Pilotske akrobacije ruskog džeza

Džez društvo Rusije obeležava ne tako imponzantan, ali vrlo važan datum: 35 godina profesionalnog muzičkog obrazovanja u ovoj oblasti. Pojava džez interpretacije u muzičkim školama i na konzervatorijumima okrenula je novu stranicu u životu mnogih ruskih muzičara.

Jedan od „krivaca“ ovog događaja jeste Igor Bril, ne samo poznati pijanista, već i ključna figura u ruskoj pedagogiji: prvi profesor Ruske muzičke akademije za specijalizaciju u oblasti džeza, autor prvog domaćeg udžbenika – „Praktičnog kursa džez improvizacije“. „Uostalom,“ Primetio je Igor Bril u intervjuu za „Glas Rusije“, - džez ne zavisi od toga u kojoj zemlji se svira.“

Džez je sam po sebi internacionalan, - nastavlja profesor Bril. – Ruski muzičari su već prilično poznati u inostranstvu, oni teže ka ujedinjenju na osnovu džez jezika. Čini mi se da je glavna ovakva tendencija ka jedinstvu duša. A obrazovanje pruža takve mogućnosti. Naravno, lider ostaje Amerika – postojbina džeza. Danas u Rusiju dolazi mnogo muzičara iz SAD i prirodno je da se pojavljuje težnja ka tome da se jezik džeza ne shvata samo u sferi obrazovanja, već i praktično. To je takođe vrlo važna tendencija.

Naravno, džez je u Rusiji postojao i pre nego što je stvoren sistem profesionalne pripreme. Njegov „zlatni vek“ pada u 1930-e godine, istovremeno s procvatom žanra u SAD. Tada je kolektiv pijaniste Aleksandra Cfasmana snimio prvu u SSSR ploču s džez muzikom, a orkestar Leonida Utjosova je učestvovao u komediji „Veseli momci“, koja je imala zapanjujući uspeh. „Potreban nam je džez i niko neće dozvoliti buržoaskim estetama da ga isteraju s estrade,“ pisala je centralna sovjetska štampa. Međutim, krajem 1940-ih godina vektor prioriteta se okrenuo na suprotnu stranu: od asocijacija s „muzikom slobode“, kao je donedavno nazivan džez, s „proleterskom kulturom“ – ka njegovom poistovećivanju s neprijateljskim buržoaskim idealima. Počela je „epoha ispravljanja saksofona“ – period kad su bili zabranjeni čak i neki popularni džez instrumenti.

Reč „džez“ uopšte nije postojala u našem leksikonu, ona nije bila dozvoljena, - kaže Igor Bril. – I svi muzičari koji su svirali ovu vrstu muzike bili su samouki.

„Generacija fizičara“ je pohrlila u osvaajnje nove muzike posle Svetskog festivala omladine i studenata u Moskvi, koji je održan 1957. godine i nakon poizdanja krajička gvozdene zavese, u Sovjetski Savez je prvi pušten džez, - nastavlja priču Igor Bril.

Na festivalu je nastupio orkestar pod upravom Jurija Sauljskog i inostrani gosti su ga vrlo toplo primili. Usled toga je u Moskvi otvoreno nekoliko džez klubova – tada su to bili prosto omladinski kafići, u kojima su muzičari mogli već da rade punom parom. Tako da je pomalo otoplilo. Ne mogu da kažem da je bilo tako mnogo mogućnosti za scenske nastupe, ali su festivali, takozvane smotre-konkursi, koji su počeli s radom 1960-ih godina davali mogućnost da se pojavi veliko mnoštvo muzičara-izvođača. Oni su počeli da putuju i u inostranstvo. U to vreme sam otišao u Nemačku – na prvo komercijalno gostovanje za našu zemlju, - govori pijanista Igor Bril. – Bilo je festivala u inostranstvu, na primer, poznati Jazz Jamboree u Poljskoj, na koji su dolazili sovjetski muzičari, uključujući i poznati ansambl Georgija Garanjana. Tako se pomalo sve razvijalo. I naravno, potreba za profesionalnim obrazovanjem je porasla do te mere da je ministarstvo kulture prihvatilo ovu ideju.

Sredinom 1970-ih godina Igor Bril je bio na čelu prvo estradnog džez fakulteta u Rusiji Moskovske muzičke škole „Gnjesini“. „Postepeno su se i u regionima Rusije pojavili smerovi za džez u akademskim muzičkim visokoobrazovnim ustanovama i školama,“ – kaže Igor Bril.

Nije moguće porediti džez s akademskim smerom u muzici, njegov profil je prilično uzak, - dodaje muzičar. – Možda ovu situaciju pokušava da prevlada džez avangarda. U svakom slučaju, to je muzika koja primorava čoveka da je sluša. Da li ga navodi i na razmišljanje? Ne znam. A možda to zapravo ni nema smisla: ovde je glavno čulno načelo.