   jedanaest piše da je NATO pakt zadužen da štiti, brani i čuva nezavisnu državu Kosovo. Ja mogu da pričam da sam tada bio član pregovaračkog tima Beograda. I mi smo na tim pregovorima odbili taj Ahtisarijev plan. Definitivno smo odbili. Nažalost, negde pre dve godine je predsednik Srbije faktički dovođenjem EULEKSA prihvatio taj plan.

A pregovori koji se sada vode između Beograda i Prištine uz pomoć EU, da li će oni pomoći rešavanju nasušnih problema srbskog stanovništva u pokrajini?

Ono što je bitno jeste da ovi pregovori nisu potrebni Srbima i Srbiji. Ovi pregovori su potrebni pre svega albanskoj strani. Ekonomska situacija kod njih je katastrofalna. Radijus kretanja im je  jako mali. Albanci žive kao u jednom getu. Međutim, Beograd je pristao na takozvane tehničke pregovore, a ne na statusne. Jedini pregovori, koji odgovaraju Srbima i srbskoj strani, jesu pre svega statusni pregovori. Šta znači statusni pregovori? Znači da utvrdimo status Kosova u okviru države Srbije.

Ali pitanja koja se razmatraju u Briselu – uzmimo, na primer, registracije na automobilima – na prvi pogled prilično su bezazlena sa tačke gledišta državnosti, zar ne?

Registarske tablice su odraz državnosti. Sudije su odraz državnosti.  To nisu svakodnevna i obična pitanja. To su državna pitanja. Nije  svejedno da li će Beograda priznati Albancima njihove registarske tablice, jer onda priznaje i njihovu državu. Albancima je bitno da im Beograd sve to prizna.  Neko će da vam kaže: pa i Srbi imaju problema sa strujom i sa mobilnom telefonijom. Srbi imaju problem zahvaljujući Beogradu,  jer Beograd ih ne brani dovoljno. O čemu se radi?   Srbi su se prošle godine borili na neki način da imaju svoju posebnu agenciju, kojoj će da plaćaju struju. A ne samoproglašenom paradržavnom albanskom preduzeću. Da li Beograd to može da čini?    Može. Jer se napor struje na Kosovu drži zahvaljujući Beogradu. Šta su Albanci uradili?    Albanci su krenuli da isključuju Srbima struju. Srbi su demonstrirali pa su dobili batine od albanske policije. Beograd ih nije zaštitio. Bilo je dovoljno da onog trenutka, kada Albanci isključe Srbima struju, da Beograd isključi struju i Prištini. Ista je stvar po pitanju telefonije. Cele prošle godine su Albanci skidali takozvane bazne stanice mobilnih telefonija ovde, po celom Kosovu. Beograd je to mogao da spreči, jer celokupan telefonski saobraćaj Kosova iz Prištine ide preko Niša. Mogao bi ovog momenta da im  isključi vezu u Nišu.

Beograd ne brani u dovoljnoj i jakoj meri svoju poziciju na Kosovu. On to neće da prizna i svima će da priča da se on bori protiv nezavisnog Kosova. Ali on to ne može  metodama, zaboga, kao što i Milošević. Od Beograda se  ne očekuje da on sada   ratuje. Jel i da hoće, nema čime. Ali može da ove stvari sprečava. Zašto ne vratimo prvo 220 hiljada Srba na ove prostore?   Pa da se onda  borimo da svi zajednički lepo živimo. Šta to znači?    Oterali smo 220 hiljada Srba, oni ne mogu da se vrate. Mi smo manje od jedne trećine naroda na ovom prostoru. E sad, mi  ćemo kao da se borimo  sa njima  da napravimo bolji život!

Ako po vama Beograd nedovoljno čini za zaštitu Kosova, kako onda vidite podršku Rusije u toj „površnoj“ borbi?

Beograd mora da pokaže da se stvarno bori za ove prostore da bi imao apsolutnu podršku Rusije. I od Rusa mi i ne možemo da čekamo više. Rusi su faktički bili spremni da stave veto u Savetu Bezbednosti po pitanju priznavanja nezavisnog Kosova. Da su Ameri znali da Rusi neće da stave veto, danas bi Kosovo bila nezavisna država. Sa ruske strane to je dovoljno. A mi i sami moramo da pokažemo više od toga. Zato sam ja imao prilike više puta da čujem od velikog broja ruskih predstavnika, kad kažu „mi ne možemo biti veći Srbi od vas“. Mislim da je to suština sada.

A šta vi mislite o svojevrsnoj formuli koja se postepeno nameće Beogradu od strane Evrope – Kosovo u zamenu za članstvo u EU?

Negde za godinu dana biće sto godina, kako je Kosovo i Metohija u sastavu države Srbije. Samo postavlja se pitanje da Beograd treba da žrtvuje tu teritoriju da bi ušao u  neku imaginarnu organizaciju. Mislim da se nijedna država tako nečega ne odriče. Mi smo imali prilike  po pitanju Rusije baš da posmatramo, kako se Rusija drži povodom Kurilskih ostrva, koju su mnogo manje značajna u svakom smislu za Rusiju u odnosu na Kosovo. I to je pitanje, kako se bore za svoju teritoriju.  

Ali nemoguće je stalno boraviti u tom stanju neodređenosti: na koliko se godina Kosovo „zaglavilo“ negde na pola puta između kriznog žarišta, autonomije i nezavisne države?

Moramo da se više oslanjamo na sve prijatelje u svetu, a sem u Rusiji boljih i bližih prijatelja nemamo, i da polako čekamo da sazrije vreme da se mi vratimo ponovo. Da li će to biti za 5 – 7 -  10 godina?   Zašto bismo mi žurili?   Nama se ne žuri.   Ovi pregovori  se vode pod pritiskom EU. Jer se njima žuri. I sami znate da njihova tvorevina dosada faktički se izdržavala tako što su svake godine 600 miliona evra za budžet Kosova davale SAD, a 600 miliona evra EU. Prvi put ove godine britanska vlada, koja je u okviru dodele sredstava trebala da daje više od 20 miliona funti, neće da plati. Oni više ni sami neće, ne žele ili ne mogu da daju. Prema tome, iz ovog razloga ova tvorevina, t.j Kosovo kao nezavisna država, nema budućnost.

Određeni udarac na kosovsku nezavisnost naneo je i referat Dika Martija o ilegalnoj trgovini organima i umešanosti aktualne kosovske vrhuške u taj zločin. Kakva su vaša razmišljanja o tome?

Svi smo mi tu znali šta se dešavalo u ovim logorima. Postoji još jedna stvar koju malo ko zna. Veliki deo albanskog sveta je nažalost stradao pre svega od ruke Hašima Tačija.   To je deo albanskog sveta, koji je doživeo jednu takvu Golgotu.  Oni koji su poštovali državu Srbiju bili su faktički ubijani kao životinje.   I dobar deo organa je izvađen i tim Albancima. Međutim, setimo se da je Hašim Tači bio američki favorit još u Rambujeu. Setite se samo izjave Medlen Olbrajt, koja kaže da je on jedini čovek, koji u njenu spavaću sobu  slobodno može da uđe.      KFOR je negde pre 2-3 meseca priznao da su ti podaci iz Žute Kuće o trgovini organima bili poznati albanskoj strani. Za to vreme je visoki predstavnik UN bio Bernar Kušner, kada su ga prošle godine pitali o trgovini organima, počeo da se bezobrazno smeje, da kao od toga nema ništa. To su sve dokazi činjenice da su svi ti zločini, koji su rađeni, na neki način bili sračunati. Zato je 220 hiljada Srba napustilo ovaj prostor. Šta je smisao njihovog napuštanja ?   To je organizovano plansko čišćenje u režiji NATO pakta. I danas, vidite, sa ovako malim brojem Srba, koliko muke oni imaju da naprave nezavisno Kosovo. Zamislite samo situaciju da još 220 hiljada Srba ovde žive, u okolini Prištine. Kad bi bilo nezavisno Kosovo? Nikad! Tako da kažem da odlazak 220 hiljada Srba je faktički projekat, koji je organizovan u glavama NATO pakta i KFORa.  Da li vi nekoga možete da ubedite da 50 hiljada vojnika KFORa i negde 20 hiljada UNMIK-policajaca nisu mogli da zaštite Srbe?  Da li su hteli? Ne.